Bilo je pametno za mene da se odvezem u grad, kada sam došao u Port Andjeles; sunce je i dalje jako sijalo iznad mene, i , moji prozori su bili malo zatamnjeni, nije bilo razloga da se izlažen ne potrebnom riziku. Više ne potrebnom riziku, ja bi rekao.
Bio sam ubedjen da ću uspeti da pronadjem Džesikine misli sa udaljenosti – Džesikine misli su bile glasnije od Andjelinih, ali kada nadjem jednu, moći ću da nadjem i drugu.
Kada su senke posvetlele ,znao sam da mogu bliže ..za sada..
Krenuo sam ka obraslom autoputu dalje od grada koji je ispao retko korišćen
Znao sam kuda bi trebalo da idem da tražim-postojalo je samo jedna prodavnia odeće u Port Anđelesu,Nije mi dugo trebalo da čujem Dzesikine misli gledajuci ka ogledalu i mogao sam videti Belu’kako gleda dugacku crnu haljinu..
Bela jos izgleda besno, Ha Ha-Anđela je bila u pravu Tejlor jeste pričao o tome.Ne mogu da verujem da se iznervirala oko toga..Ipak zna da ima pratnju za matursko..
Šta ako Majku ne bude zabavno sa mnom na plesu?
Šta ako pita Belu na Maturu?
Šta ako ga bude pitala ako ja ne kažem nešto?
Dal’ on misli da je lepša od mene?
Dal’ ona misli da je lepša od mene?
Lepša je plava,ide ti uz oči
Dzesika se nasmejala sa ’’lažnom’’ toplinom.,i dalje je gledajući sumnjičavim očima..
Dal’ stvarno to misli?
Ili želi da izgledam Kao krava na Igranci??
Već sam se umorio slušajući Dzesiku’Približio sam Se Anđeli,ali se ona oblačila pa sam brzo izašao iz njene glave pružajući joj malo privatnosti..
Pa..nema toliko nevolja koliko bela može da zakači u prodavnici..
Pustiću ih da uživaju u šopingu a onda cu da se vratim kada završe...
Neće biti puno do mraka-Oblaci su se spajali idući južnije
Mogao bih nešto da učinim povodom toga,al neznam kako bi to ubrzalo zalazak??
Sutra ću moći ponovo da sednem pored Belle ,monopolizirajući je za ručkom..Mogu i Nešto da je pitam..
Tako ću je spasti..
Znači bila je besna u vezi Tajlera.
Video Sam u Njegovoj glavi da je bukvalno mislio na matursko.
Setio sam se njenog izraza lica kada ju je pitao-bas me zanima sta će njemu reći..neću to propustiti...
Vreme je prolazilo sporo dok sam čekao..
Sa vremena na vreme bi ulazio Dzesiki u glavu al nisam voleo da se tamo duže zadržawam’iako je njen menalni glas bio najlaksi za pronalazak..
Video sam mesto gde bi trebalo da jedu,bice tamno do tada..
Možda se slučajno pojavim sa Alis-ona bi bila srećna kada bi je pozvao ali isto tako bi tražila da upozna Bellu..
Nisam bio siguran dal da bellu uvućem u svoj svet...Zar jedan vampir nije dovoljan??!!
Provero sam Dzesikinu glavu iz navike..Probavala je neki nakit i mislila se šta bi Andjela rekla?
„Možda mi ni ne treba,imam kod kuće jednu a i potrošila sam više nego što sam očekivala“
„Ne smeta mi da se vratimo..Šta misliš da li će nas Bela tražiti?“
Šta je Ovo?Bela nije bila sa njima? Zurio sam kroz Dzesikine oči pa zatim prešao na Andjelina. Bile su na trotoaru kod prodavnica,upravo su se okretale na drugi trotoar. Bela nije bila na vidiku.
Koga Briga Za Bellu? Pomislila Je Pre nego sto je odgovorila Andjeli
„Dobro je Ona.Stici cemo u restoran brze cak i ako bismo se vracale.Imam utisak da hoce da bude sama“
„Požurimo Onda“ Ne želim da shvati da smo je otkačile,bila je dobra prema meni u kolima.Veoma je dobra osoba,ali mi se cinila plavo ceo dan,da li je možda zbog Edwarda Cullena? Kladim se da jeste,pitala me je ceo dan o njemu!
Trebao Sam Bolje Da Obratim Pažnju?
Šta Ako Sam Je Propustio?Bela nije bila pri sebi ceo dan i mislila je o meni??
Andjela je sada slušala Dzesiku kako brblja o onom idiotu Majklu.Vidi se da brine o njemu.
Sklonio sam se u senku,sunce bi trebalo da zadje medju oblake uskoro.
Počeo sam da se brinem dok sam vozio kroz razredjen saobraćaj u centar grada. Na ovo nisam računao – Bela kako odlazi sama – i nisam imao pojma gde da je nadjem. Trebao sam da razmišljam o tome.
Dobro sam poznavao Port Andjeles; vozio sam pravo do knjižare u Džesikinoj glavi, nadajući se da će moja potraga biti kratka, ali sumnjajući da će biti tako lako. Kada je uopšte s Belom bilo lako?
Bio sam dovoljno siguran, u maloj radnji nije bilo nikoga osim anahronično obučene žene iza štanda. Ovo nije izgledalo kao mesto koje bi interesovalo Belu – previše moderno za praktičnu osobu. Pitao sam se da li se uopšte mučila da ulazi unutra?
Tu je bilo parče senke gde sam mogao da se parkiram...Pravilo je kratku stazu pravo do ulaza u prodavnicu. Stvarno ne bi trebao. Šetanje okolo po suncu nije bilo bezbedno. Šta ako neki prolazeći auto odbaci sunčevu refleksiju u senku baš u pogrešnom trenutku?
Ali nisam znao kako drugačije da potražim Belu!
Parkirao sam i izašao napolje, držeći se najdubljeg dela senke. Krupnim korakom brzo sam ušao u radnju, osećajući slab trag Belinog mirisa u vazduhu. Bila je ovde, na trotoaru, ali nije bilo traga njenog mirisa u radnji.
„Dobrodošli! Mogu li pomoći – „ krenula je da kaže prodavačica, ali već sam bio izašao.
Pratio sam Belin miris koliko god bi mi to senke dozvoljavale, zaustavljajući se kad dodjem do granice sunca.
Kako bespomoćnim me to nateralo da se osećam – bio sam ogradjen linijom izmedju svetla i tame koja se pružala po trotoaru ispred mene. Tako ograničen.
Jedino sam mogao da pretpostavim da je nastavila preko ulice, na jug. Nije bilo mnogo toga u tom pravcu. Da li se izgubila? Pa, ta mogućnost nije izlazila iz opticaja.
Vratio sam se u auto i vozio polako ulicama, tražeći je. Ušao sam u nekoliko drugih parčića senke, ali sam samo još jednom uhvatio njen miris, i taj pravac me zbunio. Gde je to pokušavala da ode?
Vozio sam gore-dole izmedju knjižare i restorana nekoliko puta, nadajući se da ću je videti kako dolazi. Džesika i Andjela su već bile tamo, pokušavajući da odluče da li da naruče, ili sačekaju Belu. Džesika je ubedjivala da odmah naruče.
Počeo sam da prevrćem po mislima stranaca, gledajući kroz njihove oči. Mora da je neko negde video.
Počeo sam da se brinem sve više i više što je duže bila nestala. Pre nisam razmišljao o tome koliko teško bi se pokazalo da je pronadjem, kao sada, kada mi je bila izvan vidika i ne na svojim uobičajenim putevima. To mi se nije svidjalo.
Oblaci su prekrivali horizont, i, za nekoliko minuta, moći ću da je tražim peške. Onda mi neće trebati dugo.Jedino me je sunce sada činilo tako bespomoćnim. Samo još par minuta, i prednost će ponovo biti moja pa će ljudski svet biti taj koji je bespomoćan.
Jedna misao, pa još jedna. Toliko sitnih misli.
-...mislim da beba opet ima ušnu infekciju...
-jel bilo šest na četiri ili četiri na šest?
-Opet kasnim. Trebalo bi da mu kažem...
-Evo je, dolazi! Aha!
Najzad, njeno lice. Konačno, neko je primetio!
Olakšanje je potrajalo samo delić sekunde, a onda sam pažljivije pročitao misli čoveka koji je zlurado gledao njeno lice u senkama.
Njegove misli su mi bile strane, i što je još gore, potpuno nepoznate. Samo jednom sam naleteo na tačno iste misli.
„NE!“ režao sam, i bujica režanja izbijala mi je iz grla. Stopalom sam nagazio gas do daske, ali gde sam išao?
Znao sam generalnu lokaciju njegovih misli, ali znanje nije bilo dovoljno. Nešto, moralo je biti nečeg – uličnog znaka, izloga neke radnje, nečeg u njegovom vidiku što bi mu odalo položaj. Ali Bela je bila duboko u senci, a njegove oči su bile fokusirane samo na njen preplašen izgled lica – uživajući u njenom strahu.
Njeno lice je bilo maglovito u njegovim mislima izmedju sećanja na druga lica. Bela mu nije bila prva žrtva.
Zvuk mog režanja protesao je auto, ali mi nije odvukao pažnju.
Nije bilo prozora na zidovima iza nje. Neka industrijska zona, daleko od naseljenije oblasti za kupovinu. Gume su mi zaškripale oko ugla, dok sam skretao pored drugog vozila, kretajući se u pravcu za koji sam se nadao da je pravi. Dok je drugi vozač uspeo da zasvira, zvuk je već bio daleko iza mene.
-Vidi kako se trese! Čovek se unapred smejao. Strah je bio privlačan za njega – deo u kom je uživao.
„Skloni se od mene.“ Glas joj je bio tih i smiren, ne vrisak.
„Ne budi takva, šećeru.“
Posmatrao je kako se trgla na siledžijski smeh koji je dolazio iz drugog pravca. Bio je iziritiran bukom – Umukni, Džef! pomislio je – ali uživao u načinu na koji se zgrčila. To ga je uzbudilo. Počeo je da je zamišlja kako moli, kako će preklinjati...
Nisam shvatio da je bilo drugih s njim dok nisam čuo glasniji smeh. Brzo sam ga osmatrao, očajan da nadjem nešto što mogu da iskoristim. Napravio je prvi korak ka njoj, savijajući ruke.
Misli oko njega nisu bile tako odvratne kao njegove. Svi su bili blago pijani, nijedan od njih nije shvatao koliko daleko je čovek po imenu Loni planirao da ide. Slepo su pratili Lonijeva naredjenja. Obećao im je malo zabave...
Jedan od njih je nervozno bacio pogled niz ulicu – nije hteo da bude uhvaćen kako uznemirava devojku – i dao mi to što mi je bilo potrebno. Prepoznao sam raskrsnicu prema kojoj je zurio.
Proleteo sam kroz crveno svetlo, klizajući kroz prostor širok toliko koliko za dva auta u pokretnom saobraćaju. Trube su treštale iza mene.
Telefon mi je zavibrirao u džepu. Ignorisao sam ga.
Loni se polako pomerao prema devojci, uživajući u neizvesnosti – trenutku terora koji ga je uzbunio. Čekao je da počne da vrišti – da se nasladjuje time.
Ali Bela je stegla vilicu i zauzela položaj. Bio je iznenadjen – očekivao je da počne da beži. Iznenadjen i blago razočaran. Voleo je da juri svoj plen – adrenalin lova.
-Ova je hrabra. Možda je i bolje tako...više borbenosti u njoj.
Bio sam jedan blok daleko. Čudovište je sada moglo čuti zujanje mog motora, ali nije obraćao pažnju, bio je previše zaokupiran svojom žrtvom.
Videćemo kako će uživati u lovu kada on postane plen. Videćemo šta misli o mom načinu lova.
U drugom odeljku moje glave, već sam sortirao kroz domet mučenja kojima sam prisustvovao u svojim danima kao član za gradjansku samozaštitu, tražeći najbolnije od njih. Patiće zbog ovoga. Previjaće se u agoniji. Drugi će samo umreti zbog svog dela, ali čudovište Loni će dugo moliti za smrt pre nego što mu budem dao taj poklon.
Bio je na putu, prilazeći joj.
Oštro sam se zarotirao oko ugla, farovi su mi prešli preko scene, zaledjujući ostale u mestu. Mogao sam da pregazim vodju, koji je poskočio s puta, ali to bi bila previše laka smrt za njega.
Pustio sam auto da se vrti, ljiljajući se ceo put tako da nacentriram da suvozačka vrata budu najbliže Beli. Naglo sam otvorio vrata, a ona je već trčala prema autu.
„Ulazi,“ zarežao sam.
-Šta kog djavola?
-Znao sam da je ovo loša ideja! Nije sama.
-Da li da bežim?
-Mislim da ću povratiti...
Bela je uskočila kroz otvorena vrata bez razmišljanja, zalupljujući ih za sobom.
A onda je pogledala u mene sa najvećim izrazom poverenja koji sam ikad video na ljudskom licu, i svi moji nasilnički planovi su propali.
Trebalo mi je mnogo manje od sekunde da shvatim, da nisam mogao da je ostavim u autu s namerom da se obračunam s četvoricom muškaraca u ulici. Šta bih joj rekao, da ne gleda? Ha! Kad je uopšte uradila to što sam joj tražio? Kada je uopšte učinila bezbednu stvar?
Da li bi ih odvukao izvan njenog vidika, ostavljajući je samu ovde? Bila je mala verovatnoća da bi se još neki opasan čovek šunjao ulicama Port Andjelesa večeras, ali isto tako je bila velika verovatnoća da bi se baš sada pojavio neki! Kao magnet, ona je privlačila sve opasne stvari ka sebi. Nisam mogao da je ispustim iz vida.
Izgledalo je kao deo istog kretanja dok sam ubrzavao, odvodeći je od njenih gonilaca tako brzo da su napravili prolaz mom autu sa nerazumljivim izrazima lica. Neće prepoznati trenutak mog oklevanja. Pretpostaviće da je plan od samog početka bio bežanje.
Nisam čak mogao ni da ga udarim autom. To bi je preplašilo.
Želeo sam njegovu smrt tako divlje da je potreba za tim odzvanjala u mojim ušima i zaklanjala mi vidik kao i ukus na mom jeziku. Mišići su mi bili nategnuti hitnošću, žudnja, potreba za tim. Morao sam da ga ubijem. Sporo bih ga rastavljao, deo po deo, kožu od mišića, mišiće od kostiju...
S izuzetkom da se devojka – jedina devojka na svetu – držala za sedište obema rukama, zureći u mene, oči su joj i dalje bile široko otvorene i sasvim poverljive. Osveta će morati da sačeka.
„Stavi pojas,“ naredio sam. Glas mi je bio hrapav od mržnje i želje za krvlju. Ne uobičajene želje za krvlju. Ne bih sebe ukaljao uzimajući bilo koji deo tog čoveka u meni.
Zaključala je pojas na mestu, blago se trgla od zvuka koji je napravio. Taj mali zvuk je naterao da se trgne, a nije se trgla dok sam jurio niz grad, ignorišući sve saobraćajne znakove. Mogao sam da osetim njen pogled na meni. Izgledala je neobično opušteno. Nije imalo smisla za mene – ne sa onim kroz šta je upravo prošla.
„Jesi li dobro?“ pitala je, glas joj je bio hrapav od stresa i straha.
Ona je želela da zna da li sam ja bio dobro?
Razmislio sam o njenom pitanju na delić sekunde. Ne dovoljno dugo za nju da primeti oklevanje. Da li sam ja bio dobro?
„Ne,“ shvatio sam, a glas mi je ključao od besa.
Odveo sam je na istu nenaviknutu vožnju gde sam proveo popodne angažovan u najjadnijoj prismotri ikad. Sada je bila crna ispod drveća.
Bio sam tako besan da mi se telo zaledilo u mestu tamo, sasvim nepokretno. Moje ruke prekrivene ledom žudele su da slome njenog napadača, da ga samelju u tako unakažene deliće da mu se telo nikad ne može identifikovati...
Ali to je zahtevalo da je ostavim ovde samu, nezaštićenu u tamnoj noći.
„Bela?“ pitao sam kroz zube.
„Da?“ promuklo je odgovorila. Pročistila je grlo.
„Jesi li dobro?“ To je bila najvažnija stvar, prvi prioritet. Kazna je bila na drugom mestu. Znao sam to, ali telo mi je bilo toliko ispunjeno besom da mi je bilo teško da razmišljam.
„Da.“ Glas joj je i dalje bio dubok – sa strahom, bez sumnje.
I tako nisam mogao da je ostavim.
Sve i da nije bila u stalnom riziku od nekog besnog razloga – neka šala koju mi je svet smeštao – sve i da sam bio siguran da će biti savršeno bezbedna u mom odsustvu, nisam mogao da je ostavim samu u mraku.
Mora da je tako preplašena.
Još uvek nisam bio u stanju da je utešim. Sigurno je mogla da oseti brutalnost koja je sigurno dopirala iz mene toliko mnogo da je bilo više nego očigledno. Još više bih je preplašio da nisam uspeo da smirim pohlepu za klanjem koja je ključala u meni.
Morao sam da mislim o nečemu drugom.
„Odvrati mi pažnju, molim te,“ molio sam.
„Izvini, šta?“
Jedva da sam imao dovoljno kontrole da objasnim šta mi je bilo potrebno.
„Samo brbljaj o nečemu nevažnom dok se ne smirim,“ davao sam uputstva, vilica mi je još uvek bila stegnuta. Samo činjenica da sam joj bio potreban me zadržala u autu. Mogao sam čuti čovekove misli, njegovu razočaranost i ljutnju...Znao sam gde mogu da ga nadjem...Zatvorio sam oči, želeći da ne mogu to da vidim...
„Um...“ oklevala je – sigurno pokušavajući da razume moj zahtev. „Pregaziću Tajlera Kraulija sutra pre škole?“ Izgovorila je ovo kao da je bilo pitanje.
Da – ovo mi je bilo potrebno. Naravno da će Bela smisliti nešto neočekivano. Kao i pre, pretnja nasiljem koja je dolazila iz njenih usana bila je smešna – toliko komična da je bila neskladna. Da nisam goreo od želje da ubijem, sigurno bih se smejao.
„Zašto?“ prolajao sam, da je nateram da ponovo priča.
„Svima priča da ide samnom na maturu,“ rekla je, glas joj se ispunio njenom mačijom uvredom. „Ili je lud ili pokušava da me ubije...dobro se ti toga sećaš,“ suvo je ubacila, „i misli da je matura dobar način da to ispravi. Pa sam shvatila da ako i ja ugrozim njegov život, onda smo kvit, i neće više pokušavati to da popravi. Ne trebaju mi neprijatelji i možda bi Loren odstupila kad bi me ostavio na miru. Možda ću ipak morati da slupam njegovu Sentru,“ nastavila je, sada zamišljeno. „Ako nema auto, ne može nikoga da odvede na maturu.“
Bilo je ohrabrujuće videti da je ponekad pogrešno shvatala stvari. Tajlerova upornost nije imala nikakve veze sa nesrećom. Izgleda da nije razumela privlačnost koju je predstavljala za ljudske momke u srednjoj školi. Da li isto nije videla ni privlačnost koju je predstavljala za mene?
Ah, upalilo je. Zagonetni tok njenih misli bio je uvek tako zanosan. Počinjao sam da dobijam kontrolu nad sobom, da vidim nešto drugo osim osvete i mučenja...
„Čuo sam za to,“ rekao sam joj. Prestala je da priča, a meni je bilo potrebno da nastavi.
„Jesi?“ pitala je s nevericom. A onda joj je glas postao ljući nego pre. „A ako je paralizovan od vrata pa nadole, ni on ne može da ide na maturu.“
Želeo sam da je postojao neki način da joj tražim da nastavi sa pretnjama smrću i telesnom uzrujanošću a da ne ispadnem lud. Nije mogla izabrati bolji način da me smiri. A njene reči – samo sarkazam u njenom slučaju, preuveličavanje – bile su podsetnik koji mi je u ovom trenutku bio tako potreban.
Uzdahnuo sam, i otvorio oči.
„Jel ti bolje?“ stidljivo je pitala.
„Ne baš.“
Ne, bio sam smireniji, ali nije mi bilo bolje. Zato što sam upravo shvatio da nisam mogao da ubijem čudovište Lonija, a još uvek sam to želeo više nego išta na svetu. Skoro.
Jedina stvar koju sam u ovom trenutku želeo više nego da počinim ubistvo koje se teško može opravdati, bila je ova devojka. I, iako nisam mogao da je imam, samo san o njoj učinio mi je nemogućim da večeras odem na ubijajuću aktivnost – bez obzira koliko odbrambena ta stvar može biti.
Bela zaslužuje bolje od ubice.
Proveo sam sedam decenija pokušavajući da budem nešto osim toga – bilo šta osim ubice. Te godine truda nikad me ne bi mogle učiniti dostojnim ove devojke što sedi pored mene. Što je još gore, osetio sam da kad bih se vratio tom životu – životu ubice – samo za jednu noć, onda bih je sigurno odgurao skroz izvan svog domašaja zauvek. Čak iako nisam pio njihovu krv – čak iako nisam imao taj dokaz kako plamti crveno u mojim očima – zar ne bi osetila razliku?
Pokušavao sam da budem dovoljno dobar za nju. Bila je to nemoguća misija. Nastaviću da pokušavam.
„Šta nije u redu?“ šapnula je.
Njen dah mi je ispunio nos, i podsetio sam se zašto je ne mogu zaslužiti. Posle svega ovoga, čak i s ovim koliko mnogo sam je voleo...još uvek mi je terala vodu na usta.
Biću iskren prema njoj koliko to mogu biti. Dugovao sam joj to.
„Nekad imam problem sa svojom naravi, Bela.“ Buljio sam u tamnu noć, želeći da čuje horor skriven u mojim rečima a u isto vreme i da ga ne čuje. Više da ga ne čuje. –Trči, Bela, trči. Ostani, Bela, ostani. „Ali ne bi bilo baš od pomoći za mene da se okrenem i ulovim one...“ Samo razmišljanje o tome umalo me nije izvuklo iz auta. Duboko sam uzdahnuo, puštajući da mi njen miris prži grlo. „Barem, u to pokušavam da se ubedim.“
„Oh.“
Nije rekla ništa više. Koliko mnogo je čula u mojim rečima? Skriveno sam bacio pogled na nju, ali lice joj se nije moglo pročitati. Bilo je prazno i šokirano, možda. Pa, nije vrištala. Bar ne još uvek.
Bilo je tiho na trenutak. Borio sam se sam sa sobom, pokušavajući da budem šta sam trebao biti. Šta nisam mogao da budem.
„Džesika i Andjela će se brinuti,“ tiho je rekla. Glas joj je bio jako smiren, i nisam znao šta je to trebalo da znači. Da li je stvarno bila u šoku? Možda joj se večerašnji dogadjaji još uvek nisu slegli. „Trebalo je da se nadjem s njima.“
Da li nije želela da bude samnom? Ili je samo brinula o brizi svojih drugarica?
Nisam joj odgovorio, ali pokrenuo sam auto i odveo je nazad. Svakim centimetrom kojim sam bio bliže gradu, teže mi je bilo da se držim svoje namere. Bio sam mu tako blizu...
Ako je to bilo nemoguće – ako nikad nisam mogao imati niti zaslužiti ovu devojku – zasšto je onda imalo smisla pustiti čoveka da prodje nekažnjeno? Sigurno bih mogao sebi toliko da priuštim...
Ne. Nisam se predavao. Ne još. Želeo sam je previše da bih se predao.
Bili smo kod restorana gde je trebalo da se nadje s drugaricama pre nego što sam počeo da pronalazim smisao u svojim mislima. Džesika i Andjela su završile s večerom, i sada su obe bile stvarno zabrinute za Belu. Krenule su da je potraže krećući preko mračne ulice.
Nije bila dobra noć da lutaju –
„Kako si znao gde...?“ Belino nedovršeno pitanje me prekinulo, i shvatio sam da sam napravio još jedan pogrešan korak. Bio sam previše rastrojen da se setim da je pitam gde je trebala da se nadje s drugaricama.
Ali, umesto da završi pitanje i shvati poentu, Bela je samo protresla glavom i napravila polu-osmeh.
Šta je to značilo?
Pa, nisam imao vremena da mozgam o njenom čudnom prihvatanju mog znanja. Otvorio sam svoja vrata.
„Šta to radiš?“ pitala je, zvučeći iznenadjeno.
-Ne puštam te iz vida. Ne dozvoljavam sebi da ostanem sam večeras. U tom smislu. „Vodim te na večeru.“
Pa ovo bi trebalo da bude interesantno. Izgledalo je kao prethodna noć kada sam smišljao da izvedem Alis na večeru s namerom da slučajno izaberemo isti restoran kao Bela i njene drugarice. A sada, evo me, praktično na dejtu s devojkom. Samo što se nije računalo, jer joj nisam dao šansu da odbije.
Već je napola otvorila svoja vrata pre nego što sam obišao oko auta – obično nije bilo tako frustrirajuće da moram da se krećem neupadljivom brzinom – umesto da sačeka da joj ja otvorim. Da li je ovo bilo zbog toga što nije navikla da se prema njoj ponašaju kao prema dami, ili zato što je mislila da ja nisam džentlmen?
Sačekao sam da mi se pridruži, postajući sve zabrinutiji kako su se njene prijateljice kretale prema mračnom uglu.
„Idi zaustavi Džesiku i Andjelu pre nego što budem morao i za njima da tragam,“ brzo sam naredio. „Ne verujem da ću moći da se uzdržim ako ponovo naletim na tvoje prijatelje od malopre.“ Ne, ne bih bio dovoljno jak za to.
Naježila se, a onda se brzo sabrala. Napravila je polu korak ka njima, vikajući, „Džes! Andjela! glasno. Okrenule su se, i mahnula im je da bi je videle.
-Bela! Oh, dobro je! pomislila je Andjela s olakšanjem.
-Mnogo si poranila? gundjala je Džesika za sebe, ali i ona je bila srećna što Bela nije bila izgubljena ili povredjena. Zbog toga sam je malo više voleo nego pre.
Požurile su nazad, a onda se zaustavile, šokirane, kada su me videle pored nje.
-Uh-uh! pomislila je Džes ošamućeno. Nema šanse!
Edvard Kalen? Da li je otišla sama da bi pronašla njega? Ali zašto bi me onda pitala hoće li biti u gradu ako je znala da će biti ovde... Bacio sam kratak pogled na Belino ponizno lice kada je pitala Andjelu da li moja porodica često izostaje iz škole. –Ne, nije mogla to da zna, odlučila je Andjela.
Džesikine misli su se kretale izmedju iznenadjenja i sumnje. –Bela je krila tajnu od mene.
„Gde si bila?“ zahtevala je, zureći u Belu, ali krišom gledajući u mene krajičkom oka.
„Izgubila sam se. A onda sam naletela na Edvarda,“ Bela je rekla, pokazujući rukom na mene. Glas joj je bio izvanredno normalan. Kao da se to stvarno dogodilo.
Mora da je u šoku. To je bilo jedino objašnjenje za njenu smirenost.
„Jel vam ne bi smetalo da vam se pridružim?“ pitao sam – iz ljubaznosti; znao sam da su već jele.
-Sveta vrano, ali on je tako zgodan! pomislila je Džesika, misli su joj odjednom postale blago nepovezane.
Andjela je bila mnogo staloženija. -Kako bih volela da nismo jele! Vau. Samo.... Vau.
Sad, zašto ja to ne bih mogao učiniti Beli?
„Er...svakako,“ složila se Džesika.
Andjela se namrštila. „Um, ustvari, mi smo već večerale dok smo čekale,“ priznala je. „Izvini.“
-Šta? Daj ućuti! požalila se Džes iznutra.
Bela je ležerno slegnula ramenima. Tako spokojno. Definitivno je u šoku. „U redu je – nisam gladna.“
„Mislim da bi trebala nešto pojesti,“ usprotivio sam se. Trebao joj je šećer u krvotoku – iako je već dovoljno slatko mirisao i ovakav kakav jeste, suvo sam pomislio. Užas će se momentalno srušiti na nju, a prazan stomak neće baš biti od pomoći. Bilo ju je lako uplašiti, što sam znao iz iskustva.
Ove devojke ne bi bile ni u kakvoj opasnosti ako bi krenule pravo kući. Opasnost nije vrebala svaki njihov korak.
A ja bih radije ostao sam s Belom – sve dok je ona voljna da ostane sama samnom.
„Jel ne bi bio problem da ja odvezem Belu kući večeras?“ rekao sam Džesiki pre nego što je Bela uspela da odgovori. „Tako ne bi morale da je čekate dok jede.“
„Uh, nema problema, valjda...“ Džesika je uprto zurila u Belu, tražeći neki znak da je ovo ono što ona želi.
-Hoću i ja da ostanem...ali ga ona verovatno želi samo za sebe. A ko ne bi? pomislila je Džes. U isto vreme je videla Belu kako namiguje.
Bela je namignula?
„Okej,“ brzo je rekla Andjela, u žurbi da se skloni s puta ako je to bilo ono što Bela želi. A izgledalo je kao da jeste želela. „Vidimo se sutra, Bela...Edvarde.“ Borila se da izgovori moje ime opuštenim tonom. Onda je zgrabila Džesiku za ruku i počela da je vuče.
Moraću da smislim neki način da se zahvalim Andjeli za ovo.
Džesikin auto bio je odmah pored osvetljen svetlim krugom od ulične svetiljke.
Bela ih je pažljivo gledala, sa malim naborom zabrinutosti izmedju očiju, dok nisu ušle u auto, tako da je morala biti potpuno svesna opasnosti u kojoj je bila. Džesika je mahnula dok su odlazile, i Bela je uzvratila pozdrav. Tek kad je auto nestao iz vidika duboko je uzdahnula i pogledala u mene.
„Iskreno, nisam gladna,“ rekla je.
Zašto je čekala da progovori tek kad one odu? Da li je stvarno želela da bude sama samnom – čak i sada, kada je bila svedok mog ubilačkog besa?
Bilo da li je to u pitanju ili ne, poječće nečto.
„Nasmej me,“ rekao sam.
Pridržao sam joj vrata restorana i sačekao.
Uzdahnula je, i prošla.
Hodao sam pored nje do pulta gde je čekala domaćica restorana.
Bela je još uvek izgledala potpuno smireno. Želeo sam da joj dodirnem šaku, čelo, da proverim ima li temperaturu. Ali moja hladna ruka bi je odbila, kao i pre.
-O, Bože, domaćicin glasni unutrašnji zvuk probio je u moju svest. –Bože, o Bože.
Izgledalo je kao da je bila moja noć za obaranje s nogu. Ili sam ja to samo umišljao zato što sam tako mnogo želeo da me Bela vidi na taj način? Uvek smo bili privlačni našem plenu. Nikad pre nisam toliko razmišljao o tome. Obično – osim s osobama kao Šeli Koup ili Džesika Stenli, uvek je bilo isto dosadno ponavljanje odavanja časti – strah je napadao blago pre početne atrakcije...
„Sto za dvoje?“ zahtevao sam kad domaćica nije odgovarala.
„Oh, er, da. Dobrodošli u ’La Bella Italia’.“ -Mmm, kakav glas! „Molim vas, pratite me.“ Misli su joj bile prezauzete – proračunavala je.
-Možda mu je rodjaka. Ne izgleda kao da mu je sestra, uopšte ne liče. Ali definitivno neko iz porodice. Ne može biti s njom.
Ljudske su oči zamagljene; ništa jasno ne vide. Kako je ovoj sitničavoj ženi moj fizički mamac – zamka za plen – mogao biti tako privlačan, a da ne vidi nežno savršenstvo ove devojke pored mene?
-Pa, neću joj pomagati, za svaki slučaj, pomislila je domaćica dok nas je vodila do porodičnog stola u sred najpunijeg dela restorana. Da mu dam broj telefona dok je ona ovde?...razmišljala je.
Izvukao sam novčanicu iz zadnjeg džepa. Ljudi nepromenljivo više saradjuju kada je novac po sredi.
Bela je već sedala na mesto koje je domaćica pokazala bez primedbi. Da, biće veoma radoznala večeras. Gužva baš i nije bila pogodna večerašnji razgovor.
„Možda nešto intimnije,“ zahtevao sam od domaćice, pružajući joj novac. Oči su joj se iznenadjeno raširile, a onda suzile dok joj je ruka stezala novčanicu.
„Naravno.“
Krišom je gledala u novčanicu, dok nas je vodila u drugi deo restorana.
-Pedeset dolara za bolji sto? Bogat je, takodje. To ima smisla – kladim se da mu jakna vredi više nego moja zadnja plata. Prokletstvo. Zašto želi privatnost s njom?
Ponudila nam je separe u tihom uglu restorana gde niko neće moći da nas vidi – da vidi Belinu reakciju na bilo šta što ću joj reći. Nisam imao ideju o tome šta je želela od mene večeras. Ili šta ću joj ja dati.
Koliko toga je već pogodila? Kakvo objašnjenje je imala za sve dogadjaje večeras?
„Kako vam ovo odgovara?“ pitala je domaćica.
„Savršeno je,“ rekao sam joj i, blago iznerviran njenim uvredljivim ponašanjem prema Beli, široko joj se osmehnuo krijući zube. Pustio sam je da me jasno vidi.
-Vau. „Um...odmah ću vam poslati konobara.“ –Ne može biti stvaran. Mora da sanjam. Možda će ona nestati...možda mu na tanjiru napišem moj broj kečapom... Odšetala je, blago se naginjući na stranu.
Čudno. Još uvek nije bila preplašena. Odjednom sam se setio Emeta kako me zadirkuje u kafeteriji pre mnogo nedelja. –Kladim se da sam mogao da je uplašim više od toga.
Da li sam gubio razum?
„Stvarno ne bi trebao to da radiš ljudima,“ Bela mi je prekinula misli neodobravajućim tonom. „Uopšte nije fer.“
Blenuo sam u njenu kritičku izjavu. Na šta je mislila? Uopšte nisam uplašio domaćicu, uprkos svojim pokušajima. „Šta da radim?“
„Da ih tako zaslepljuješ – sada se sigurno hiperprovetrava u kuhinji.“
Hmm. Bela je bila skoro u pravu. Domaćica je trenutno bila polu-svesna, opisujući svoju netačnu procenu koleginici.
„Ma hajde,“ Bela me kritikovala kad nisam odmah odgovorio. „Mora da znaš kakav efekat prouzrokuješ na ljudima.“
„Ja zaslepljujem ljude?“ To je bio zanimljiv opis. Dovoljno precizan za večeras. Pitao sam se odakle razlika...
„Nisi primetio?“ pitala je, još uvek kritički.
„Zaslepljujem li tebe? impulsivno sam prizvao svoju radoznalost, reči su mi izletele, i nisam više mogao da ih vratim.
Ali pre nego što sam imao šansu da duboko zažalim što sam to izgovorio, odgovorila je „Vrlo često.“ A obrazi su joj dobili bledo pink boju.
Zaslepljivao sam je.
Moje tiho srce ispunilo se nadom jače nego nego ikada pre.
„Zdravo,“ neko je rekao, konobarica, predstavljajući se. Misli su joj bile glasne, i proširenije nego domaćicine, ali isključio sam je. Buljio sam u Belino lice umesto da slušam, gledajući kako joj se krv širi ispod kože, primećujući ne kako je to palilo moje grlo, nego kako je davalo boju njenom bledom licu, kako je istaklo krem boju njene kože...
Konobarica je čekala nešto od mene. Ah, pitala je šta ćemo da pijemo. Nastavio sam da blenem u Belu, i konobarica se preko volje okrenula da pogleda i nju.
„Ja ću Koka-kolu?“ rekla je Bela, kao da je pitala za odobravanje.
„Dve Koka-kole,“ dodao sam. Žedj – normalna, ljudska žedj – bila je znak šoka. Postaraću se da dobije ekstra šećer iz kole u organizam.
A ipak je izgledala zdravo. I više nego zdravo. Blistala je.
„Šta je?“ upitala je – čudeći se što buljim, pretpostavljam. Nejasno sam bio svestan da je konobarica otišla.
„Kako se osećaš?“ pitao sam.
Trepnula je, iznenadjena pitanjem. „Dobro sam.“
„Ne vrti ti se, nije ti muka, hladno?“
Sada je bila još više zbunjena. „Jel bi trebalo?“
„Pa, ja zapravo čekam da padneš u šok.“ Nasmešio sam se polovično, očekujući da porekne. Neće hteti da se neko brine za nju.
Trebao joj je minut da mi odgovori. Oči su joj bile blago neusredsredjene. Ponekad bi tako gledala, kad joj se nasmešim. Da li je bila...zaslepljena?
Voleo bih u to da verujem.
„Ne verujem da će se to desiti. Uvek sam bila veoma dobra u suzbijanju neprijatnih stvari,“ odgovorila je, pomalo bez daha.
Da li je onda imala dosta iskustva s neprijatnim stvarima? Jel njen život oduvek bio ovako opasan?
„I ja isto,“ odgovorio sam joj. „Bolje ću se osećati kad budeš unela malo šećera i hrane u sebe.“
Konobarica se vratila sa koka-kolama i činijom hleba. Stavila ih je ispred mene, i pitala šta ću da naručim, pokušavajući da mi uhvati pogled. Ukazao sam da treba da usluži Belu, i onda je ponovo isključio. Imala je vulgarne misli.
„Um...“ Bela je brzo bacila pogled na meni. „Uzeću raviole sa pečurkama.“
Konobarica se željno okrenula meni. „A ti?“
„Ništa za mene.“
Bela je složila nekakvu facu. Hmm. Sigurno je primetila da nikad ne jedem hranu. Ona je sve primećivala. A ja sam uvek zaboravljao da trebam biti pažljiv u njenoj blizini.
Sačekao sam da ponovo ostanemo sami.
„Pij,“ insistirao sam.
Bio sam iznenadjen kada je ispunila zahtev odmah i bez primedbi. Pila je dok čaša nije ostala skroz prazna, pa sam joj dodao i drugu koka-kolu, malo se mršteći. Žedj, ili šok?
Popila je jož malo, a onda se naježila.
„Jel ti hladno?“
„To je samo koka-kola,“ rekla je, ali je ponovo zadrhtala, usne su joj blago drhtale kao da će zubi početi da joj cvokoću.
Lepa bluza koju je nosila izgledala je previše tanko da je zaštiti kako treba; pristajala joj je kao druga koža, skoro isto toliko krhka kao i prva. Bila je tako nežna, tako smrtna. „Zar nemaš jaknu?“
„Imam.“ Pogledala je oko sebe, malo zbunjeno. „Oh – ostavila sam je u Džesikinom autu.“
Skinuo sam svoju jaknu, želeći da ovaj gest nije kvarila temperatura mog tela. Bilo bi lepo da mogu da joj ponudim topao kaput. Zurila je u mene, obrazi su joj se ponovo zagrejavali. Šta li je sada mislila?
Dodao sam joj jaknu preko stola, i odmah je obukla, ponovo zadrhteći.
Da, biće joj bolje kad se zagreje.
„Hvala,“ rekla je. Duboko je udahnula, i zavrnula dva dugačka rukava da oslobodi šake. Ponovo je udahnula.
Da li se veče konačno smirivalo? Boja joj je i dalje bila dobra; koža joj je bila krem i roze naspram plave boje njene majice.
„Ta plava boja ti divno pristaje uz kožu,“ pohvalio sam je. Samo sam bio iskren.
Porumenela je, naglašavajući efekat.
Dobro je izgledala, ali nije bilo svrhe da pokušavam. Gurnuo sam činiju hleba prema njoj.
„Stvarno,“ pobunila se, pogadjajući mi nameru. „Neću upasti u šok.“
„Trebalo bi – normalna osoba bi upala. Ti čak ni ne izgledaš potrešeno.“ Buljio sam u nju, s neodobravanjem, pitajući se zašto ne može da bude normalna a onda da li stvarno želim da bude takva.
„Osećam se veoma sigurno s tobom,“ rekla je, oči su joj ponovo bile ispunjene poverenjem. Poverenje nisam zaslužio.
Instinkti su joj potpuno bili pogrešni – naopaki. Mora da je u tome problem. Nije prepoznavala opasnost na način na koji bi ljudsko biće trebalo. Imala je suprotnu reakciju. Umesto da beži, ona je ostajala, privučena onim što bi trebalo da je plaši...
Kako sam je mogao zaštititi od sebe kada nijedno od nas dvoje to nije želelo?
„Ovo je komplikovanije nego što sam mislio,“ mrmljao sam.
Mogao sam da vidim kako prevrće moje reči u glavi, i pitao sam se šta je stvorila od njih. Uzela je parče hleba i počela da jede ne izgledajući svesno šta radi. Žvakala je na trenutak, a onda zamišljeno nagnula glavu na stranu.
„Obično si bolje raspoložen kada su ti oči tako svetle,“ rekla je ležernim tonom.
Njeno opažanje, tako činjenično tačno, me zbunilo. „Šta?“
„Uvek si mrzovoljan kad su ti oči crne – tada to očekujem. Imam teoriju o tome,“ svetlo je dodala.
Znači smislila je neko svoje objašnjenje. Naravno da jeste. Osetio sam se pomalo užasnuto pitajući se koliko je bila blizu istine.
„Još teorija?“
„Mm-hm.“ Odgrizla je još jedan zalogaj, skroz nonšalantno. Kao da nije raspravljala o aspektima sa čudovištem lično.
„Nadam se da si ovaj put bila kreativnija...“ slagao sam kad nije nastavila. Ono čemu sam se zaista nadao je da nije bila u pravu – da je miljama daleko od cilja. „Ili još uvek kradeš fore iz stripova?“
„Pa, ne, nisam ih izvukla iz stripova,“ rekla je, pomalo postidjeno. „Ali nisam ih ni sama smislila.“
„I?“ pitao sam kroz zube.
Sigurno ne bi pričala tako smireno da je nameravala da vrišti.
Dok je oklevala, grizući usnu, konobarica se ponovo pojavila s Belinom hranom. Obratio sam malo pažnje na nju dok je postavljala tanjir ispred Bele a onda je pitala da li ja želim nešto.
Odbio sam, ali sam tražio još koka-kole. Konobarica nije primetila prazne čaše. Uzela ih je i otišla.
„Gde si ono stala,“ zabrinuto sam zahtevao čim smo ostali sami.
„Reći ću ti u kolima,“ rekla je tihim tonom. Au, ovo će biti loše. Nije htela da priča o svojim idejama pred drugima. „Ako..“ iznenada je dodala.
„Imaš uslove?“ bio sam toliko napet da sam skoro zarežao.
„Imam nekoliko pitanja, naravno.“
„Naravno,“ složio sam se tvrdim glasom.
Njena pitanja će verovatno biti dovoljna da mi otkriju kuda su joj misli vodile. Ali kako ću odgovoriti na njih? Lažima? Ili ću je oterati istinom? Ili neću reći ništa, u nemogućnosti da odlučim?
Sedeli smo u tišini dok joj je konobarica dopunjivala čašu koka-kolom.
„Pa, hajde onda,“ rekao sam stegnute vilice kad je otišla.
„Zašto si u Port Andjelesu?“
To je bilo prelako pitanje – za nju. Ništa nije odavalo, dok bi moj odgovor, ako je iskren, odao previše. Pustiću je da prvo nešto otkrije.
„Sledeće,“ rekao sam.
„Ali to je najlakše!“
„Sledeće,“ ponovo sam rekao.
Bila je frustrirana mojim odbijanjem. Sklonila je pogled s mene dole na hranu. Polako, jako razmišljajući, uzela je zalogaj i zamišljeno žvakala. Sprala je grlo koka-kolom, i konačno pogledala u mene. Oči su joj bile sužene i sumnive.
„Dobro onda,“ rekla je. “Hajde da kažemo, hipotetički, naravno, da...neko...može da zna šta ljudi misle, da čita misli, znaš već – sa samo nekoliko izuzetaka.“
Moglo je biti i gore.
Ovo je objasnilo onaj polu-smešak u autu. Bila je brza – još niko dosad nije pogodio ovo o meni. Osim Karlajla, i bilo je očiglednije tada, u početku, kada sam odgovarao na sve njegove misli kao da mi ih je rekao. Shvatio je pre mene...
Ovo pitanje i nije bilo tako loše. Dok je bilo jasno da je znala da nešto nije u redu samnom, nije tako ozbiljno kao što je moglo da bude. Čitanje misli, posle svega, nije bila površina vampirskog topovskog djuleta. Nastavio sam s njenom hipotezom.
„Samo jednim izuzetkom,“ ispravio sam. „Hipotetički.“
Osmehnula se – moja nejasna iskrenost joj se svidjala. „Dobro onda, sa jednim izuzetkom. Kako to funkcioniše? Koja su ograničenja? Kako...taj neko...može da pronadje nekog drugog baš u pravo vreme? Kako on zna da je ona u nevolji?“
„Hipotetički?“
„Naravno.“ Usne su joj se trgle, a njene tečno braon oči izgledale su željno.
„Pa,“ oklevao sam. „Ako...taj neko...“
„Hajde da ga nazovemo Džo,“ predložila je.
Morao sam da se nasmešim njenom entuzijazmu. Da li je stvarno mislila da će istina biti neka dobra stvar? Ako su moje tajne bile prijatne, zašto bi ih onda krio od nje?
„Džo, onda,“ pristao sam. „Ako je Džo bio pažljiv, vreme nije moralo da bude baš toliko tačno.“ Protresao sam glavom i suzbio drhtaj na pomisao koliko sam blizu kašnjenja bio danas. „Samo ti možeš da upadneš u nevolju u ovako malom gradu. Opustošila bi njihove kriminalne statistike za jedan vek, znaš.“
Spustila je usne u uglovima, i napućila ih. „Govorili smo u hipotetičkom slučaju.“
Nasmejao sam se njenom nerviranju.
Njene usne, njena koža...Izgledali su tako meko. Želeo sam da ih dodirnem. Želeo sam da vrhom prsta dodirnem ugao njenih namrgodjenih usana i ispravim ih. Nemoguće. Moja koža bi joj bila odbojna.
„Da, jesmo,“ rekao sam, vraćajući se na razgovor pre nego što čvrsto upadnem u depresiju. „Da tebe nazovemo Džejn?“
Nagnula se preko stola ka meni, i sav humor i ljutnja su nestali iz njenih širokih očiju.
„Kako si znao?“ pitala je, glas joj je bio tih i žestok.
Da li da joj kažem istinu? I, ako je tako, koji deo da joj kažem?
Želeo sam da joj kažem. Želeo sam da zaslužim poverenje koje sam još uvek video na njenom licu.
„Znaš, meni možeš da veruješ,“ šapnula je, i posegnula jednom rukom da dohvati moje šake položene na praznom stolu ispred mene.
Povukao sam ih nazad – mrzeći pomisao na njenu reakciju na moju ledeno kamenu kožu – i ona je spustila svoju ruku.
Znao sam da bi ona čuvala moje tajne; bila je potpuno poverljiva. Ali nisam mogao da očekujem od nje da ne bude užasnuta njima. I treba da bude užasnuta. Istina i jeste bila užas.
„Ne znam da li više imam izbora,“ mrmljao sam. Setio sam se da sam je jednom zadirkivao nazivajući je ’izuzetno neopažljivom’. Uvredio sam je, kao da sam tačno osudjivao njeno izražavanje. Dobro, bar sam tu nepravdu mogao da opravdam. „Nisam bio u pravu – mnogo si opažljivija nego što sam mislio.“ A, iako to nije shvatala, već sam joj odavao mnogo priznanja. Ništa joj nije izmaklo.
„Mislila sam da si ti uvek u pravu,“ rekla je smešeći se, kao da me je zadirkivala.
„Nekad sam bio.“ Nekad sam znao šta radim. Pre sam bio siguran u svoje postupke. A sada je sve bilo haos i nered.
A opet to ne bih menjao. Nisam želeo život koji ima smisla. Ne ako je haos značio da mogu da budem s Belom.
„Nisam bio u pravu u vezi s tobom u još jednoj stvari,“ nastavio sam, menjajući temu. „Ti nisi magnet za nesreće – to nije dovoljno široka klasifikacija. Ti si magnet za nevolje. Ako bi se našlo nešto opasno i na deset milja udaljenosti – nema sumnje da bi pronašlo tebe.“ Zašto nju? Šta je učinila da zasluži bilo šta od ovog?
Belino lice je ponovo postalo ozbiljno. „A ti sebe svrstavaš u tu kategoriju?“
Istina je u pogledu ovog pitanja bila važnija nego u bilo kom drugom. „Bez greške.“
Oči su joj se blago suzile – sada ne sumnivo, nego čudno zabrinuto. Ponovo je posegnula rukom preko stola, polako i oprezno. Izmakao sam šake centimetar dalje od nje, ali ignorisala je to, odlučna da me dodirne. Zadržao sam dah – sad ne od njenog mirisa, nego od iznenadne, porazne napetosti. Strah. Moja koža će je joj izazvati gadjenje. Pobeći će.
Blago je okrznula moju šaku vrhovima prstiju. Toplina njene nežnosti, voljan dodir bio je kao ništa što sam dodad osetio. Skoro je bilo čisto zadovoljstvo. Bilo bi, da nije bilo mog straha. Posmatrao sam joj lice kad je osetila hladan kamen moje kože, u nemogućstvu da diše.
Polu-osmeh joj se pojavio u uglovima usana.
„Hvala ti,“ rekla je, susrećući moj pogled svojim jakim zurenjem. „To je sada drugi put.“
Njeni meki psti zadržali su se na mojoj šaci kao da im je tu bilo prijatno.
Odgovorio sam joj najopuštenije što sam mogao. „Hajde da ne pokušavamo i treći, važi?“
Napravila je grimasu na to, ali klimnula glavom.
Izvukao sam svoje šake ispod njenih. Isto tako kako je njen dodir bio izvrstan, nisam hteo da čekam da magija njene tolerancije prestane, da se pretvori u revoluciju. Sakrio sam šake ispod stola.
Pročitao sam joj oči; iako su joj misli bile tihe, mogao sam u njima da opazim i poverenje i čudjenje. U tom momentu sam shvatio da želim da joj odgovorim na pitanja. Ne zato što sam joj to dugovao. Ne zato što sam želeo da mi veruje.
Želeo sam da me upozna.
„Pratio sam te do Port Andjelesa,“ rekao sam joj, reči su izletale napolje prebrzo da stignem da ih uredim. Znao sam opasnost od istine, rizik koji sam preuzimao. U bilo kom trenutku, njena neprirodna smirenost mogla je da se pretvori u histeriju. Suprotno, znajući ovo samo sam počeo da pričam još brže. „Nikad pre nisam pokušavao da odredjenu osobu održim u životu i problematičnije je nego što sam zamišljao. Ali to je verovatno zato što si ti u pitanju. Čini se da normalni ljudi uspevaju da prodju bez toliko katastrofi dnevno.“
Gledao sam je, čekajući.
Nasmešila se. Usne su joj se izvile u uglovima, a čokoladne oči su joj se zagrejale.
Upravo sam priznao da je uhodim, a ona se smejala.
„Jesi li ikad pomislio da je možda moje vreme bilo onaj prvi put, s kombijem, i da se ti suprotstavljaš sudbini?“ pitala je.
„To nije bio prvi put,“ rekao sam, buljeći dole u kestenjast stoljnjak, ramena su mi se posramljeno pognula. Prepreke su bile srušene, istina se nesmotreno prolivala. „Vreme ti je bilo još prvi put kad smo se sreli.“
To je bilo tačno, i ljutilo me. Stajao sam iznad nje kao sečivo giljotine. Bilo je kao da je obeležena smrću od strane neke okrutne, nepravedne sudbine, i – otkako sam ja izabran za nevoljno orudje - ista ta sudbina je i dalje pokušavala da je pogubi. Zamišljao sam personalizovanu sudbinu – jeziva, ljubomorna stara žena, osvetoljubiva harpija.
Želeo sam nešto, nekog, da bude odgovoran za ovo – da bih imao nešto konkretno protiv čega da se borim. Nešto, bilo šta da uništim, da bi Bela mogla biti bezbedna.
Bela je bila veoma tiha; disanje joj se ubrzalo.
Pogledao sam je, znajući da ću konačno pronaći strah na koji sam čekao. Zar nisam upravo priznao koliko sam bio blizu toga da je ubijem? Bliže nego što je taj kombi bio na nekoliko centimetara od toga da je zgnječi. A opet, njeno lice je i dalje bilo smireno, oči su joj i dalje bile napregnute samo zabrinutošću.
„Sećaš se?“ Morala je toga da se seća.
„Da,“ rekla je, glas joj je bio ravan i ozbiljan. Duboke oči bile su joj pune svesnosti.
Znala je. Znala je da sam želeo da je ubijem.
Gde je onda vrištanje?
„A opet sediš ovde,“ rekao sam, pokazujući na nerazdvojivu kontradikciju.
„Da, sedim ovde...zbog tebe.“ Govor joj se izmenio, postala je radoznala, kao da je neprimetno promenila temu. „Zato što si nekako znao kako da me pronadješ danas...“
Još jednom sam beznadežno pokušao da srušim barijeru koja je štitila njene misli, očajan da razumem. Nije imalo logičkog smisla. Kako je uopšte brinula za ostalo pored te istine sada bačene na sto?
Čekala je, samo radoznalo. Koža joj je bila bleda, što je bilo uobičajeno za nju, ali me ipak brinulo. Njena večera stajala je skoro nepipnuta na stolu. Ako joj budem rekao previše, trebaće joj ublaživač kad šok nestane.
Postavio sam uslove. „Ti jedi, a ja ću da pričam.“
Razmislila je o tome pola sekunde, a onda ubacila zalogaj u usta brzinom koja je protivrečila njenoj smirenost. Bila je zabrinutija za moj odgovor više nego što su joj oči pokazivale.
„Teže je nego što bi trebalo – da ti nadjem trag,“ rekao sam joj. „Obično mogu nekoga da nadjem veoma lako, kad mu jednom pročitam misli.“
Pažljivo sam posmatrao njeno lice kad sam ovo izgovorio. Dobro pogadjanje bilo je jedna stvar, a potvrditi to sasvim druga.
Bila je nepokretna, oči su joj bile široko otvorene. Osetio sam kako mi se zubi stežu, dok sam čekao da panika počne.
Ali ona je samo trepnula, glasno udahnula, i stavila još jedan zalogaj u usta. Želela je da nastavim.
„Kontrolisao sam Džesiku,“ nastavio sam, gledajući kako reakciju na svaku reč. „Ne pažljivo – kao što sam rekao, samo ti možeš da upadneš u nevolju u Port Andjelesu –„ morao sam to da dodam. Da li je shvatala da drugi ljudski životi nisu tako ugroženi skoro smrtnim iskustvima, ili je mislila da je normalna? Ona je bila najdalje od normalnog nego bilo šta što sam ikad sreo. „I isprva nisam primetio da si otišla sama. Onda, kada sam shvatio da više nisi s njom, otišao sam da te tražim u knjižaru koju sam video u njenoj glavi. Mogao sam da vidim da nisi ušla unutra, nego otišla na jug...i znao sam da ćeš uskoro morati da se vratiš. Pa sam te samo čekao, nasumice pretraživajući misli drugih ljudi u ulici – da vidim da li te je neko primetio da bi znao gde si. Nisam imao razloga da budem zabrinut...ali sam bio čudno nervozan...“ Disanje mi se ubrzalo kako sam se prisećao tog osećaja panike. Njen miris mi je goreo u grlu, i bilo mi je drago zbog toga. Bio je to bol koji je značio da je živa. Dokle god sam ja goreo, ona je bila bezbedna.
„Počeo sam da vozim u krug, još uvek...slušajući.“ Nadao sam se da joj je ta reč bila razumljiva. Ovo mora da je zbunjujuće. „Sunce je konačno zalazilo, i spremao sam se da izadjem i tražim te peške. I onda – „
Kako me sećanje ponelo – perfektno čisto kao da sam ponovo sve to doživljavao – osetio sam isti ubilački bes kao prolazi mojim telom, pretvarajući se u led.
Želeo sam da bude mrtav. Trebalo mi je da bude mrtav. Vilica mi se stegla dok sam se koncentrisao da se zadržim tu za stolom. Beli sam još uvek bio potreban. To je bilo jedino važno.
„Šta je bilo onda?“ šapnula je, tamne oči bile su joj široke.
„Čuo sam šta su mislili,“ rekao sam kroz zube, nesposoban da zadržim reči da izadju kao režanje. „Video sam tvoje lice u njegovim mislima.“
Jedva sam se odupirao nagonu za ubijanjem. Još uvek sam tačno znao gde da ga nadjem. Njegove mračne misli prelazile su noćnim nebom, vukući me ka njima....
Pokrio sam lice, znajući da sam imao izraz lica čudovišta, lovca, ubice. Zamislio sam njeno lice iza zatvorenih očiju da bi se kontrolisao, usredsredjen samo na njeno lice. Njene osetljive kosti, njena tanka bleda koža – kao svila preko stakla, neverovatno meka i krhka. Bila je previše ranjiva za ovaj svet. Trebao joj je zaštitnik. A, nekim uvrnutim, rdjavim upravljanjem sudbine, ja sam bio najbliži dostupan.
Pokušao sam da objasnim moju nasilnu reakciju kako bi razumela.
„Bilo mi je veoma...teško – ne možeš da zamisliš koliko teško – da te jednostavno odvedem, i ostavim ih...u životu,“ šaputao sam. „Mogao sam da te pustim da odeš sa Džesikom i Andjelom, ali sam se plašio da bi ako me ostaviš samog, otišao po njih.“
Drugi put večeras, priznao sam da sam pokušao da ubijem. Barem je ovo bilo u samoodbrani.
Bila je tiha dok sam se borio da se kontrolišem. Slušao sam njene otkucaje srca. Ritam je bio nepravilan, ali je usporavao kako je vreme prolazilo dok ponovo nije bio miran. Disanje joj je takodje bilo tiho, a onda ravno.
Bio sam blizu granice. Morao sam da je odvedem kući pre nego što...
Hoću li ih onda ubiti? Hoću li ponovo postati ubica sad kad mi je verovala? Da li je postojao neki način da se zaustavim?
Obećala je da će mi reći svoju najnoviju teoriju kad budemo bili sami. Da li sam želeo da je čujem? Bio sam malo žejan da čujem, ali da li bi ta nagrada mojoj radoznalosti bila gora od neznanja?
U svakom slučaju, mora da joj je bilo dosta istine za jednu noć.
Ponovo sam je pogledao, i lice joj je bilo bledje nego ranije, ali smireno.
„Jesi spremna da ideš kući?“ pitao sam.
„Spremna sam da idem,“ rekla je, pažljivo birajući reči, kao da jednostavno ’da’ nije potpuno izražavalo ono što je htela da kaže.
Frustrirajuće.
Konobarica se vratila. Čula je Belinu zadnju izjavu kao da je uznemirano stajala na drugom kraju restorana, pitajući se šta još da mi ponudi. Hteo sam da prevrnem očima na neke ponude u njenim mislima.
„Kako ide?“ pitala me je.
„Spremni smo za račun, hvala vam,“ rekao sam joj gledajući Belu.
Konobaricino disanje se onesposobilo i bila je momentalno – da iskoristim Beline reči – zaslepljena mojim glasom.
U iznenadnom trenutku opažanja, slušajući kako je moj glas zvučao u ovoj nevažnoj ljudskoj glavi, shvatio sam zašto sam večeras izazivao toliko divljenje – ne izazivajuću uobičajen strah.
To je bilo zbog Bele. Tako jako pokušavajući da budem bezbedan za nju, da budem manje zastrašujuć, da budem čovek, stvarno sam gubio svest o tome šta sam. Ljudi su sada videli samo lepotu, sa mojim urodjenim užasom tako pažljivo pod kontrolom.
Pogledao sam u konobaricu, čekajući da se povrati. Bilo je nekako smešno, sad kad sam razumeo razlog.
„Naravno,“ zamucala je. „Izvolite.“
Dodala mi je papirić s računom, misleći o kartici koju je ubacila iza računa. Karticu sa njenim imenom i brojem telefona.
Da, skroz je bilo smešno.
Ponovo sam imao spreman novac. Odmah sam vratio fasciklu, da ne bi bezveze gubila vreme čekajući na poziv koga nikad neće biti.
„Zadržite kusur,“ rekao sam joj, nadajući se da će joj iznos novčanice ublažiti razočarenje.
Ustao sam, i Bela je brzo napravila isti korak. Želeo sam da joj ponudim ruku, ali pomislio sam da bih malo previše izazivao sreću za jedno veče. Zahvalio sam se konobarici, nikad ne spuštajući pogled s Belinog lica. Izgleda da je i Beli bilo zabavno na neki način.
Izašli smo; hodao sam blizu nje najviše što sam se usudio. Dovoljno blizu da vrućina koja je dolazila iz njenog tela izgleda kao fizički dodir uz levu stranu mog tela. Dok sam joj pridržavao vrata, tiho je uzdahnula, i pitao sam se šta je rastužilo. Buljio sam u njene oči, spreman da ptiam, kad je odjednom pogledala u zemlju, izgledajući posramljeno. Bio sam još više radoznao, čak iako me to učinilo neradim da piam. Tišina izmedju nas se nastavila dok sam joj otvarao vrata i ušao u auto.
Uključio sam grejalicu – toplo vreme je iznenada prestalo; mora da joj nije prijatno u hladnom autu. Šćućurila se u moju jaknu sa malim osmehom na usnama.
Čekao sam, odlažući razgovor dok svetla šetališta nisu izbledela. To je činilo da se osećam više sam s njom.
Da li je to bila prava stvar? Sada kad sam bio skoncentrisan samo na nju, auto se činio veoma mali. Njen miris kovitlao se unutra sa strujom grejalice, jačajući. Prerastao je u sopstvenu silu, kao posebna celina u autu. Prisustvo koje je zahtevalo prepoznavanje.
I imalo ga je; goreo sam. Ipak, gorenje je bilo prihvatljivo. Izgledalo je čudno pogodno za mene. Dobio sam toliko mnogo večeras – mnogo više nego što sam očekivao. A evo, bila je ovde, još uvek voljno pored mene. Dugovao sam joj nešto u zamenu za to. Žrtvovanje. Goruću ponudu.
Sad, ako bih samo mogao da se zadržim na tome; samo da gorim, i ništa više. Ali otrov mi je ispunio usta, a moji mišići ubrzano su se zatezali, kao da sam lovio...
Morao sam da izbacim takve misli iz glave. I znao sam šta će mi skrenuti pažnju.
„Sada,“ rekao sam joj, strah od njenog odgovora brisao je svest od gorenja. „Tvoj je red.“
