NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 33.Sumnja

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 33.Sumnja   Sat Aug 21, 2010 4:08 am

Još jedan pljusak. Kajlova težina mi je kidala ruke.
- Lunjo? Lunjo!
- Pomozi mi! Kajl! Pod! U pomoć!
Lice mi je bilo pritisnuto uz kamen, oči uprte ka izlazu iz pećine. Odozgo je dopirala jarka svetlost jer se već beše razdanilo. Zadržala sam dah. Ruke su mi bile u agoniji.
- Lunjo? Gde si?
Ijan uskoči kroz otvor, s puškom u ruci, oborenom i spreranom. Lice mu je bilo maska besa koju je njegov brat nosio.
- Pazi! - vrisnuh u njegovom pravcu. — Pod se mrvi! Ne mogu još dugo da ga držim!
Trebalo mu je duge dve sekunde da pojmi scenu koja beše toliko drugačija od onog što je očekivao - da vidi Kajla koji pokušava da me ubije. Scenu koja se odigravala pre nekoliko sekundi ranije.
On zatim odbaci pušku na pod pećine i krenu ka meni dugim koracima.
- Lezi dole - rasporedi težinu!
Spustio se na sve četiri i pužao ka meni, očiju zažarenih u osvitu zore.
- Ne puštaj! - upozori me. Zastenjala sam od bola.
Procenjivao je situaciju još jedan sekund, pa skliznu iza mene, privlačeći me bliže steni. Ruke mu behu duže od mojih. Čak i pošto sam mu bila na putu, uspeo je da obgrli brata.
- Jedan, dva, tri - zastenja.
Privuče Kajla uz stenu, mnogo sigurnije nego sto sam ga ja držala. Od tog pokreta zveknuh licem u stub. Izubijanom stranom - mada, s obzirom na to šta je dotad pretrpelo, od toga mi nisu mogli ostati gori ožiljci.
- Prevrnuću ga na bok. Možeš li da se izvučeš?
- Pokušaću.
Popustila sam stisak oko Kajlovih grudi, osetivši kako me leđa bole od olakšanja, tek kada sam bila sigurna da ga Ijan čvrsto drži. Onda sam se izmigoljila između Ijana i stuba, pazeći da se ne oslonim na opasan deo poda. Otpuzala sam unatra-ške nekoliko metara ka ulazu, spremna da zgrabim Ijana ako počne da klizi.
Ijan dovuče svog besvesnog brata i osloni ga oko stuba, privlačeći ga u trzajima, malo-pomalo. Pod je nastavio da se odronjava, ali je osnova stuba ostala netaknuta. Nova izbočina se formirala na oko šezdeset centimetara od stuba.
Ijan je dopuzao unatraške u kratkim naprezanjima mišića i volje. U roku od jednog minuta, sve troje smo se našli na početku hodnika, Ijan i ja dahćući
od iscrpljenosti.
- Šta se... kog đavola... desilo?
- Naša težina... bila je ... prevelika. Pod se urušio.
- Šta si radila... kod ivice? S Kajlom?
Oborila sam pogled i koncentrisala se na disanje.
Pa reci mu.
Sta će se onda desiti?
Znaš šta će se desiti. Kajlje prekršio pravila. Džeb će ga uputiti, ili će ga izbaciti. Možda će ga Ijan prvo isprebijati na mrtvo ime. To bi bilo zanimljivo videti.
Melani to nije ozbiljno mislila - barem mislim da nije. Samo je još bila ljuta na mene što sam rizikovala naše živote da bih spasla ubicu u pokušaju.
Upravo tako, rekoh joj. A ako izbace Kajla zbog mene... ili te ubiju... zadrhtala sam. Pa, zar ne shvataš kako to nema smisla! On je jedan od vas.
Mi imamo život ovde, Lunjo. Ti to dovodiš u opasnost.
To je i moj život. A ja sam... pa, ja sam ja.
Melani zastenja s gađenjem.
- Lunjo? - Ijan beše uporan.
- Ništa - promrmljah.
- Očajno si loš lažov. Svesna si toga, zar ne? Držala sam glavu pognuto i nastavila da dišem.
- Sta je uradio?
- Ništa - slagah. Nevešto.
Ijan me uhvati za bradu i podiže mi glavu. - Nos ti krvari. — Okrenu mi glavu na stranu. - A u kosi imaš još krvi.
- Ja... udarila sam glavu kada se pod odronio.
- S obe strane? Slegnuh ramenima.
Ijan me je ljutito posmatrao neko vreme. Mrak u tunelu pomućivao je sjaj njegovih očiju.
- Treba da odvedemo Kajla kod Doce; dobro je lupio glavom kad je propao.
- Zašto ga štitiš? Pokušao je da te ubije. — To je bila konstatacija, ne pitanje. Njegov izraz lica polako pređe iz besnogu užasnut. Zamišljao je šta smo radili na tom nestabilnom komadu stene - videlo mu se to u očima. Pošto nisam progovorila, on ponovo progovori šapatom. - Hteo je da te baci u reku...-neki čudan drhtaj prođe mu telom.
Ijan je jednom rukom držao Kajla — klonuo je u tom položaju, naizgled previše umoran da se pomeri. Sada je grubo odgurnuo svog onesvešćenog brata, gadljivo se pomerivši dalje od njega. Primakao mi se i zagrlio me obema rukama oko ramena. Privio me je čvrsto na grudi - mogla sam da osetim njegovo disanje, koje još beše ubrzano.
To beše veoma čudno.
- Trebalo bi da ga otkotrljam nazad i sam ga bacim preko ivice.
Žustro sam odmahnula glavom, od čega me ona zabole-la. - Ne.
- Uštedelo bi nam vreme. Džebova pravila su jasna. Pokušaj da povrediš nekoga ovde, i bićeš kažnjen. Biće suđenje.
Pokušala sam da se odvojim od njega, ali on me stisnu jače Nije bilo strašno, ne kao kada me je Kajl zgrabio. Ali jeste bilo uznemirujuće - uhvatio me je nespremnu. — Ne. Ne možeš to da uradiš jer niko nije prekršio pravila. Pod se urušio, to je sve.
- Lunjo...
- On ti je brat.
- Znao je šta radi. On mi je brat, da, ali uradio je ono što je uradio, a ti si... ti si mi... prijatelj.
-Nije ništa uradio. On je ljudsko biće - prošaputah. - Ovo je njegovo mesto, ne moje.
- Nećemo ponovo o tome da raspravljamo. Tvoja definicija ljudskog bića nije ista kao moja. Za tebe, to znači nešto... negativno. Za mene, to je kompliment — i po mojoj definiciji, ti jesi ljudsko biće, a on nije. Ne posle ovoga.
-Ljudsko ne znači negativno za mene. Sada vas poznajem. Ali, Ijane, on je tvoj brat.
- Činjenica zbog koje se stidim.
Ponovo se odgurnuh od njega. Ovoga puta me je pustio. Možda zbog bolnog jauka koji mi se oteo s usana kada sam pomerila nogu.
- Jesi li dobro?
- Mislim da jesam. Moramo da nađemo Docu, ali nisam sigurna da mogu da hodam. Udar... udarila sam nogu kada sam pala.
Rezanje mu zastade u grlu. - Koju nogu? Daj da vidim.
Pokušala sam da ispravim povređenu nogu, desnu, i opet zastenjala. Njegove šake počeše da mi opipavaju nogu od članka, proveravajući kosti, zglobove. Pažljivo mi je okrenuo gležanj.
- Malo više. Tu. - Povukla sam mu ruku do spoljašnjeg delà butine, tik iznad kolena. Zastenjala sam ponovo kada je pritisnuo bolno mesto. - Nije slomljena, čini mi se. Mislim da nije. Samo jako boli.
- Dobro si nagnječila mišić, u najmanju ruku - promrmlja. -A kako se to desilo?
-Mora da... dočekala sam se na kamen kad sam pala. On uzdahnu. - U redu, hajde da te odvedemo do Doce.
- Kajlu je potrebniji nego meni.
- Svakako moram da odem da nađem Docu, ili neku pomoć. Ne mogu da nosim Kajla tako daleko, ali tebe svakako mogu. Uups... čekaj.
Naglo se okrete i nestade u prostoriji s rekom. Odlučila sam da se ne raspravljam s njim. Htela sam da vidim Voltera pre nego što... Doca je obećao da će me čekati. Da li će prva doza morfijuma uskoro prestati da deluje? Vrtelo mi se u glavi. Brinula
sam o toliko mnogo stvari, a bila sam premorena. Adrenalin se povukao, ostavljajući me umrtvljenu.
Ijan se vratio s puškom. Namrštila sam se jer me je to podsetilo da sam ranije poželela da se neko pojavi s njom. To mi se nije svidelo.
— Idemo.
Bez razmišljanja, on mi dade pušku. Pustila sam da mi padne na otvorene dlanove, ali nisam mogla da sklopim šake ! oko nje. Odlučila sam da je to odgovarajuća kazna, što moram da nosim tu stvar.
Ijan se zasmejulji. — Kako je iko mogao da te se plaši...- promrmlja sebi u bradu.
Podigao me je s lakoćom i krenuo pre nego što sam stigla da se namestim. Trudila sam se da ne oslanjam najbolnije delove tela - potiljak, butinu - na njega prejako.
— Zašto ti je odeća toliko mokra? - upita on. Prolazili smo ispod jednog otvora na plafonu veličine pesnice, i primetila sam nagoveštaj mrgodnog osmeha na njegovim bledim usnama.
— Ne znam - progunđah. - Od pare? Ponovo smo uronili u mrak.
— Nedostaje ti jedna patika. -Oh.
Prođosmo ispod još jednog zraka svetlosti i njegove oči sinuse safirnim sjajem. Sada behu ozbiljne, gledale su me netremice.
-Ja... veoma mi je drago što nisi povređena, Lunjo. To jest,! više povređena.
Nisam odgovorila. Plašila sam se da ne kažem nešto što bi iskoristio protiv Kajla.
Džeb nas je pronašao pre nego što smo ušli u veliku pećinu. Bilo je dovoljno svetlo da vidim oštar blesak radoznalosti! I u njegovim očima kada me je ugledao u Ijanovom naručju, I okrvavljenog lica, s puškom koja je nesigurno stajala na mojim I otvorenim šakama.
— Znači, bio si u pravu - zaključi Džeb. Radoznalost je bila jaka, ali je čelični prizvuk u njegovom tonu bio još jači. Vilica mu beše čvrsto stegnuta ispod guste brade. - Nisam čuo I pucanj. Kajl?
- U nesvesti je - uzvratih brzo. - Moraš da upozoriš sve... deo poda se urušio u prostoriji s rekom. Ne znam koliko je sada stabilan. Kajl je baš dobro udario glavu pokušavajući da se skloni. Treba nam Doca.
Džeb podiže jednu obrvu toliko visoko da je skoro dotakla izbledelu maramu na vrhu njegovog čela.
- To je zvanična priča - reče Ijan, ne trudeći se da prikrije sumnju. - A ona se, po svemu sudeći, drži te priče.
Džeb se nasmeja. - Daj da te oslobodim tog tereta - obrati se meni.
Rado sam mu predala pušku. On se ponovno nasmeja zbog moje grimase.
- Pozvaću Endija i Brenta da mi pomognu oko Kajla. Eto nas za vama.
- Motrite dobro na njega kada se probudi — upozori Ijan strogim glasom.
- Važi se.
Džeb odšeta da potraži još neki par ruku. Ijan me žurno ponese ka bolničkoj pećini.
- Kajl je možda teško povređen... Džeb bi trebalo da požuri.
- Kajlova glava je tvrđa od bilo koje stene na ovom mestu.
Dugački tunel delovao je duže nego obično. Da li Kajl umire, uprkos mom trudu? Da li je ponovo svestan i traži me? Sta je s Volterom? Da li spava ili... je mrtav? Da li će se Tragač vratiti sada kad se razdanilo, ili je odustala od svog lova?
Da lije Džaredjoš uvek s Docom?, dodade Melani svoje pitanje mojima. Hoće li biti ljut kad te vidi? Hoće li znati da sam ja tu?
Kada smo dospeli u osunčanu južnu pećinu, izgledalo je kao da se Džared i Doca nisu pomerili s mesta. Sedeli su naslonjeni, jedan pored drugog, za Docinim improvizovanim stolom. Dok smo prilazili u prostoriji je vladala tišina. Nisu pričali, samo su posmatrali usnulog Voltera.
Skočiše razrogačenih očiju kad videše da me Ijan unosi na svetlost i spušta na krevet pored Volterovog. On mi pažljivo ispruži desnu nogu.
Volter je hrkao. Taj zvuk me je donekle opustio.
- Šta je sad ovo? - upita Doca ljutito. Naginjao se nada mnom još dok je to izgovarao, brišući mi krv s obraza.
Džaredovo lice se sledilo od iznenađenja. Bio je pažljiv, nije dopustio da mu izraz lica oda išta sem toga.
- Kajl - odgovori Ijan istovremeno kad ja rekoh: - Pod se...
Doca stade da gleda čas u mene, čas u njega, zbunjen.
Ijan uzdahnu i prevrnu očima. Nesvesno, položi jednu šaku nežno na moje čelo. - Pod se urušio kod otvora prve reke. Kajl je pao na leđa i razbio glavu o kamen. Lunja je spasla njegov bezvredni život. Kaže da je i ona pala, kad se pod urušio
- Ijan značajno pogleda Docu. — Nešto — dodade sarkastično
- ju je dobro zveknulo u potiljak. - Poče da nabraja. - Nos joj krvari ali nije slomljen, mislim. Ima neku povredu mišića ovde - dodirnu me po bolnoj butini. - Kolena su joj pošteno odrana, kao i lice, ponovo, ali mislim da sam to možda ja uradio pokušavajući da izvučem Kajla iz rupe. Nije trebalo da se mučim - promrmlja Ijan poslednji deo.
- Još nešto? - upita Doca. U tom trenutku njegovi prsti, koji su ispipavali moj bok, dođoše do mesta gde me Kajl beše udario. Zinuh od bola.
Doca mi zadiže košulju i začuh Ijana i Džareda kako sikću na ono što su ugledali.
- Dozvoli da pogodim — reče Ijan ledenim glasom - pak si na kamen.
- Pogodio si - potvrdih, ostavši bez daha. Doca mi je još uvek ispipavao bok, i ja sam pokušavala da zadržim cviljenje.
- Možda si slomila rebro, nisam siguran - progunđa Doca.
- Voleo bih da mogu da ti dam nešto protiv bolova...
- Ne brini za to, Doco - procedih dahćući. - Dobro sam. Kako je Volter? Je li se uopšte budio?
- Ne, trebaće mu neko vreme da se probudi od te doze-uzvrati Doca. Podiže mi šaku i poče da mi savija zglob, zatim lakat.
- Dobro sam.
Njegove plemenite oči behu nežne kad susretoše moj pogled. — Bićeš. Samo ćeš morati da miruješ neko vreme. Paziću na tebe. Sad, okreni glavu.
Uradila sam šta je tražio, a zatim se trgla dok mi je pregledao glavu.
- Ne ovde - promrmlja Ijan.
Nisam mogla da vidim Docu, ali Džared je dobacio Ijanu oštar pogled.
- Dovode Kajla. Ne dozvoljavam da budu u istoj prostoriji. Doca klimnu. - Verovatno mudra odluka.
- Spremiću joj jedno mesto. Hoću da držiš Kajla ovde dok... dok ne odlučimo šta ćemo da radimo s njim.
Zinuh da progovorim, ali Ijan mi spusti prst na usne.
- U redu - složi se Doca. - Svezaću ga, ako želite.
- Ako budemo morali. Je li u redu da je pomeramo? - Ijan se nervozno osvrnu put tunela.
Doca je oklevao.
- Neću - prošaputah, još s Ijanovim prstom na usnama. -Volter. Hoću da budem tu zbog Voltera.
- Danas si spasla svaki život koji si mogla, Lunjo - reče Ijan, nežnim i tužnim glasom.
- Želim da se... da se oprost... oprostim.
Ijan klimnu. Onda pogleda u Džareda. - Mogu li da ti verujem?
Džaredovo lice pocrvene od besa. Ijan podiže ruku.
- Ne želim da je ostavim ovde bez zaštite dok joj tražim neko bezbedno mesto - objasni Ijan. - Ne znam hoće li Kajl biti svestan kad stigne. Ako ga Džeb upuca, to će je uznemiriti. Ali Doca i ti bi trebalo da možete da izađete na kraj s njim. Ne želim da Doca bude prepušten sebi i podstakne Džeba da puca.
Džared prozbori kroz stisnute zube: - Doca neće biti prepušten sebi.
Ijan je oklevao. - Prošla je kroz pakao u poslednja dva dana. Ne zaboravi to.
Džared klimnu jednom, još uvek stisnutih zuba.
- Ja ću biti ovde - podseti Doca Ijana.
Ijan mu uzvrati pogled. - U redu. - Nagnu se iznad mene i pogleda me svojim sjajnim očima. — Brzo ću se vratiti. Ne boj se.
- Ne bojim se.
On se saže i dodirnu mi čelo usnama.
Niko nije bio iznenađen više od mene, iako sam čula da je Džared tiho uzdahnuo. Usta mi se otvoriše dok se Ijan okretao i gotovo bežao iz prostorije.
Čula sam Docu kako uvlači vazduh kroz zube, kao da zviždi unatraške. - Vidi ti to - reče.
Obojica su dugo zurili u mene. Bila sam toliko umorna i bolna, da nisam marila šta misle.
- Doco — zausti Džared da kaže nešto hitno, ali prekide ga buka iz tunela.
Petorica muškaraca nahrupiše kroz otvor teturajući se. Džeb, koji je išao napred, u rukama je držao Kajlovu levu nogu. Ves je nosio desnu, a iza njih dvojice, Endi i Aron, napi-njali su se da podupru trup. Kajlova glava beše zavaljena preko Endijevog ramena.
- Bogati, baš je težak - zastenja Džeb.
Džared i Doca skočiše da pomognu. Posle nekoliko minuta psovanja i brektanja, Kajl je ležao na poljskom krevetu na nekoliko metara od mog.
- Koliko dugo je bez svesti, Lunjo? - upita Doca. Zavrnu Kajlu kapke, tako da mu sunce osvetli zenice.
- Mmm... - stadoh grozničavo da razmišljam. - Onoliko koliko sam ovde, desetak minuta koliko je Ijanu trebalo da me donese, i možda još pet minuta pre toga?
- Najmanje dvadeset minuta, slažeš se?
- Da. Otprilike toliko.
Dok smo se mi konsultovali, Džeb je postavio sopstvenu dijagnozu. Niko nije obratio pažnju kad je prišao i stao kraj Kajlovog uzglavlja. Niko nije obraćao pažnju - sve dok nije prolio flašu vode po Kajlovom licu.
- Džebe - požali se Doca, odgurujući mu ruku.
Kajl, međutim, poče da pijucka i trepće, pa zastenja. - Šta se desilo? Gde je otišlo? - Poče da se meškolji, pokušavajući da se osvrne okolo. - Pod... pomera se...
Od Kajlovog glasa prsti mi ščepaše ivicu kreveta i obuze me panika. Noga me je bolela. Da li bih mogla da odšepam odavde? Polako, možda...
- Sve je u redu - progunđa neko. Ne neko. Uvek bih prepoznala taj glas.
Džared se postavi između mog i Kajlovog kreveta, leđa okrenutih meni, ne skidajući pogled s krupnog čoveka. Kajl stade da klima glavom napred-nazad, stenjući.
- Bezbedna si - reče Džared tihim glasom. Nije gledao u mene. - Ne plaši se.
Udahnuh duboko.
Melani je želela da ga dodirne. Šaka mu je bila blizu moje, počivala je na ivici mog kreveta. Molim te, nemoj, rekoh joj. Lice me već dovoljno boli! Neće te udariti.
To ti misliš. Ja nisam voljna da rizikujem.
Melani uzdahnu; žudela je da mu priđe bliže. Ne bi mi bilo toliko teško da i ja nisam žudela za tim.
Daj mu vremena, zamolih je. Pusti ga da se navikne na nas. Sačekaj da stvarno poveruje.
Ona ponovo uzdahnu.
- Aaa, do đavola! — progunđa Kajl. Oči mi poleteše k njemu na zvuk njegovog glasa. Mogla sam samo da nazrem njegove svetle oči iza Džaredovog lakta, kako me netremice gledaju. - Nije upalo! - reče sa žalom u glasu.
Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
33.Sumnja
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: