NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 32.Zaseda

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 32.Zaseda   Sat Aug 21, 2010 4:05 am

U pećinama je vladala tišina; sunce još nije bilo izašlo. Na velikom trgu ogledala su bila bledosiva od nadolazećeg svitanja.
Moja nova garderoba je ostala u Džejmijevoj i Džaredovoj sobi. Ušunjala sam se unutra, radosna što znam gde je Džared.
Džejmi je čvrsto spavao, sklupčan u loptu na gornjem kraju dušeka. Obično nije spavao tako skrajnut, ali u tom trenutku imao je dobar razlog. Ijan je zauzimao ostatak prostora, s rukama i nogama koje su visile na sve četiri strane, kako se bio prućio.
Iz nekog razloga, došlo mi je da puknem od smeha. Morala sam da stavim šaku preko usta da bih zadržala smeh dok sam brzo grabila svoju staru isflekanu majicu i šorts. Požurila sam u hodnik, još uvek potiskujući kikot.
Van sebe si, reče mi Melani. Treba da se naspavas.
Spavaću kasnije. Kada... nisam mogla da dovršim misao. To me je odmah istreznilo, i sve je ponovo bilo tiho.
Još uvek sam hitro koračala idući ka vratima od kupatila. Verovala sam Doci, ali... možda će mu on promeniti mišljenje. Možda će Džared biti protiv onoga što sam ja želela. Nisam smela dugo da se zadržavam.
Učinilo mi se da sam čula nešto iza sebe kad sam stigla do j razgranatog račvanja gde su se spajali svi hodnici koji su vodili ka spavaonicama. Osvrnula sam se, ali nisam videla nikoga u I tamnoj pećini. Ljudi su počeli da se bude. Uskoro će biti vreme za doručak i da se krene na posao. Ako su završili sa žetvom
kukuruzne šaše, zemlja u istočnom krilu moraće da se preore. Možda ću imati vremena da pomognem... kasnije...
Pošla sam poznatom stazom do podvodnih reka, dok su mi misli letele na milion drugih mesta. Kao da nisam mogla da seusredsredim ni na šta posebno. Svaki put kada sam pokušala da se usmerim na jednu stvar - Vokera, Diareda, doručak, poslove, kupanje - neka druga misao bi je smenila posle nekoliko sekundi. Melani je bila u pravu; bio mi je potreban san. Ona je bila podjednako rasejana. Njene misli su se vrtele oko Džareda, ali ni ona nije mogla jasno da razmišlja.
Bila sam se navikla na prostoriju za kupanje. Njeno neprozirno crnilo me više nije brinulo. Ovde je bilo toliko mnogo mračnih mesta. Polovinu svojih dnevnih časova provodila sam u mraku. A i bila sam ovde previše puta. Nikada ništa nije vrebalo ispod površine vode, čekajući da me povuče nadole.
Znala sam, međutim, da nemam vremena da se baškarim u vodi. Ostali će uskoro ustati, a neki ljudi su voleli da započnu dan čisti. Bacila sam se na posao, prvo se okupala, zatim prešla na odeću. Žustro sam trljala majicu, želeći da mogu nekako da izbrišem i sećanje na poslednje dve noći.
Šake su me pekle kada sam završila, dok su suva ispucala mesta na zglavcima pekla najgore od svega. Isprala sam ih u vodi, ali nije bilo osetne razlike. Uzdahnula sam i izašla da se obučem.
Suvu odeću sam bila ostavila na rasklimanom kamenju u ćošku pozadi. Slučajno sam šutnula jedan kamen, dovoljno jako da me stopalo zaboli, i on glasno zazveča dok je leteo preko prazne prostorije, odbi se od zid i upade u bazen uz tup pljusak. Taj zvuk me natera da se trgnem, iako ne beše tako glasan u poređenju sa šumom vruće ponornice u drugoj prostoriji.
Taman sam nazuvala svoje ofucane patike za tenis kada mi je vreme isteklo.
- Kuc, kuc - reče poznati glas s mračnog ulaza.
- Dobro jutro, ljane - odazvah se. - Upravo završavam. Jesi li dobto vpavao?.
- Ijan još uvek spava - odgovori Ijanov glas. — Međutim, siguran sam da to neće trajati večno, pa bolje da svršimo s ovim.
Ledeni trnci mi okovaše zglobove u mestu. Nisam mogla da mrdnem. Nisam mogla da dišem.
I ranije sam to primetila, a zatim zaboravila tokom dugih nedelja Kajlovog odsustva: ne samo da su Ijan i njegov brat izrazito nalikovali jedan drugom, već su im - kada je Kajl govorio normalnim tonom, što se retko dešavalo glasovi bili identični.
Nije bilo vazduha. Bila sam zarobljena u ovoj crnoj rupi s Kajlom na vratima. Nije bilo izlaza.
Ostani tiha!, vrisnu Melani u mojoj glavi.
To sam mogla da uradim. Nije bilo vazduha koji bi omogućio vrištanje.
Slušaj!
Uradila sam kako mi je bilo rečeno, pokušavajući da se koncentrišem uprkos strahu koji mi je probadao mozak poput miliona tankih ledenih strelica.
Nisam mogla ništa da čujem. Da li Kajl čeka da nekako reagujem? Da li se šunja okolo u tišini? Oslušnula sam pažljivije, ali ništa se nije moglo čuti od hučanja reke.
Brzo, zgrabi neki kamen!, naredi Melani.
Zašto?
Videla sam sebe kako krvnički udaram Kajla grubim kamenom u glavu.
Ne mogu to da uradim!
Onda ćemo umreti!, ona uzvrati vriskom. Ja mogu! Pusti mene!
Mora da postoji drugi način, zakukala sam, ali naterala sam svoja ledom okovana kolena da se saviju. Ruke počeše da mi pipaju u mraku i nađoše jedan veliki, nazubljen kamen i šaku oblutaka.
Bori se ili beži.
U nastupu očaja, pokušala sam da oslobodim Melani, daje pustim napolje. Nisam mogla da nađem vrata - još uvek sam kontrolisala svoje šake, koje su čvrsto stezale beskorisne predmete koje nikad neću moći da upotrebim kao oružje.
Začuo se neki zvuk. Tiho pljuskanje nečega nešto što je ušlo u kanal kojim je voda iz bazena oticala do toaleta. Na samo nekoliko metara udaljenosti.
Daj mi moje šake!
Ne znam kako! Uzmi ih!
Počela sam da se iskradam, držeći se blizu zida, ka izlazu. Melani se borila da se oslobodi iz moje glave, ali ni ona nije mogla da pronađe vrata sa svoje strane.
Još jedan zvuk. Ne pokraj kanala. Nečije disanje, kraj izlaza. Zaledila sam se u mestu.
Gdeje?
Ne znam!
Ponovo, nisam mogla da čujem ništa osim ponornice. Je li Kajl sam? Da li neko čeka kod vrata da me uhvati pošto me on potera oko bazena? Koliko je Kajl sada blizu?
Osetila sam kako mi se dlake na rukama i nogama ježe. U vazduhu je vladao neki pritisak, kao da sam mogla da osetim njegove nečujne pokrete. Vrata. Okrenula sam se, polako uz-mičući u smeru iz kog sam bila došla, dalje od mesta gde sam čula disanje.
Ne može da čeka doveka. Iz ono malo reči što je rekao saznala sam da je u žurbi. Neko bi mogao da naiđe svakog trenutka. Mada su šanse na njegovoj strani. Manje je onih koji bi ga zaustavili, a više onih koji bi smatrali da je tako najbolje. A od onih koji bi ga zaustavili još je manje njih koji bi imali šanse da u tome i uspeju. Ovde bi pomogli samo Džeb i njegova puška. Džared je jak kao Kajl, ako ne i jači, ali Kajl je motivi-saniji. Džared mu se sada verovatno ne bi ni suprotstavio.
Još jedan zvuk. Da li je to bio nečiji korak kod vrata? Ili samo moja mašta? Koliko ova tiha igra mačke i miša već traje? Nisam mogla da procenim koliko je sekundi ili minuta prošlo.
Spremi se. Melani je znala da će čekanju uskoro doći kraj. Zelela je da čvršće uhvatim kamen.
Ali ja bih radije prvo pokušala da pobegnem. Ne bih bila dobar borac, čak ni kad bih mogla da nateram sebe da pokušam. Kajl je verovatno duplo teži od mene i ima mnogo duže ruke.
Podigla sam ruku s oblucima i naciljala ka prolazu do toaleta. Možda ću moći da ga navedem da pomisli kako želim da se sakrijem i nadam se da će me neko spasiti. Bacila sam punu šaku kamenčića i pomakla se dalje od izvora buke kada su za-zvečali o kameniti zid.
Kod vrata se ponovo začulo disanje, zvuk lakih koraka koji se kreću ka mom mamcu. Počela sam da milim, leđima uza zid, što sam tiše mogla.
Šta ako su dvojica?
Ne znam.
Gotovo sam stigla do izlaza. Kada bih samo mogla da se dočepam tunela, mislim da bih mogla da mu pobegnem. Laka sam i brza...
Začuh korak, veoma jasno ovoga puta, koji šljapnu u kanalu u zadnjem delu prostorije. Ubrzala sam korak.
Jedan ogroman pljusak prekide napetu tišinu. Voda me obli i natera me da uzdahnem. Raspršila se o zid iza mene, sli-vajući se u talasima.
On stiže kroz bazen! Beži!
Oklevala sam samo sekund predugo. Krupni prsti me zgra-biše za list, zatim za članak. Trgoh se i poleteh napred. Spota-koh se i prsti mu proklizaše od siline s kojom sam pala. On me ščepa za patiku. Izuh je, ostavljajući je u njegovoj šaci.
Bila sam na podu, ali i on je. To mi je dalo vremena da krenem da pužem napred, derući kolena o grubu stenu.
Kajl zastenja i njegova šaka me dograbi po goloj peti. Nije bilo ničega što je mogao čvrsto da uhvati; ponovo sam se izmigoljila. Bacila sam se napred, pridižući se na noge još uvek pognute glave, svake sekunde u opasnosti da opet padnem jer mi se telo kretalo skoro u ravni s podom. Održala sam ravnotežu samo zahvaljujući snazi volje.
Nije bilo nikoga osim nas. Nikoga da me uhvati na izlazu ka spoljašnjoj prostoriji. Dadoh se u trk, dok su mi nada i adrenalin strujali venama. Uletela sam u prostoriju s rekom u punoj brzini, misleći samo kako da se dokopam tunela. Čula sam Kajlovo otežano disanje blizu iza mojih leđa, ali ne dovoljno blizu. Svakim korakom sam se sve jače otiskivala o tlo, povećavajući prednost.
Bol mi je sevao udovima, sapinjući ih.
I pored hučanja reke, čuh kako dva teška kamena udaraju o tlo i kotrljaju se — jedan koji sam ja stiskala u šaci, i drugi koji je on bacio da me obogalji. Noge mi odleteše u stranu, okrećući me u vazduhu tako da padoh na leđa, i on se istog sekunda stvori iznad mene.
Od težine njegove telesine glava mi zvonko udari u kamen i prikova me za pod. Nisam imala oslonac. Vrišti!
Vazduh je pokuljao iz mene poput sirene za uzbunu koja nas je sve zatekla. Moj vrisak beše jači nego što sam se nadala - neko ga je sigurno čuo. Molim te, neka taj neko bude Džeb. Molim te, neka ima pušku.
- Uhng - pobuni se Kajl. Šaka mu beše dovoljno velika da prekrije najveći deo mog lica. Pritisnuo mi je usta dlanom i prekinuo moj krik.
On onda poče da se kotrlja, i taj pokret me je toliko iznenadio da nisam imala vremena da probam da nađem način da to iskoristim. Brzo me je povukao preko sebe, ispod sebe, pa preko sebe. Bila sam ošamućena i zbunjena, jer mi se još mutilo u glavi, ali shvatila sam čim mi je lice pljusnulo u vodu.
Njegova šaka me je zgrabila za vrat otpozadi, gurajući mi lice u plitki potok hladnije vode koji je vijugao ka bazenu za kupanje. Bilo je prekasno da zadržim vazduh. Već sam bila udahnula puna usta vode.
Telo mi se uspaničilo kada mi je voda pojurila u pluća. Njegovo batrganje beše jače nego što sam očekivala. Svi udovi su mi se otimali i cimali u različitim pravcima, i njegova šaka skliznu s mog vrata. Pokušao je da me bolje ščepa, i neki nagon me je naterao da se primaknem k njemu, umesto od njega, kao što je očekivao. Pomakla sam se samo petnaest centimetara u njegovom pravcu, ali to beše dovoljno da izvadim bradu iz vode, ispljunem nešto vode i uzmem vazduha.
Borio se da me gurne nazad u potok, ali ja sam se migoljila i ukopala se ispod njega tako da je njegova težina radila protiv njegove namere. Još uvek sam reagovala na vodu u plućima, kašljući i trzajući se nekontrolisano.
- Dosta više! - zabrunda Kajl.
Odiže se s mene i ja pokušah da odbauljam dalje.
- A, ne, nećeš! - procedi kroz zube. Bilo je gotovo, i znala sam to.
Nešto nije bilo u redu s mojom povređenom nogom. Više je nisam osećala, niti sam mogla da je nateram da radi ono što hoću. Mogla sam samo da puzim po podu odgurujući se rukama i zdravom nogom. No previše sam kašljala da bih i to mogla da radim kako treba. Nisam mogla čak ni da vrisnem.
Kajl me dograbi za zapešće i podiže me s poda. Noga mi posrnu od težine tela i ja se skljokah uz njega.
Držao mi je oba zapešća u jednoj ruci a drugom rukom me uhvatio oko struka. Povukao me s poda i prislonio sebi na bok, kao da nosi kabašti džak brašna. Stadoh da se koprcam i moja zdrava noga ritnu u prazno.
- Da završimo više s ovim.
Preskočio je manji potok u jednom skoku i poneo me ka najbližem ispustu. Para iz termalnog izvora zapuhnu me po licu.
Spremao se da me baci u mračni, vreli krater i da pusti da me ključala voda odvuče pod zemlju.
- Ne, ne! - vrisnuh, glasom previše promuklim i tihim da bi se mogao dalje čuti.
Divlje sam se koprcala. Koleno mi udari u jedan od kamenih stubova, i ja zakačiš stopalo oko njega, pokušavajući da se otrgnem iz njegovog stiska. On me otkači odatle, zarežavši nestrpljivo.
To je barem dovoljno oslabilo njegov stisak da pokušam da izvedem još nešto. Upalilo je ranije, pa sam pokušala ponovo. Umesto da probam da se oslobodim, primakla sam se k njemu i obmotala noge oko njegovog struka, učvrstivši zdravi članak preko povređenog, trudeći se da ignorišem bol da bih tu održala dobar oslonac.
- Silazi s mene, ti... - borio se da me otrese, i ja oslobodili jednu ruku. Uhvatila sam ga tom rukom oko vrata i ščepala ga za gustu kosu. Ako ja odem u crnu reku, ide i on.
Kajl prosikta i ostavi mi nogu koliko da me udari u slabinu. Dahtala sam od bola, ali ga dohvatih i drugom rukom za kosu.
On me obuhvati obema rukama, kao da se grlimo a ne borimo na smrt. Onda me je zgrabio za struk s obe strane i upro iz sve snage ne bi li me ostavio bez oslonca.
Njegova kosa poče da mi izmiče iz ruku, ali on samo za-stenja i pogura jače.
Čula sam kako uzavrela voda huči negde blizu, tik ispod mene, kako mi se činilo. Para se kovitlala u vidu gustog oblaka i za trenutak nisam mogla da vidim ništa osim Kajlovog lica, besom izobličenog u nešto zversko i nemilosrdno.
Osetih kako mi povređena noga popušta. Pokušala sam da seprivučem bliže k njemu, ali njegova sirova snaga odnosila je prevagu nad mojim očajem. Oslobodiće me se za koji sekund, i ja ću pasti u šišteću paru i nestati.
Diarede! Džejmi! Ova misao, ova patnja, pripadale su i Melani i meni. Nikad neće saznati šta mi se desilo. Ijan. Džeb. Doca. Volter. Bez pozdrava.
Kajl najednom poskoči u mestu i dočeka se na noge s tupim treskom. Silina udarca proizvela je željeni efekat: noge su mi se otkačile.
Ali pre nego što je stigao to da iskoristi, desilo se još nešto.
Zvuk pucanja bio je zaglušujući. Pomislila sam da se cela pećina ruši. Pod ispod nas zadrhta.
Kajl kratko uzdahnu i odskoči unazad, odnoseći me - još sam ga čvrsto držala za kosu - sa sobom. Stena pod njegovim nogama, uz još pucanja i stenjanja, poče da se urušava.
Tanka ivica kratera nije izdržala našu težinu. Kako je Kajl posrtao unazad, pukotina se širila, prateći njegove teške korake. Bila je brža od njega.
Jedan komad poda nestade ispod njegove pete i on propade uz tup tresak. Moja težina ga je snažno pritisla odozgo, i njegova glava zvonko udari u kameni stub. Njegove ruke omlita-više, i pustiše me.
Pucanje kamene ploče okonča se potmulim stenjanjem. Osećala sam kako pod podrhtava ispod Kajlovog tela.
Bila sam mu na grudima. Noge su nam visile iznad praznine, dok se para kondenzovala u milion kapljica na našoj koži.
-Kajle?
Nije bilo odgovora.
Bilo me je strah da se pomerim.
Moraš da siđeš s njega. Preteški ste zajedno. Pažljivo — pomogni se stubom. Odvuci se od rupe.
Cvileći od straha, previše uplašena da samostalno razmišljam, uradila sam kako mi je Melani naložila. Oslobodila sam prste iz Kajlove kose i pažljivo se ispentrala preko njegove besve-sne telesine, koristeći stub kao potporu da se privučem napred.
Delovao je dovoljno postojano, ali pod je još uvek stenjao ispod nas.
Dovukla sam se do stuba, zatim i do tla iza njega. Pod je na ovom mestu ostao čvrst pod mojim rukama i nogama, ali ja odbauljah dalje, ka sigurnosti izlaznog tunela.
Opet se začulo pucanje i ja se osvrnuh. Jedna od Kajlovih nogu propala je dublje kada se stena ispod nje odlomila. Ovoga puta čula sam pljusak kada je komad stene pao u reku ispod. Tlo zadrhta pod njegovom težinom.
Pašče, shvatih.
Odlično, zareza Melani.
Ali...!
Ako padne, ne može nas ubiti, Lunjo. Ako ne padne, hoće. Ne mogu samo da...
Da, možeš. Samo se udalji. Zar ne želiš da živiš? Jesam. Htela sam da živim.
Kajl može da nestane. A ako nestane, postoji šansa da me više niko nikad neće povrediti. Barem niko od ljudi ovde. Još je trebalo brinuti o Tragaču, ali možda će odustati jednog dana, i onda ću moći da ostanem ovde u nedogled s ljudima koje volim...
Noga poče da mi pulsira, i bol poče da zamenjuje obamr-lost. Topla tečnost mi poteče niz usne. Probala sam je bez razmišljanja i shvatila da je u pitanju moja krv.
Udalji se, Lutalice. Ja želim da živim. I ja se pitam.
Mogla sam da osetim podrhtavanje s mesta gde sam stajala. Još jedan komad poda pade u reku. Kajlovo telo se pomeri i on skliznu centimetar bliže rupi.
Ostavi ga.
Melani je znala bolje nego ja o čemu govori. Ovo je bio njen svet. Njena pravila.
Zurila sam u lice čoveka koji će uskoro umreti - čoveka koji je hteo da me ubije. Pošto je taj čovek bio bez svesti, Kajlovo lice više nije nalikovalo licu pobesnele životinje. Bilo je opušteno, gotovo spokojno.
Sličnost s njegovim bratom bila je veoma očita.
Ne!, usprotivi se Melani.
Dopuzala sam nazad do njega na šakama i kolenima - polako, pažljivo proveravajući čvrstinu poda pre svakog centimetra koji sam prešla. Previše sam se bojala da odem da\je od stuba, pa sam zakačila zdravu nogu oko stuba, ponovo ga koristeći kao oslonac, i nagnula se napred da uhvatim Kajla ispod pazuha, preko grudi.
Toliko sam jako povukla da mi ruke umalo nisu iskočile iz ramena, ali nije se ni pomerio. Začula sam zvuk nalik oticanju peska u peščaniku dok je pod nastavio da se mrvi.
Trgla sam ponovo, ali jedini rezultat toga bio je da se osipanje ubtzalo. Od pomeranja njegove težine pod se samo brže mrvio.
Taman kad sam to pomislila, jedan veliki komad stene polete u reku, i nesigurna ravnoteža Kajlovog tela bi narušena. Počeo je da pada.
- Ne!- vrisnuh, i sirena ponovo poče da zavija iz mog grla. Pribila sam se uza stub i uspela da ga prislonim uz drugu stranu, sklapajući šake oko njegovih širokih grudi. Ruke su me bolele.
- U pomoć! - zaurlah. - Pomozite!
Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
32.Zaseda
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: