NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 29.Izdaja

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 29.Izdaja   Sat Jun 26, 2010 8:32 am

Možda je trebalo da pobegnem u drugom smeru. Ali sada me niko nije zadržavao i, mada mu je glas bio hladan i ljutit, Džared me je dozivao. Melani je bila još nestrpljivija od mene dok sam pažljivo skretala iza ugla i izlazila na plavu svetlost; tu sam se pokolebala.
Ijan je stajao samo nekoliko metara ispred mene, čvrsto ukopan u mestu, spreman za bilo kakav neprijateljski pokret koji bi Džared načinio prema meni.
Džared je sedeo na zemlji, na jednoj od prostirki koje smo Džejmi i ja ostavili ovde. Delovao je umorno poput Ijana, iako su i njegove oči bile više na oprezu od ostatka njegovog iscrpljenog tela.
- Ne mestu voljno - reče Džared Ijanu. - Samo hoću da porazgovaram s tim. Obećao sam klincu, i održaću to obećanje.
- Gde je Kajl? - upita Ijan.
- Hrče. Možda vam se raspadne pećina od vibracija. Ijan se nije ni pomakao.
- Ne lažem, Ijane. I neću ga ubiti. Džeb je u pravu. Koliko god da je zbrkana ova glupa situacija, Džejmi se pita koliko i ja, a on je totalno naseo, pa sumnjam da će mi u skorije vreme dati zeleno svetlo.
- Niko nije naseo - zareza Ijan.
Džared odmahnu rukom, odbacujući neslaganje oko terminologije. - Hoću da kažem da ono nije u opasnosti od mene. -Prvi put me pogledao, procenjujući način na koji sam zagrlila suprotni zid i posmatrao je kako mi drhte ruke. - Neću te ponovo povrediti - reče mi.
Napravila sam mali korak napred.
- Ne moraš da pričaš s njim ako nećeš, Lunjo — reče Ijan brzo. - Ovo nije obaveza niti posao koji se mora uraditi. Nije obavezno. Imaš izbora.
Džaredove obrve se spustiše nisko iznad očiju; Ijanove reči su ga zbunjivale.
- Neka - šapnuh. - Pričaću s njim. - Napravila sam još jedan mali korak. Džared je okrenuo dlan naviše i dvaput skupio prste ka sebi, ohrabrujući me da priđem.
Hodam sama polako, svaki korak mi je bvo odvojen pokret praćen pauzom, nije činio deo neprekidnog napredovanja. Zaustavila sam se na metar od njega. Ijan je pratio svaki moj korak, držeći se blizu mene.
- Voleo bih nasamo da popričam s tim stvorenjem, ako nemaš ništa protiv - reče mu Džared.
Ijan se ukopao. - Imam.
- Ne, Ijane, u redu je. Idi odspavaj. Biću dobro. - Blago sam ga munula laktom u ruku.
Ijan mi je pomno ispitivao lice, a izraz mu beše sumnjičav. -Da nije ovo neka želja za smrću? Da se klinac poštedi? - upita.
- Ne. Džared ne bi lagao Džejmija o ovome.
Džared se namrštio kada sam mu izgovorila ime glasom punim samopouzdanja.
- Molim te, Ijane - preklinjala sam. - Želim da razgovaram s njim.
Ijan me je dugo posmatrao, a potom se okrenuo i mrko pogledao Džareda. Izrekao je svaku rečenicu poput naređenja.
- Ime joj je Lunja, a ne to, ili stvorenje. Nećeš je ni pipnu-ti. Svaki trag koji ostaviš na njenom telu, dupliraću na tvojoj bezvrednoj zadnjici.
Trgla sam se od te pretnje.
Ijan se naglo okrenu i izgubi se u tami krupnim koracima.
Na trenutak je nastupila tišina dok smo oboje gledali put praznog prostora u kom je on nestao. Prvo sam pogledala u Džaredovo lice, a on je i dalje zurio za Ijanom. Kada se okrenuo i pogledi nam se sreli, oborila sam oči.
- Goveče. On se baš ne šali, zar ne? - reče Džared.
Tretirala sam to kao retoričko pitanje.
- Što ne sedneš? - ponudi me, tapšući prostirku pored sebe.
Razmislila sam na trenutak, a onda sam otišla i sela oslonjena na isti zid ali blizu rupe, ostavljajući čitavu dužinu prostirke između nas. Melani se ovo nije dopalo; htela je da bude blizu njega, da ja osetim njegov miris i toplinu njegovog tela pored sebe.
Nisam to htela to ne zbog toga što sam se plašila da će me povrediti; nije delovao ljutito u tom trenutku, samo umorno i iscrpljeno. Ali nisam htela da mu budem nimalo bliže. Nešto u grudima me bolelo od njegove blizine - od toga da su on i njegova mržnja prema meni na tako maloj udaljenosti.
Posmatrao me je, glave nagnute u stranu; samo sam nakratko uhvatila njegov pogled pre nego što sam morala da okrenem glavu.
- Žao mi je zbog onog sinoć - zbog tvog lica. Nije trebalo to da uradim.
Zurila sam u svoje šake, isprepletane u dvostruku pesnicu u mom krilu.
- Ne moraš da me se plašiš. Klimnula sam, ne gledajući ga.
On zabrunda: - Mislio sam da si rekla da hoćeš da pričaš sa mnom?
Slegnula sam ramenima. Nisam mogla da pronađem svoj glas od težine njegovog neprijateljstva u vazduhu između nas.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 29.Izdaja   Sat Jun 26, 2010 8:32 am

Čula sam da se pokrenuo. Kliznuo je niz prostirku dok nije seo odmah pored mene - baš kako se Melani nadala. Preblizu - bilo je teško misliti ispravno, teško disati pravilno - ali nisam mogla da se nateram da se odmaknem. Čudno, iako je ovo htela, Melani se odjednom iznervirala.
Šta je? Upitah, uplašena intenzitetom njene emocije.
Ne volim što je pored tebe. To nekako nije u redu. Ne sviđa mi se način na koji ga ti želiš tu. Prvi put otkad smo napustile civilizaciju zajedno osetila sam talase neprijateljstva kako izbijaju iz nje. Bila sam šokirana. To uopšte nije bilo fer.
- Imam samo jedno pitanje - reče Džared, prekinuvši nas. Pogledala sam ga u oči, a onda sam se postidela - trgnuvši se i zbog njegovog snažnog pogleda i zbog Melanine ozlojeđenosti.
- Verovatno možeš da pogodiš o čemu se radi. Džeb i Džej-mi su mi svu noc brbljali...
Čekala sam pitanje, zureći preko mračne dvorane u džak pirinća - moj sinoćni jastuk. Krajičkom oka sam videla kako se njegova ruka podiže i pribila sam se tešnje uza zid.
- Neću te povrediti - reče opet nffflp]jjy0 j oMUli ffll bradu svojom grubom šakom, okrenuvši mi lice tako da sam morala da ga pogledam.
Srce mi se uzlupalo kada me je dodirnuo, i najednom mi se u očima našlo previše vlage. Trepnula sam, pokušavajući da isteram suze.
- Lunja. - Rekao je moje ime polako... nevoljno, videla sam to, iako mi je glas bio miran \ bezbojan. — Da Vi je Melani i dalje živa... da li je i dalje deo tebe? Reci mi istinu.
Melani je napala sirovom snagom poput kugle za rušenje. Bilo je to fizički bolno tamo gde je pokušala da se probije napolje, kao iznenadni napad migrene.
Prestani! Zar ne vidiš?
Bilo je toliko očigledno po tome kako su mu usne bile na-meštene, po tankim linijama ispod njegovih očiju. Nije bilo važno šta ću ja reči ili šta će ona reči.
Već me gleda kao lažljivicu, rekoh joj. On ne želi istinu — on samo traži dokaze, neki način da potvrdi da sam lažljivica, Tražeći, Džebu i Džejmiju, da bi mu dozvolili da me ubije.
Melani je odbila da odgovori i da mi poveruje; bila je to borba da je utišam.
Džared je posmatrao graške znoja na mom čelu, čudni drhtaj koji mi je protresao kičmu, i oči mu se suziše. Držao mi je bradu, odbijajući da mi dozvoli da sakrijem lice.
Džarede, volim te, pokušala je da vrisne. Ovde sam.
Usne mi nisu zadrhtale, ali bila sam iznenađena što nije mogao da pročita reči koje su mi jasno pisale u očima.
Vreme je prolazilo polako dok je čekao moj odgovor. Bila je to prava agonija, to što sam morala da mu zurim u oči, to što sam tamo morala da vidim iznenadan preokret. I kao da mi to nije bilo dosta, Melanin bes je nastavio da me seče iznutra. Njena ljubomora je narasla poput poplave gorčine koja je preplavila moje telo i zagadila ga.
Prošlo je još vremena, a suze su nadolazile sve dok ih više nisam mogla zadržati u očima. Prelile su mi se na obraze i tiho se kotrljale u Džaredov dlan. Njegov izraz lica ostao je nepromenjen.
Najzad mi je bilo dosta. Zatvorila sam oči i naglo oborila glavu. Umesto da me povredi, oborio je ruku. Uzdahnuo je, iznervirano.
Očekivala sam da će otići. Ponovo sam se zagledala u svoje šake, čekajući to. Udarci mog srca označavali su protok minuta. Nije se micao. Ja se nisam micala. Delovao je kao da je isklesan od kamena tu pored mene. Dobro mu je pristajala ta kamena mirnoća. Pristajala je njegovom novom tvrdom izrazu lica, kremenu u njegovim očima.

Melani je razmišljala o tom Džaredu, poredeći ga sa čovekom koji je nekada bio. Setila se jednog potpuno običnog dana dok su bili u bekstvu...
- Aah! - jauču Džared i Džejmi zajedno.
Džared se izležava na kožnoj sofi, a Džejmi je izvaljen na tepihu ispred njega. Gledaju košarkašku utakmicu na televizoru velikog ekrana. Paraziti koji žive u ovoj kući su na poslu, i već smo ispunili džip svime što je u njega moglo da stane. Imamo nekoliko sati da se odmorimo pre nego što moramo ponovo da nestanemo.
Na TV-u, dva igrača se ljubazno raspravljaju pored terena. Kamerman je blizu; čujemo šta govore.
- Mislim da sam ja taj koji je poslednji pipnuo loptu - vaša je.
- Nisam siguran. Ne bih voleo da dobijemo bilo kakvu nepoštenu prednost. Bolje da sudije pregledaju snimak.
Igrači se rukuju i tapšu po ramenima.
- Ovo je smešno - gunđa Džared.
- Ne mogu ovo da podnesem - slaže se Džejmi, savršeno podražavajući Džaredovu boju glasa; svakim danom sve više zvuči kao Džared; to je samo još jedan od mnogih oblika obožavanja njegovog junaka. - Ima li još nečeg na televiziji?
Džared prebacuje nekoliko kanala dok ne naiđe na atletiku. Paraziti upravo održavaju olimpijadu na Haitiju. Na osnovu onoga što možemo da vidimo, svi vanzemaljci su vrlo uzbuđeni
zbog toga. Mnogo njih ima olimpijske zastave ispred kuća. Međutim, nije isto. Sada svi koji učestvuju dobijaju medalju. Jadno.
Ali ne mogu da upropaste sprint na sto metara. Pojedinačni parazitski sportovi mnogo su zanimljiviji od onih kada pokušavaju direktno da se nadmeću jedni protiv drugih. Postižu bolje rezultate u odvojenim trakama.
- Mel, dođi da se opustiš - zove me Džared.
Ja stojim kraj zadnjih strana iz navike, ne zbog toga što sam spremna da potrčim. Ne jer se plašim. Iz puste navike, ništa više.
Odlazim do Džareda. On me podiže na krilo i ušuškava mi glavu pod bradom.
-Udobno? - pita.
- Da - kažem, jer mi stvarno, zaista jeste savršeno udobno. Ovde, u kući nekog vanzemaljca.
Tata je govorio mnoštvo smešnih stvari - kao da je katkad govorio nekim svojim jezikom. Uhvatiti maglu, magareće godine, radio mileva, ko upisan, kiselo grožđe, hvatati zjale i nešto
O učenju tate kako se prave deca. Jedna od njegovih omiljenih izreka bila je sigurno ko grad.
Uči me da vozim bicikl, a majka brine na vratima: Smiri se, Linda, ova ulica je sigurna ko grad. Ubeđuje Džejmija da spava s ugašenim svetlom: Ovo ti je sigurno ko grad, sinko, nema čudovišta kilometrima unaokolo.
A onda se svet preko noći pretvorio u užasnu noćnu moru,
i ta fraza je za Džejmija i mene postala mračna šala. Gradovi su sada bili najopasnija mesta.
Krijemo se u retkim borovima, posmatramo auto kako izlazi iz garaže usamljene kuće, odlučujući da li idemo u skupljanje hrane, ili je suviše rizično. - Misliš li da će paraziti biti dugo odsutni?-Nema šanse, ovo mesto je sigurno ko grad. Brišimo odavde.
A sada mogu da sedim ovde i gledam TV kao da se ovo događa pet godina ranije i da su mama i tata u drugoj sobi, i da još nijednom nisam provela noć krijući se u odvodnoj cevi sa Džejmijem i mnoštvom pacova dok otimači tela s baterijskim lampama tragaju za lopovima koji su strugnuli s vrećom suvog pasulja i činijom hladnih špageta.
Znam da, čak i kad bismo Džejmi i ja preživeli sami dvadeset godina, nikad ne bismo sami pronašli ovaj osećaj.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 29.Izdaja   Sat Jun 26, 2010 8:34 am

Osećaj sigurnosti. Čak i više od sigurnosti - sreću.
Sigurnost i sreću, dve stvari koje sam mislila da više nikad neću osetiti.
Džared čini da se tako osećamo i ne trudeći se, već samo time što je Džared.
Udišem miris njegove kože i osećam toplinu njegovog tela ispod svog.
Džared sve čini sigurnim, sve čini srećnim. Čak i gradove.
I dalje čini da se osećam sigurno, shvatila je Melani, osećajući toplinu tamo gde je njegova ruka bila na samo pola centimetra od moje. Mada i ne zna da sam ovde.
Ja se nisam osećala sigurno. Voleti Džareda činilo je da se osećam manje sigurnom od bilo čega drugog.
Zapitala sam se da li bismo Melani i ja volele Džareda da je uvek bio ovakav, a ne onaj nasmejani Džared iz naših uspomena, onaj koji je došao do Melani ruku punih nade i čudesa. Da li bi ga pratila da je uvek bio ovako težak i ciničan? Da mu gubitak njegovog nasmejanog oca i divlje starije braće nije ni blizu sledio srce kao gubitak Melani?
Naravno. Mel je bila sigurna. Volela bih Džareda u bilo kom vidu. Čak i ovakvom, njemu je mesto pored mene.
Pitala sam se da li isto važi i za mene. Da li bih ga volela sada da je ovakav u njenim uspomenama?
Onda sam bila prekinuta. Bez ikakvog nagoveštaja koji sam primetila, Džared je odjednom govorio, pričajući kao da smo usred razgovora.
- I tako, zbog tebe, Džeb i Džejmi su ubeđeni da je moguće nastaviti bitisanje u nekoj vrsti svesti nakon... što neko bude uhvaćen. Obojica su uvereni da se Mel i dalje koprca unutra.
Lagano mi je pesnicom dodirnuo glavu. Ustuknula sam, a on je prekrstio ruke.
- Džejmi misli da ona priča s njim. - Prevrnu očima. - Nije baš pošteno da se tako igraš s klincem; ali to podrazumeva osećaj etike koji očigledno ne postoji kod tebe.
Obgrlila sam se rukama.
- Džeb je u pravu u jednoj stvari, doduše to me ubija! Sta ti zapravo hoćeš? Potraga Tragača nije bila dobro usmere-na niti... sumnjiva. Činilo se da samo tebe traže - ne i nas. Pa moida nisu znali šta nameravaš. Možda si sada slobodan stre-lac? Nekakav agent na tajnom zadatku. Ili...
Bilo ga je lakše ignorisati kad je tako budalasto nagađao. Fokusirala sam se na svoja kolena. Bila su prljava, kao i obično, ljubičasta i crna.
- Možda su u pravu; barem u vezi s delom o tvom ubijanju. Neočekivano, njegovi prsti pogladiše naježene dlake na mojoj ruci koje se behu podigle od njegovih reči. Glas mu je bio blaži kada je ponovo progovorio. — Niko te sada neće povrediti. Dokle god ne praviš probleme... - Slegnuo je ramenima. - Skoro da mogu da shvatim njihovo stanovište, i možda bi, na neki naopak način, to zaista bilo pogrešno, kao što kažu. Možda nema opravdanog razloga da... Osim što Džejmi...
Naglo podigoh glavu — pogled mu je bio oštar i ispitivao je moju reakciju. Zažalila sam što sam pokazala interesovanje i ponovo sam se zagledala u svoja kolena.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 29.Izdaja   Sat Jun 26, 2010 8:35 am

- Plaši me koliko se on vezuje - promrmlja Džared. - Nije trebalo da ga ostavim. Nije mi bilo ni na kraj pameti... A ne znam šta da radim po tom pitanju. On misli da je Mel živa unutra. Koliko će mu teško pasti kada...?
Primetila sam da je rekao kada, a ne ako. Sta god da mu je obećao, nije me video da postojim u daljoj budućnosti.
- Iznenađen sam što si doprla do Džeba - razmišljao je, I menjajući temu. - On je lukav starac. On tako lako prozre prevaru. Barem je tako bilo do sada. Razmislio je o tome na trenutak.
- Nisi baš za razgovor, zar ne? Nastupila je još jedna duga tišina.
Reči su mu izbijale poput bujice. - Ono što me neprestano muči jeste: šta ako su u pravu? Kako, do đavola, ja da znam? Mrzim kako mi njihova logika ima smisla. Mora da postoji neko drugo objašnjenje.
Melani se ponovo borila da progovori, ne tako žestoko kao ranije, ovoga puta bez nade da će se probiti. Držala sam i ruke i usne nepomično.
Džared se pomerio, odgurujući se od zida tako da mu telo bude okrenuto ka meni. Posmatrala sam taj pokret krajičkom oka.
- Zašto si ovde? - šapnu.
Virnula sam mu u lice. Bilo je blago i ljubazno, skoro onako kako ga je Melani pamtila. Osetila sam kako mi kontrola popušta; usne su mi zadrhtale. Bila mi je potrebna sva snaga da zadržim ruke u istom položaju. Htela sam da mu dodirnem lice. Ja sam to želela. Melani se to nije dopalo.
Ako nećeš da mi daš da progovorim, onda barem drži ruke k sebi, prosikta ona.
Pokušavam. Žao mi je. I jeste mi bilo žao. To ju je bolelo. Obe nas je bolelo, različitim bolom. Bilo je teško znati kome je bilo gore u tom trenutku.
Džared me je radoznalo gledao dok su se meni oči ponovo punile suzama.
- Zašto? - upita nežno. - Znaš, Džeb ima neku ludu ideju da si ti ovde zbog mene i Džejmija. Nije li to blesavo?
Usta su mi se napola otvorila; brzo sam se ugrizla za usnu. Džared se polako nagnuo napred i obujmio mi lice obema rukama. Oči su mi se zatvorile.
— Nećeš da mi kažeš?
Jednom sam brzo odmahnula glavom. Nisam bila sigurna ko je to uradio. Da li sam to ja rekla da neću, ili Melani da ne može?
Šake su mu se stegle pod mojom vilicom. Otvorila sam oči, a lice mu je bilo nekoliko centimetara od mog. Srce mi je za-treperilo, a želudac mi se sledio - pokušala sam da dišem, ali me pluća nisu poslušala.
Prepoznala sam nameru u njegovim očima; znala sam kako će se pomeriti, tačno kakav ukus će imati njegove usne. A opet je to sve bilo tako novo za mene, prvi put, šokantniji od bilo čega drugog, kada je pritisnuo moje usne svojim.
Mislim da je samo želeo usnama da dodirne moje, da bude nežan, ali stvari su se promenile kad nam se koža dodirnu-la. Usta su mu odjednom postala tvrda i gruba, a šake su mi zarobile lice uz njegovo, dok su njegove usne pomerale moje žustrim, nepoznatim pokretima. Bilo je to toliko drugačije od sećanja, toliko snažnije. U glavi mi se mantalo.
Telo mi se pobunilo. Više ga nisam kontrolisala - ono je kontrolisalo mene. Nije to bila Melani - telo je bilo jače i od mene i od nje. Čuo se glasan odjek našeg disanja: mog divljeg i zadihanog, a njegovog žestokog, skoro poput rezanja.
Ruke su mi se otele kontroli. Levom rukom sam posegnula za njegovim licem, njegovom kosom, da upletem prste u nju.
Desnica mi je bila brža. Nije bila moja.
Melanina pesnica ga je udarila u vilicu, odbivši njegovo lice od mog, uz tup i tih zvuk. Meso o meso, snažno i ljutito.

Silina udarca nije bila dovoljna da ga odbaci daleko, ali ustuknuo je od mene posrćući onog trenutka kad nam usne više nisu bile spojene, zureći otvorenih usta i očiju punih užasa u moje užasnuto lice.
Zurila sam u pesnicu, koja je i dalje bila stisnuta, zgađena kao da sam otkrila da mi na kraju ruke izrasta škorpija. Uzdah gađenja mi se oteo iz grla. Zgrabila sam desni zglob levom rukom, očajna u nameri da sprečim Melani da ponovo iskoristi moje telo za nasilje.
Podigla sam pogled ka Džaredu. I on je zurio u pesnicu koju sam obuzdala, užas na licu mu je bledeo, ustupajući mesto iznenađenju. U tom trenutku, njegov izraz lica bio je potpuno bez odbrane. Lako sam mogla da pročitam misli koje su prolazile njegovim otvorenim licem.
Ovo nije bilo nešto što je očekivao. A imao je očekivanja; to je bilo jasno. Ovo je bio test. Test za koji je mislio da je spreman da ga oceni. Test sa rezultatima koje je samouvereno pred-video. Ali bio je iznenađen.
Da li to znači da sam prošla, ili da sam pala?
Bol u grudima me nije iznenadio. Već sam znala da slomljeno srce nije samo fraza.
U situacijama u kojima se mora ili pobeći ili se boriti, nisam nikada imala izbor; za mene je to uvek bilo bežanje. Pošto je Džared bio između mene i tame izlaza tunela, obrnula sam se i bacila se u rupu napunjenu kutijama.
Kutije su se gnječile, krčkale i pucketale dok sam ih svojom težinom nabijala u zid, u pod. Uglavila sam se u nemoguć prostor, uvijajući se oko težih kutija i drobeći druge. Osetila sam kako me prstima grebe po stopalu dok je pokušavao da me zgrabi za članak i šutnula sam jednu od čvršćih kutija između nas. Zastenjao je i očajanje me je, gušeći me, zgrabilo za vrat. Nisam htela ponovo da ga povredim; nisam htela da ga napadnem. Samo sam pokušavala da pobegnem.
Nisam čula sopstveno jecanje, iako beše glasno, sve dok nisam mogla dalje da zadem u napunjenu rupu i dok zvuk mog lomljenja kutija nije prestao. Kada sam čula sebe, čula iskidane, suzne uzdahe bola, bila sam posramljena.
Toliko posramljena, toliko ponižena. Bila sam zgrožena nad sobom, nad nasiljem kojem sam dozvolila da mi obuzme telo, svesno ili ne, ali nisam zbog toga jecala. Jecala sam jer je to bio test, a pošto sam bila jedno glupo, glupo, glupo emotivno stvorenje, poželela sam da je to stvarnost.
Melani se uvijala u agoniji unutar mene, i bilo je teško razaznati dvostruki bol. Osetila sam se kao da umirem jer nije bilo stvarno; ona se osetila kao da umire jer se njoj to činilo dovoljno stvarno. U svemu što je izgubila od kad je nastupio kraj njenog sveta, tako davno, nikad pre se nije osetila izdanom. Kada je njen otac doveo Tragače po svoju decu, znala je da to nije on. Nije bilo izdaje, samo bola. Njen otac je mrtav. Ali Džared je živ, i onaj je isti.
Niko te nije izdao, glupačo, urlala sam na nju. Htela sam da njen bol prestane. Bilo je to previše, dodatni teret njene agoni je. Moja mi je bila dovoljna.
Kako je mogao? Kako? — vrištala je, ignorišući me.
Jecale smo, nekontrolisano.
Jedna reč nas je trgla s ivice histerije.
Iz ulaza u rupu, Džaredov tih i grub glas - napukao i čudno detinjast - pozva: - Mel?
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 29.Izdaja   

Back to top Go down
 
29.Izdaja
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: