NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 31.Delirijum

Go down 
AuthorMessage
MoOn Girl
Administrator
Administrator
avatar

Posts : 98
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 31.Delirijum    Sat Aug 21, 2010 4:01 am

Sledila sam se, a zatim se brzo osvrnula preko ramena da vidim da li mi neko stoji iza leđa.
- Gledis je bila njegova žena — prošaputa Džejmi jedva čujno. - Nije utekla.
- Gledis - oslovi me Volter, nesvestan moje reakcije. - Možeš li da veruješ da sam uspeo da zaradim rak? Koje su šanse za to, heh? Nisam uzeo ni dan bolovanja u životu... - glas mu je utihnuo toliko da ga više nisam mogla čuti, ali usne nastaviše da mu se miču. Bio je previše slab da bi podigao ruku; prsti su mu se vukli ka ivici kreveta, k meni.
Ijan me ćušnu napred.
- Sta treba da radim? — procedih. Kapljice znoja koje su mi izbijale po čelu nisu imale nikakve veze s vlagom i toplotom.
-... deda je doživeo sto prvu - prošišta Volter, ponovo ču-. - Niko nikad nije imao rak u mojoj porodici, čak ni dalja ina. Mada, zar tvoj ujka Regan nije imao rak kože? Gledao me je s poverenjem, očekujući odgovor. Ijan me bočnu u leđa.
- Mmm... - promumlah.
- Možda je to bila Bilijeva tetka - predloži Volter. Panično sam pogledala u Ijana, koji sleže ramenima. — Po-
mozi - rekoh nemo, pomerajući usne. Gestikulirao mi je da primim Volterove nespokojne prste. Volterova koža bila je bela kao kreda, i prozirna. Mogla da vidim kako krv u plavim venama na njegovoj nadlanici
slabašno pulsira. Pažljivo sam mu podigla šaku, zabrinuta za tanke kosti za koje je Džejmi bio rekao da su veoma krte. Bila je tako laka, kao da je šuplja.
- Ah, Gledi, bilo mi je teško bez tebe. Lepo je ovde; svideće ti se, čak i kad me više ne bude. Ima dosta ljudi s kojima možeš da pričaš; znam koliko voliš da imaš društvo za razgovor... - Glas mi je postajao sve tiši, dok nije postao nerazgovetan, ali usne su mu se još uvek micale, oblikujući reči koje je hteo da podeli sa svojom ženom. Usta su nastavila da mu se otvaraju, čak i pošto su mu se oči sklopile i glava klonula u stranu.
Ijan je pronašao vlažnu krpu i počeo da briše Volterovo sjajno lice.
- Nisam dobra u... obmanjivanju - šapnuh, gledajući u Volterove usne da se uverim da me ne sluša. - Ne želim da ga uznemirim.
- Ne moraš ništa da kažeš - stade Ijan da me uverava. -Nije dovoljno svestan da bi mario.
- Da li ličim na nju?
- Nimalo; video sam njenu sliku. Debeljuškasta crvenokosa žena.
- Daj, ja ću.
Ijan mi dade krpu i ja obrisah znoj s Volterovog vrata. Uvek mi je bilo lakše kada sam imala čime da uposlim ruke. Volter nastavi da mrmlja. Mislim da sam čula kako kaže: „Hvala ti, Gledi, to mi prija."
Nisam primetila da je Doca prestao da hrče. Njegov poznati glas iznenada se začuo iza mojih leđa, previše nežan da bih se uplašila.
- Kako mu je?
- U delirijumu je - prošaputa Ijan. - Je li to od brendija ili od bola?
- Više od bola, mislim. Dao bih svoju desnu ruku za malo morfijuma.
- Možda će Džared izvesti još neko čudo - predloži Ijan.
- Možda - uzdahnu Doca.
Odsutno sam brisala Volterovo samrtnički bledo lice, slušajući s više pažnje, ali nisu ponovo pomenuli Džareda. Nije ovde, prošaputa Melani. Traži pomoć za Voltera, složih se.
Sam, dodade ona.
Razmišljala sam o našem poslednjem susretu - o poljupcu, verovanju... Verovatno je želeo da bude sam neko vreme.
Nadam se da negde tamo ne ubeđuje sebe ponovo da si veoma tdentovana glumica-Tragač...
To je moguće, naravno.
Melani zastenja u sebi.
Ijan i Doca su šapatom razgovarali o nebitnim stvarima; uglavnom je Ijan prenosio Doci novosti vezane za dešavanja u pećinama.
- Sta se desilo s Lunjinim licem? - šapnu Doca, ali i pored toga sam ga lako čula.
- Ista priča kao ranije - odgovori Ijan napetim glasom. Doca ispusti neki zvuk nezadovoljstva sebi u bradu, pa coknu jezikom.
Ijan mu je u kratkim crtama ispričao o večerašnjem neugodnom času, o Džefrijevim pitanjima.
- Bilo bi zgodno da je Melani zaposeo neki Iscelitelj — reče Doca zamišljeno.
Trgoh se, ali oni behu iza mene i verovatno nisu ništa pri-metili.
- Imamo sreće što je u pitanju Lunja — promrmlja Ijan u moju odbranu. - Niko drugi...
- Znam - prekide ga Doca, dobroćudno kao i uvek. - Šteta samo što Lunju nije više interesovala medicina.
- Žao mi je - promrmljah. Jesam bezbrižno uživala u prednostima savršenog zdravlja, a da me nikada nisu zanimali uzroci bolesti.
Nečija ruka mi dodirnu rame. - Nema razloga da se izvi-njavaš - reče Ijan.
Džejmi je bio vrlo tih. Osvrnula sam se i videla da se sklupčao na krevetu u kom je Doca dremao.
- Kasno je - primeti Doca. - Volter neće nikuda večeras. Trebalo bi da se naspavate.
- Vratićemo se - obeća Ijan. - Javi ako nešto bude trebalo daše donese, za bilo koga od vas dvojice.
Spustila sam Volterovu ruku, nežno je potapšavši. Oči mu se odjednom otvoriše, usmerivši se s više svesti nego ranije.
- Odlaziš? - prošišta. - Zar već moraš da ideš?
Ponovo ga brzo uzeh za ruku. — Ne, ne moram da idem. On se nasmeši i opet zatvori oči. Prsti mu se slabašno sklo-piše oko mojih. Ijan uzdahnu.
- Možeš da ideš - rekoh mu. - Ne smeta mi. Odvedi Džejmija nazad u krevet.
Ijan se osvrnu po sobi. - Čekaj sekund - reče, pa zgrabi najbliži poljski krevet. Nije bio težak; lako ga je podigao i na-mestio pored Volterovog. Protegla sam ruku koliko sam mogla, trudeći se da ne gurnem Voltera, tako da Ijan može da postavi krevet ispod moje ruke. Onda me je podigao s podjednakom lakoćom i spustio me na krevet pored Voltera. Volterove oči se nisu ni pomerile. Tiho sam uzdahnula, iznenađena spontanošću s kojom me je Ijan dotakao - kao da sam ljudsko biće.
Ijan pokaza bradom u pravcu Volterove šake koja je držala moju. — Misliš da ćeš moći tako da spavaš?
— Da, sigurna sam.
— Lepo spavaj onda. — Nasmešio mi se, zatim se okrenuo i podigao Džejmija s drugog ležaja. - Idemo, klinjo - promrmlja, noseći dečaka lako kao da je dojenče. Ijanovi tihi koraci gubili su se u tišini, sve dok nisu postali nečujni.
Doca zevnu i ode da sedne iza stola koji je improvizovao od drvenih sanduka i jednih aluminijumskih vrata, odnoseći mutnu svetiljku sa sobom. Bilo je previše mračno da bih mogla da vidim Volterovo lice i zbog toga sam se unervozila. Imala sam utisak kao da je već umro. Smirivao me je dodir njegovih prstiju, još uvek čvrsto svijenih oko mojih.
Doca poče da prebira po nekim papirima, zviždućući gotovo nečujno za sebe. Tiho šuškanje papira me je uspavalo.
Volter me je prepoznao izjutra.
Nije se probudio dok se Ijan nije pojavio da me otprati nazad; trebalo je požnjeti staru šaš u kukuruzištu. Obećala sam Doci da ću mu doneti doručak pre nego što odem da radim. Tek onda sam pažljivo izvukla svoje utrnule prste, oslobodivši ih iz Volterovog stiska.
On otvori oči. - Lunjo - prošaputa.
- Voltere? - Nisam bila sigurna koliko dugo će biti svestan da sam ja u pitanju, niti da li se seća prethodne noći. Njegova ruka
poče da grabi u prazno, pa mu dadoh levu, onu koja ne beše umrtvljena.
- Došla si da me obiđeš. To je lepo. Znam... pošto su se ostali vratili... mora da ti je ... teško... tvoje lice...
Činilo se da mu je bilo teško da govori, dok mu se pogled naizmenično mutio i bistrio. Kako tipično za njega, to što su prve reči koje mi je uputio bile pune brige.
- Sve je u redu, Voltere. Kako se osećaš? -Ah - zastenja tiho. - Ne baš... Doco?
-Tu sam - promrmlja Doca, odmah iza mene.
- Imaš još pića? - prošišta.
- Naravno.
Doca je već bio spreman. Prineo je grlić debele staklene flaše Volterovim obešenim usnama i počeo pažljivo da mu sipa tamnosmeđu tečnost u usta. Volter bi se trgnuo posle svakog gutljaja koji mu je palio grlo. Malo alkohola je iscurelo s kraja njegovih usana na jastuk. Miris mi je pekao nozdrve.
- Je li sad bolje? - upita Doca nakon dugog perioda laganog sipanja.
Volter zaječa. To nije zvučalo potvrdno. Kapci mu se sklopiše.
- Još? - upita Doca.
Voltet napravi grimasu i zastenja.
Doca opsova sebi u bradu. - Gde je Džared? - promrmlja. Ja se zgrčih na pomen njegovog imena. Melani se promeškolji pa se ponovo umiri.
Volterovo lice se obesi. Glava mu klonu na vrat.
- Voltere? - prošaputah.
- Bol je previše jak da bi ostao svestan. Neka ga nek miruje - reč Doca.
Knedla mi se popela u grlo. - Sta mogu da učinim? Docin glas beše utučen. - Isto što i ja. Što znači - ništa. Beskoristan sam.
- Nemoj tako, Doco - čuh Ijana kako mrmlja. - Nisi ti kriv za to. Svet ne funkcioniše kao ranije. Niko od tebe ne očekuje više.
Pogurila sam se. Ne, njihov svet više nije funkcionisao isto. Nečiji prst me tapnu po ruci. - Idemo - prošaputa Ijan. Klimnuh i stadoh ponovo da oslobađam ruku.
Volterove oči se otvoriše, slepe. - Gledi? Jesi li tu? - molio je.
- Uh... tu sam - rekoh nesigurno, puštajući da mu se prsti sklope oko mojih.
Ijan slegnu ramenima. - Doneću vam oboma nešto hrane - prošaputa, pa ode.
Čekala sam sa strepnjom da se vrati, uznemirena Voltero-vom pometenošću. Volter je iznova ponavljao Gledisino ime, ali činilo se da ništa ne želi od mene, na čemu sam bila zahvalna. Posle nekog vremena, možda pola sata, počela sam da osluškujem nadajući se da ću čuti Ijanove korake u tunelu, pitajući se što ga nema tako dugo.
Doca je za to vreme stajao kraj svog stola, zureći u prazno, pogurenih ramena. Mogla sam jasno da vidim koliko se oseća beskorisnim.
Onda sam zaista čula nešto, ali to nisu bili koraci.
- Sta je? - upita Doca šapatom; Volter je ponovo utihnuo, možda usnuvši. Nisam želela da ga uznemirim.
Doca se okrenuo i pogledao me, istovremeno kriveći gla-na stranu da oslušne.
Zvuk je bio nalik čudnom bubnjanju, u brzom, tihom ritmu. Učinilo mi se da se malo pojačalo za trenutak, ali zatim se ponovo stišalo.
- To je čudno - reče Doca. - Zvuči skoro kao... - zastade, mrsteci se od napora da se Voncentrise dok je nepoznati zvuk odumirao.
Pažljivo smo osluškivali, pa smo čuli korake dok su još bili daleko. Nisu odgovarali očekivanom, ujednačenom batu koji bi označio Ijanov povratak. Volela bih da je i meni bilo jasno šta nije u redu, ali nisam želela da uznemirim Voltera time što ću opet pokušati da izvučem ruku. Umesto toga sam napeto osluškivala.
- Brente? - čuh kako Doca izgovara iznenađeno.
- Gde je? Gdeje stvorenje? — zareza, drugi čovek zadihano. Trčeći koraci utihnuše samo na sekund, zatim se ponovo javiše, nešto sporije.
- O čemu pričaš? - upita Doca glasno, u tom pravcu.
- Parazit! - prosikta Brent nestrpljivo, nervozno, kad je hrupio kroz lučni ulaz.
Brent nije bio visok kao Kajl ili Ijan; verovatno je bio samo nekoliko centimetara viši od mene, ali bio je krupan i nabijen kao nosorog. Osvrnu se po prostoriji; njegov prodorni pogled zadrža se na mom licu pola sekunde, zatim pređe na Volterovo nesvesno obličje, pa se vrati na mene.
Doca je u tom trenutku sustigao Brenta, i njegovi dugi prsti ščepaše Brentovo rame taman kad je krupniji čovek načinio prvi korak u mom pravcu.
- Šta se dešava? - zareza Doca, što beše prvi put da sam čula takav zvuk od njega.
Pre nego što je Brent stigao da odgovori, čudni zvuk se vratio, prelazeći od tihog do zaglušujuće glasnog i ponovo do tihog tako neočekivano da se svi sledismo u mestu. Udarci su bubnjali jedan za drugim, potresajući vazduh kada su bili najglasniji.
-Je li to... je li to helikopter? - upita Doca šapatom.
- Da - prošaputa Brent u odgovor. - U pitanju je Tragač -onaj odranije, onaj koji je tražio ovo stvorenje. — Mrdnu bradom u mom pravcu.
Grlo mi je iznenada postalo pretesno - vazduh koji se kretao kroz njega bio je tanak, slabašan, nedovoljan. Osetih kako mi se vrti u glavi.
Ne. Ne sad. Molim te.
Koji joj je đavo\, zareza Melani u mojoj glavi. Zašto nas ne ustavi na miru? Ne smemo joj dozvoliti da ih povredi! Ali kako daje zaustavimo? Ne znam. Za sve sam ja kriva! I ja, Lunjo. Obe smo krive. -Jesi li siguran? - upita Doca.
- Kajl ga je jasno video kroz dvogled dok je lebdeo. Isti onaj odranije.
- Da li zagleda ovamo? — Docin glas je iznenada postao užasnut. Okrenu se dopola i oči mu poleteše ka izlazu. - Gde je Seron?
Brent zavrte glavom. - Samo nadleće oblast. Počinje kod Pikačoa, zatim kruži. Ne deluje kao da išta zagleda izbliza. Napravio je nekoliko krugova oko mesta gde smo ostavili kola.
- Seron? - upita Doca ponovo.
- Eno je s decom i Lusinom. Dobro su. Momci pakuju stvari za slučaj da moramo da bežimo noćas, ali Džeb kaže da ne veruje da će do toga doći.
Doca odahnu, pa priđe stolu. Nasloni se na njega, kao da je upravo istrčao maraton. - Dakle, ništa novo, zaista - promrmlja.
- Jok. Samo moramo da se pritajimo nekoliko dana - odvrati Brent utešno. Njegove oči ponovo stadoše da preleću po prostoriji, zaustavljajući se na meni svake druge sekunde. -Imaš neki kanap pri sebi? - upita. Povuče ivicu pokrivača na praznom ležaju, zagledajući ga.
- Kanap? - ponovi Doca tupo.
- Za ovog parazita. Kejl me je poslao ovamo da ga vežem. Mišići počeše da mi igraju i protiv moje volje; moja šaka
stisnu Volterove prste previše čvrsto i on zacvile. Pokušala sam da je nateram da se opusti, ne skidajući pogled s Brentovog kamenog lica. Čekao je Docinu reakciju.
- Došao si ovamo da vežeš Lunju? - upita Doca, ponovo grubim glasom. - A zašto misliš da je to neophodno?
- Ma hajde, Doco. Ne budi glup. Ovde imaš velikih otvora za vazduh, i dosta sjajnog metala koji reflektuje svetlost - Brent pokaza ka ormariću prislonjenom uz suprotni zid. - Dovoljno je da ti pažnja odluta na pola minuta, i ona će već poslati signale tom Tragaču.
Udahnula sam oštro, šokirana, što je glasno odjeknulo u tihoj prostoriji.
- Vidiš? - reče Brent. - Odmah sam joj prokljuvio plan. Radije bih se zakopala ispod kakve stene da bih se sakrila
od iskolačenog, neumornog pogleda mog Tragača, a on zamišlja kako želim da joj pomognem da pronađe ovo mesto. Da je dovedem da ubije Džejmija, Džareda, Džeba, Ijana... osetih kako se gušim.
- Možeš da ideš, Brente - reče Doca ledenim glasom.-Ja
ću paziti na Lunju.
Brent izvi jednu obrvu. - Šta se desilo s vama? Tebi i Ij i Trudi i ostalima? Kao da ste svi hipnotisani. Da ti oči ljudske, morao bih da se zapitam...
- Idi i pitaj se do mile volje, Brente. Samo izađi na dok to radiš.
Brent zavrte glavom. - Imam zadatak koji moram da obavim.
Doca pođe ka Brentu i zaustavi se kad se našao između Brenta i mene. Prekrsti ruke preko grudi.
- Nećeš je ni pipnuti.
Pulsirajuća helikopterska elisa oglasi se u daljini. Svi smo bili veoma mirni, nismo ni disali, dok se nije udaljila.
Brent zavrte glavom kad je ponovo zavladala tišina. Nije progovorio; samo je prišao stolu i uzeo Docinu stolicu. Odneo ju je do zida pokraj ormarića, s treskom je spustio na pod i zatim se svalio na nju, od čega su metalne noge zacvilele zagre-bavši po steni. Nagnuo se napred, sa šakama na kolenima, i zapiljio se u mene. Kao lešinar koji čeka da zec na samrti prestane da se miče.
Docina vilica se stisnu, od čega mu kosti tiho zapucketaše.
- Gledis - promrmlja Volter, budeći se iz omamljujućeg sna. - Tu si.
Previše nervozna da bih progovorila pred Brentom, samo sam ga potapšala po ruci. Njegove zamagljene oči stadoše da zagledaju moje lice, videći crte kojih nije bilo.
- Boli me, Gledis. Mnogo me boli.
- Znam - šapnuh. - Doco?
On je već bio tu, s brendijem u ruci. - Otvori usta, Voltere. Helikopter tiho zabruja, daleko ali ipak preblizu. Doca se trgnu, i nekoliko kapljica brendija poprska me po ruci.
Taj dan beše užasan. Najgori dan mog života na ovoj planeti, uključujući čak i moj prvi dan u pećinama i poslednji vreli, sušni dan u pustinji, na samo nekoliko sati od smrti.
Helikopter je kružio i kružio. Ponekad bi prošlo i više od sat vremena, i ja bih pomislila da je napokon gotovo. Onda bi se zvuk elise vratio, i ja bih videla Tragačevo tvrdoglavo lice u svojoj glavi, njene iskolačene oči kako pretražuju praznu pustinju, tražeći neki znak prisustva ljudi. Pokušala sam da odagnam tu sliku, koncentrišući se na bezoblično, bezbojno pustinjsko prostranstvo, kao da sam snagom volje mogla da je
nateram da ne vidi ništa drugo, kao da sam dosadom mogla da je navedem da ode.
Brent nije skidao svoje sumnjičave oči s mene. U svakom trenutku sam mogla da osetim njegov pogled, iako sam retko gledala u njegovom pravcu. Bilo je malo bolje kada se Ijan vratio s doručkom i ručkom. Bio je sav prljav od pakovanja za slučaj evakuacije - šta god to značilo. Imaju li kuda da odu? Ijan se toliko mrštio da je ličio na Kajla kada mu je Brent šturim recima objasnio zašto je tu. Ijan je zatim dovukao još jedan prazan krevet pored mog, tako da je mogao da sedi ispred njega i zakloni mu pogled.
Helikopter i Brentovo nepoverljivo stražarenje nisu mi padali toliko teško. Po nekom običnom danu - ako je tako nešto više i postojalo - bilo šta od to dvoje za mene bi predstavljalo mučenje. Danas, međutim, bili su nebitni.
Do podneva, Doca je dao Volteru i poslednji gutljaj brendija. Činilo se kao da je prošlo samo nekoliko minuta pre nego što je Volter opet počeo da se grči, stenje i ostaje bez daha. Njegovi prsti su gnječili i grebali moje, ali ako bih probala da ih izvučem, njegovo stenjanje se pretvaralo u prodorne krike. Jednom sam ga pustila da bih otišla do toaleta; Brent me je pratio, što je i Ijana nateralo da pođe s nama. Dok smo se vratili — nakon što smo gotovo trčali celim putem - Volterovi krici više nisu zvučali ljudski. Docino lice beše ispijeno od po-smatranja bola drugog čoveka. Volter utihnu nakon što sam mu se nakratko obratila, navodeći ga da pomisli da je njegova žena pokraj njega. Bilo mi je lako da slažem, jer to beše plemenita laž. Brent se tiho nervirao, ali znala sam da nije u pravu što mu to smeta. Ništa nije bilo važno osim Volterovog bola.
Cviljenje i grčenje se, međutim, nastavilo, i Brent stade da i šetka napred-nazad na drugom kraju prostorije, trudeći se bude što dalje od tog zvuka.
Džejmi je došao da me potraži, donoseći hranu za četvoro, I kada je svetlo iznad naših glava počelo da poprima narandža-stu boju. Nisam htela da mu dozvolim da ostane; naterala sam Ijana da ga vrati u kuhinju da večera, da obeća da će motriti na Džejmija cele noći kako se ne bi ušunjao nazad ovamo. Volter nije mogao da potisne vriske kada bi mu trzaji tela pome-rili slomljenu nogu, i taj zvuk beše gotovo neizdrživ. Ova noć
ne treba da ostane urezana u Džejmijevom pamćenju onako kako će sigurno ostati urezana u mom i Docinom. Možda i u Brentovom, iako se on trudio da ne primećuje Voltera koliko je mogao, začepljujuću uši i pevušeći neku neskladnu melodiju.
Doca nije pokušavao da se udalji od Volterove užasne patnje; patio je zajedno s njim. Volterovi krici urezivali su duboke brazde na Docinom licu, kao kandže koje mu cepaju kožu.
Bilo je čudno videti tako duboko saosećanje kod jednog ljudskog bića, naročito kod Doce. Nisam mogla da ga posmatram istim očima nakon što sam videla kako preživljava Vol-terov bol. Njegovo saosećanje beše toliko jako da se činilo da od njega krvari iznutra. Dok sam ga posmatrala, postalo mi je nemoguće da verujem da je Doca okrutna osoba; taj čovek prosto nije mogao da bude mučitelj. Pokušala sam da se setim na osnovu kojih reči sam formirala tu pretpostavku — da li je neko javno izneo takvu optužbu? Mislim da nije. Mora da sam od straha sama donela pogrešan zaključak.
Teško da ću ikada ponovo moći da sumnjam u Docu posle ovog košmarnog dana. Njegovu bolnicu ću, međutim, uvek smatrati užasnim mestom.
S poslednjim tračkom dnevnog svetla nestao je i helikopter. Sedeli smo u tami, ne usuđujući se da upalimo čak ni mutno plavo svetlo. Prošlo je nekoliko sati pre nego što je iko od nas poverovao da je lov završen. Brent je prvi to prihvatio; i bolnica mu se bila smučila.
- Logično je da su odustali - promrmlja on, krećući se ka izlazu. - Noću se ništa ne vidi. Samo ću poneti tvoju svetiljku sa sobom, Doco, tako da Džebov parazit-ljubimac ne može ništa da izvede, i idem svojim putem.
Doca nije odgovorio, nije čak ni pogledao namrgođenog coveka dok je ovaj odlazio.
- Neka prestane, Gledi, neka prestane! - molio me je Vol-ter. Brisala sam znoj s njegovog lica dok mi je gnječio šaku.
Vreme kao da je usporilo i stalo; osećala sam kao da crnoj noći nikad neće doći kraj. Volterovi vapaji postajali su sve učestaliji, sve bolniji.
Melani se povukla negde daleko, znajući da ne može ništa da učini. I ja bih se sakrila, da nisam bila potrebna Volteru. Bila
sam sama u svojoj glavi - baš ono što sam nekad priželjkivala. Od toga sam se sada osećala izgubljenom.
Naposletku, bledosiva svetlost poče da se uvlači kroz otvore iznad naših glava. Bila sam na ivici sna, ne mogavši da zaspim od Volterovog jecanja i vrištanja. Čula sam Docu kako hrče iza mene. Bilo mi je drago što je barem on uspeo da pobegne na neko vreme.
Nisam čula kad je Džared ušao. Mrmljala sam neke utešne reči, jedva razgovetno, pokušavajući da smirim Voltera.
- Tu sam, tu sam - mrmljala sam dok je izvikivao ime svoje žene. — Pssst, sve je u redu. - Te reči behu besmislene. Nešto što se govori, i činilo mi se da moj glas zaista umiruje njegove najgore krike.
Ne znam koliko me je dugo Džared posmatrao s Volterom pre nego što sam shvatila da je tu. Mora da je prošlo neko vreme. Bila sam sigurna da će njegova prva reakcija biti bes, ali kada sam čula da progovara glas mu je bio smiren.
- Doco — reče, i ja čuh kako se ležaj iza mene zatresao. -Doco, probudi se.
Trgla sam ruku, okrenula se, dezorijentisana, i ugledala jedino lice kojem je taj glas mogao da pripada.
Pogled mu je počivao na meni dok je drmusao usnulog čoveka za rame. Bilo je nemoguće pročitati ga spram mutnog svetla. Lice mu je bilo potpuno bezizražajno.
Melanina svest se probudila. Pomno je posmatrala njegove crte, pokušavajući da pročita misli koje su počivale ispod te maske.
- Gledi! Nemoj da ideš! Nemoj! - Volterovi krici nateraše Docu da skoči u sedeći položaj, pri čemu je skoro prevrnuo ležaj.
Okrenula sam se nazad ka Volteru, dajući svoju bolnu šaku njegovim nemirnim prstima.
- Ššš, ššš, Voltere, tu sam. Neću otići. Neću, obećavam. On se utiša, jecajući kao malo dete. Obrisala sam mučdoB
vlažnom krpom; njegovi jecaji uminuše i pretvoriše se u uzdah.
- O čemu se ovde radi? - promrlja Džared iza mene.
- Ona je najbolji lek protiv bolova koji sam uspeo da pronađem - reče Doca umorno.
- Pa, pronašao sam ti nešto bolje od pitomog Tragača.
Želudac mi se uvrnu u čvor, a Melani prosikta u mojoj glavi. Tako je glupavo, slepo tvrdoglav!, zareza. Ne bi ti poverovao ni kad bi mu rekla da sunce zalazi na zapadu.
Ali Doca nije bio u stanju da se osvrće na uvrede upućene meni. - Pronašao si nešto!
- Mofijum; nema ga mnogo. Došao bih ranije da me onaj Tragač nije naterao da se pritajim napolju.

Doca se istog trena bacio u akciju. Čula sam kako šuška, otvarajući nekakvo paprinato pakovanje. Poče da likuje od sreće. - Džarede, ti si čudotvorac!
- Doco, samo sekund...
Ali Doca je već bio kraj mene, umornog lica ozarenog iščekivanjem. U rukama je držao mali špric. Zabo je tanku iglu u prevoj na Volterovom laktu, na ruci koja je držala moju šaku. Okrenula sam glavu na drugu stranu. Delovalo je izuzetno in-vazivno zabosti nešto u njegovu kožu.
Nisam, međutim, mogla da poreknem delotvornost toga. U roku od pola minuta celo Volterovo telo se opustilo, pretvorivši se u gomilu mlitavog mesa na tankom dušeku. Disanje mu je od otežanog i isprekidanog prešlo u tiho i ravnomerno. Šaka mu popusti stisak, oslobađajući moju.
Masirala sam levu šaku desnom, pokušavajući ponovo da uspostavim cirkulaciju u vrhovima prstiju. Pošto je krv prostrujala osetila sam blago peckanje.
- Uh, Doco, toga stvarno nema dovoljno - promrmlja Džared.
Podigla sam pogled s Volterovog lica, koje napokon beše spokojno. Džared mi je bio okrenut leđima, ali mogla sam da pročitam iznenađenje na Docinom licu.
- Dovoljno za šta? Neću da čuvam ovo za crne dane, Džarede. Siguran sam da ćemo poželeti da smo imali još toliko, i to uskoro, ali neću dozvoliti da Volter vrišti u agoniji sve dok imam načina da mu pomognem!
- Nisam to mislio — uzvrati Džared. Govorio je kao što obično čini kada dugo i dobro razmisli o nečemu. Polako i ujednačeno, u ritmu Volterovog disanja.
Doca se namršti, zbunjen.
- Ima ga dovoljno da zaustavi bol na možda tri ili četiri dana, to je sve - reče Džared. - Ako mu ga budeš davao u dozama.
Nisam razumela šta je Džared hteo da kaže, ali Doca jeste.
— Ah — uzdahnu on. Okrenuo se da ponovo osmotri Volterà, i ja videh kako nove suze počinju da mu se nakupljaju u očima. Krenuo je da izusti nešto, ali reči nisu izlazile.
Htela sam da znam o čemu govore, ali me je Džaredovo prisustvo nateralo da ćutim, da se ponovo suzdržavam, za čime sam sada retko osećala potrebu.
- Ne možeš da ga spaseš. Možeš samo da ga poštediš bola, Doco.
— Znam — reče Doca. Glas mu puče, kao da se suzdržava da ne zajeca. - U pravu si.
Šta se dešava?, upitah. Dokle god je Melani prisutna, mogla sam bar da imam neke koristi od nje.
Ubiće Volterà, rekla mi je smireno. Ima dovoljno morfijumi da mu daju smrtonosnu dozu.
Moj uzdah zaprepašćenja glasno odjeknu praznom prostorijom, iako ne beše ništa više od uzdaha. Nisam podigla glavu da vidim kako će dva zdrava muškarca reagovati. I meni krenuše suze dok sam se naginjala nad Volterovim jastukom.
Ne, pomislih, neće. Ne još. Neće.
Zar bi više volela da umre vrišteći?
Ja samo... ne mogu da podnesem... okončanje. Tako je potpuno. Nikad više neću videti svog prijatelja.
Koliko drugih prijatelja si otišla da posetiš, Lunjo?
Nikad ranije nisam imala ovakve prijatelje.
Svi moji prijatelji s ostalih planeta pomešali su se u mojoj glavi; duše su toliko nalikovale jedna drugoj da se u pojedinim aspektima gotovo nisu mogle razlikovati. Volter je bio izrazito jedinstven. Kada umre, niko neće moći da zauzme njegovo mesto.
Ljuljuškala sam Volterovu glavu u naručju i pustila da mi suze padaju na njegovu kožu. Pokušala sam da potisnem plač, ali on se bez obzira na to probio napolje, u vidu dugog zavijanja, pre nego jecanja.
Znam. Još jedan prvi put, prošaputa Melani, i u njenom glasu se oseti saosećanje. Saosećanje prema meni to beše prvi put.
- Lunjo? - oslovi me Doca upitno.
Samo sam odmahnula glavom, nesposobna da odgovorim.
- Mislim da si predugo ovde - reče. Osetila sam njegovu šaku, nežnu i toplu, na svom ramenu. - Treba da se odmoriš.
Ponovo sam odmahnula glavom, još uvek tiho zavijajući.
- Iscrpljena si - reče. - Idi osveži se, protegni noge. Pojedi nešto.
Pogledala sam ga namršteno. - Hoći li Volter biti tu kad se vratim? - promrmljala sam kroz suze.
Njegove oči se teskobno suziše. - Da li želiš to?
- Volela bih da se oprostim. On mi je prijatelj.
On me potapša po ruci. - Znam, Lunjo, znam. Ja takođe. Nisam u žurbi. Uzmi malo vazduha pa se vrati. Volter će spavati neko vreme.
Zagledala sam se u njegovo ispijeno lice, i poverovala u iskrenost koja se na njemu ogledala.
Klimnula sam i pažljivo vratila Volterovu glavu na jastuk. Možda ću, ako nakratko pobegnem od ovog mesta, pronaći način da se izborim s ovim. Nisam bila sigurna kako - nisam imala iskustva s pravim opraštanjima.
Pošto sam bila zaljubljena u njega, iako mi se to desilo nevoljno, morala sam da pogledam u Džareda pre nego što sam otišla. To je i Melani htela, ali je želela i da može nekako mene da isključi iz tog procesa.
Zurio je u mene. Imala sam osećaj da me već dugo posmatra. Lice mu je bilo smireno, ali na njemu su se ponovo ogledali iznenađenost i sumnja. Od toga sam osetila umor. Koja bi bila svrha glumljenja sada, čak i da sam tako talentovan lažov? Volter više nikada neće stati u moju odbranu. Njega više nisam mogla da nasamarim.
Susrela sam Džaredov pogled na jedan dugi sekund, zatim se okrenula i hitrim korakom stupila u hodnik crn poput noći, no koji beše svetliji od izraza njegovog lica.
Back to top Go down
View user profile http://www.newmoon-balkan.com/portal.htm
 
31.Delirijum
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: