NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 28.Neznanje

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 28.Neznanje   Sat Jun 26, 2010 8:29 am

Bilo je dezorijentišuće probuditi se u apsolutnoj tami. Proteklih meseci sam se navikla da mi sunce kaže kada je jutro. U prvom trenutku sam pomislila da je sigurno i dalje noć, ali onda sam se setila gde sam, osetivši peckanje na licu i bol u leđima.
Pored sebe sam začula zvuk tihog i ujednačenog disanja; nije me uplašilo jer je to bio najpoznatiji zvuk na ovom mestu. Nisam bila iznenađena što se Džejmi došunjao i zaspao pored mene sinoć.
Možda ga je probudila promena u mom disanju; možda je to bilo zbog toga što nam je satnica postala usklađena. Ali nekoliko sekundi nakon što sam se osvestila, tiho je uzdahnuo.
- Lunjo? - šapnu.
- Tu sam.
Odahnuo je s olakšanjem.
- Ovde je stvarno mračno - reče.
- Jeste.
- Misliš li da je još vreme doručka?
- Ne znam.
- Gladan sam. Idemo da vidimo. Nisam mu odgovorila.
Tačno je protumačio moju tišinu kao prepreku. - Ne moraš da se kriješ ovde, Lunjo — reče iskreno, nakon što je sačekao trenutak da ja progovorim. - Pričao sam sa Džaredom sinoć. Prestaće da te dira, obećao je.
Skoro da sam se osmehnula. Da me dira.
- Hoćeš sa mnom? — insistirao je Džejmi. Ruka mu je pronašla moju.
- Da li je to zaista ono što želiš da uradim? - upitah tiho.
- Da. Sve će biti isto kao i pre. Mel? Je li ovo najbolje?
Ne znam. Razdiralo ju je iznutra. Znala je da ne može da bude objektivna; htela je da vidi Džareda. To je ludost, znaš.
Nije ludo poput činjenice da i ti želiš da ga vidiš.
- U redu, Džejmi - složih se. - Ali nemoj da se uznemiriš kad vidiš da stvari nisu iste nego pre, u redu? Ako postane gadno... Pa, samo nemoj da se iznenadiš.
- Biće sve u redu. Videćeš. Pustila sam ga da me izvede iz mraka vukući me za ruku
koju je još uvek držao. Pripremila sam se na ulazak u veliku pećinu s baštom; nisam mogla da budem sigurna kako će iko rea-govati na mene danas. Ko zna šta je sve rečeno dok sam spavala?
Ali pećina je bila prazna, iako se sunce žarilo na jutarnjem nebu. Odbijalo se od nekoliko stotina ogledala, trenutno me zaslepivši.
Džejmija nije zanimala prazna pećina. Pogled mu je bio uprt u moje lice i oštro je udahnuo kroz zube kada mi je svetlost dodirnula obraz.
- Oh - uzdahnu. - Jesi dobro? Je l’ te mnogo boli?
Blago sam dodirnula lice. Koža je delovala grubo - prašina skorena u krvi. Pulsirala je na mestima gde sam je okrznula prstima.
- Dobro je - šapnuh; prazna pećina me činila opreznom -nisam htela da govorim preglasno. - Gde su svi?
Džejmi slegnu ramenima, a oči mu i dalje behu sužene dok mi je ispitivao lice. - Pretpostavljam da su zauzeti. - Nije snizio ton.
Ovo me je podsetilo na prethodno veče, na tajnu koju nije hteo da mi oda. Obrve su mi se skupile.
Šta misliš da krije od nas? Znaš isto što i ja, Lunjo.
Ti si ljudsko biće. Zar ne treba da imaš intuiciju ili nešto slično?
Intuiciju? Moja intuicija mi govori da ne poznajemo ovo metu onoliko dobro koliko smo mislile, reče Melani.
Obe smo razmišljale o tome koliko to zlokobno zvuči.
Bilo je skoro olakšanje začuti normalne zvuke obedovanja iz kuhinjskog hodnika. Nisam posebno želela da vidim bilo koga - ako se izuzme bolesna čežnja da vidim Džareda, naravno - ali prazni tuneli, zajedno sa znanjem da se od mene nešto krije, činili su me napetom.
Kuhinja nije bila ni dopola popunjena - što je bilo čudno za ovo doba jutra. Ali ja sam to jedva primetila, zahvaljujući mirisu koji je dolazio iz pećnice od naslaganog kamena i nadvladao svaku drugu misao.
- Uuu - zapeva Džejmi. - Jaja!
Džejmi me je sada vukao brže i nisam se libila da ga pratim. Žurili smo, krčećih stomaka, do stola pored pećnice gde jeLusina, majka, stajala s plastičnom kutlačom u ruci. Doručak je obično funkcionisao po principu švedskog stola, ali opet, doručak se obično sastojao od veknica hleba.
Gledala je samo u dečaka dok je govorila. - Bila su ukusnija pre sat vremena.
- I sada su sigurno ukusna - uzvrati Džejmi ushićeno. -Da li su svi jeli?
- Skoro. Mislim da su odneli poslužavnike dole do Doce i ostalih... - Lusina zaćuta, i pogleda prvi put letimično u mom pravcu; Džejmi me takođe pogleda. Nisam razumela izraz koji se pojavio na Lusininom licu - nestao je prebrzo, a zamenilo ga je nešto drugo kad je ugledala nove tragove na mom licu.
- Koliko je još ostalo? - upita Džejmi. Njegova nestrpljivost zvučala je blago usiljeno.
Lusina se okrenu i sagnu, vukući kutlačom metalni pleh s vrelog kamenja u dnu pećnice. - Koliko hoćeš, Džejmi? Ima dosta - reče ona ne okrećući se.
- Pretvaraj se da sam Kajl - reče on, smejući se.
- Onda sledi jedna „kajlovska" porcija - reče Lusina, ali kad se osmehnula oči joj behu nesrećne.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 28.Neznanje   Sat Jun 26, 2010 8:30 am

Ispunila je jednu od činija za supu do samog vrha pomalo gumenastom kajganom, ustala i predala je Džejmiju.
Ponovo me je pogledala, i razumela sam šta taj pogled znači.
- Hajde da sednemo tamo, Džejmi - rekoh, odgurujući ga laktom od stola.
Zaprepašćeno me je pogledao. - Zar ti nećeš nimalo?
- Ne, nisam... - zamalo da kažem „gladna", kada mi je stomak neposlušno zakrčao.
- Lunjo? - pogleda u mene, a potom opet u Lusinu, koja je prekrstila ruke preko grudi.
- Samo ću malo hleba - promrmljah, pokušavajući da ga odgurnem.
- Ne. Lusina, u čemu je problem? - pogledao ju je, iščekujući odgovor.
Nije se ni pomakla. - Ako si završila sve ovde, ja ću preuzeti — reče, a oči i usne mu se tvrdoglavo stisnuše.
Lusina slegnu ramenima i spusti kašiku na kameni sto. Polako je otišla, ne pogledavši me ponovo.
- Džejmi - promrmljah zabrinuto. - Ova hrana nije za mene. Džared i drugi nisu rizikovali svoje živote da bih ja dobila jaja za doručak. Hleb mi je sasvim dovoljan.
- Ne budi glupa, Lunjo - reče Džejmi. - Ti živiš sada ovde, kao i svi ostali. Nikome ne smeta kada im opereš odeću ili im ispečeš hleb. Osim toga, ova jaja neće potrajati još dugo. Ako se ne pojedu, moraju da se bace.
Osetila sam kako mi se sve oči u prostoriji zarivaju u leđa.
- Nekima bi se to možda više dopalo - rekoh još tiše. Niko osim Džejmija nije imao šanse da me čuje.
- Zaboravi na to - zareza Džejmi. On preskoči sto i napuni još jednu činiju jajima, a potom je gurnu k meni. - Poješćes svaki zalogaj - reče mi odlučno.
Pogledala sam u činiju. Krenula mi je voda na usta. Odgurala sam jaja nekoliko centimetara od sebe, a potom prekrstila ruke.
Džejmi se namršti. - Dobro - reče, i gurnu svoju činij preko stola. - Ako ti ne jedeš, neću ni ja. - Stomak mu je glasno zakrčao. Prekrstio je ruke preko grudi.
Zurili smo jedno u drugo dva duga minuta, a oboma nam krčali stomaci dok smo udisali miris jaja. Svako malo, bi krajičkom oka virnuo u hranu. To me je slomilo - čežnja njegovim očima.
- U redu - uzdahnuh. Gurnula sam njegovu činiju k njemu, a potom dohvatila svoju. Čekao je dok nisam uzela prvi zalogaj da bi takao svoju kajganu. Prigušila sam uzdah kada mi je jezik registrovao ukus. Znala sam da hladna, gumenasta jaja nisu nešto najbolje što sam ikad okusila, ali takav je osećaj bio. Ovo telo je živelo za sadašnji trenutak.
Džejmi je doživeo sličnu reakciju. A onda je počeo da trpa hranu u usta toliko brzo da se činilo da nema vremena da diše. Gledala sam ga da se uverim da se neće ugušiti.
Ja sam jela sporije, nadajući se da ću biti u stanju da ga ubedim da pojede i nešto od moje kada završi.
Tek tada sam, kada se naš mali sukob okončao i kada mi je želudac bio zadovoljen, konačno primetila atmosferu u kuhinji.
Očekivala sam, zbog uzbuđenja izazvanog kajganom za doručak nakon višemesečne monotonije, da će atmosfera biti veselija. Ali ona beše sumorna, i svi su govorili šapatom. Je li to reakcija na sinoćnu scenu? Osvrnula sam se po kuhinji, pokušavajući da shvatim.
Ljudi su me zaista gledali, nekoliko njih, ali oni nisu bili jedini koji su govorili ozbiljnim šapatom, a drugi uopšte nisu obraćali pažnju na mene. Osim toga, niko od njih nije imao izraz gneva, krivice ili napetosti, niti ijednu drugu emociju koju sam očekivala.
Ne, bili su tužni. Očajanje je bilo uklesano na svakom licu u prostoriji.
Poslednja osoba koju sam primetila bila je Seron, kako jede u udaljenom uglu, držeći se po strani, kao i obično. Bila je toliko pribrana dok je mehanički jela svoj doručak da isprva nisam primetala da joj niz lice liju suze. Upadale su joj u hranu, ali ona je jela kao da nije u stanju to da primeti.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 28.Neznanje   Sat Jun 26, 2010 8:30 am

-Je li sve u redu s Docom? - šapnuh Džejmiju, iznenada uplašeno. Pitala sam se da li sam paranoična — možda ovo nema nikakve veze sa mnom. Tuga u prostoriji kao da je bila deo neke druge ljudske drame iz koje sam bila isključena. Da li su zbog toga svi bili zauzeti? Da li se dogodila neka nesreća?
Džejmi je pogledao Šeron i uzdahnuo pre nego što mi je odgovorio. - Ne, Doca je u redu.
- Tetka Megi? Je li povređena? Odmahnuo je glavom.
- Gde je Volter? - upitah, i dalje šapućući. Osetila sam da me obuzima strepnja dok sam razmišljala o tome da se nešto loše dogodilo jednom od mojih drugova ovde, čak i nekome ko me mrzi.
- Ne znam. Dobro je, siguran sam.
U tom trenutku sam shvatila da je Džejmi jednako tužan kao i svi tu.
- Šta nije u redu, Džejmi? Zašto si uznemiren? Džejmi je oborio pogled ka svojoj kajgani, jedući je polako
i s namerom ovoga puta, i nije mi odgovorio.
Završio je u tišini. Pokušala sam da mu dodam ono što mi je ostalo u činiji, ali se tako snažno namrštio da sam je vratila i pojela ostatak bez ikakvog otpora.
Dodali smo svoje činije u veliku plastičnu kofu prljavih sudova. Bila je puna, pa sam je sklonila sa stola. Nisam bila sigurna šta se dešava u pećinama danas, ali trebalo bi da su sudovi bezbedna zanimacija.
Džejmi mi se pridružio, budnih očiju. To mi se nije dopalo. Ne bih mu dozvolila da izigrava mog telohranitelja, ukoliko bi bilo potrebe za tim. Ali onda, kad smo obišli veliko polje, moj redovni telohranitelj me je pronašao, pa se to pretvorilo u mesto sastanka.
Ijan je bio prljav; svetlosmeda prašina prekrivala ga je od glave do pete, tamnija na mestima gde je bila vlažna od znoja. Smeđe mrlje razmazane po njegovom licu nisu prikrivale iscrpljenost. Nisam bila iznenađena što vidim da je neraspoložen kao i svi ostali. Ali prašina me je zainteresovala. Nije se radilo o ljubičastocrnoj prašini iz unutrašnjosti pećina. Ijan je jutros bio napolju.
- Tu ste - promrmlja kad nas je video. Hodao je hitro, prekraćujući razdaljinu nervoznim koracima svojih dugih nogu. Kad je stigao do nas, nije usporio, već me uhvatio za mišicu ispod lakta i ubrzao me. - Skrasimo se ovde na minut.
Povukao me je u uski ulaz u tunel koji je vodio prema istočnom polju, gde je kukuruz bio skoro zreo. Nije me odveo daleko, samo do tame odakle smo bili nevidljivi iz velike pećine. Osetih kako mi se Džejmijeva ruka polako spušta na drugu mišicu.
Nakon pola minuta, duboki glasovi odjeknuše velikom pečinom. Nisu bili veseli - bili su sumorni, depresivni koliko i
svako lice koje sam jutros videla. Glasovi su prošli kraj nas, blizu pukotine u kojoj smo se sakrili; Ijanova šaka se zgrčila na mom laktu, a njegovi prsti mi se utisnuše u mekane delove iznad kosti. Prepoznala sam Džaredov i Kajlov glas. Melani se opirala mojoj kontroli, koja je inače bila slaba. Obe smo želele da vidimo Džaredovo lice. Bilo je dobro što nas je Ijan zaustavio.
-... ne znam zašto mu dozvoljavamo da nastavi da pokušava. Kad je gotovo, gotovo je - govorio je Džared.
- Stvarno je mislio da je dokučio stvar ovoga puta. Bio je tako uveren... No, dobro. Biće vredno svega toga ako jednog dana shvati - Kajl se nije složio.
-Ako. - Džared frknu. - Pretpostavljam da je dobro što smo pronašli onaj brendi. Doca će isprazniti čitav sanduk do sumraka ako nastavi ovako.


- Uskoro će se onesvestiti - reče Kajl, a glas je počeo da mu se gubi u daljini. - Voleo bih kad bi Seron... - A onda više nisam ništa razumela.
Ijan je sačekao da glasovi potpuno iščeznu, a onda još nekoliko minuta, pre nego što mi je najzad pustio ruku.
- Džared je obećao — Džejmi promrmlja.
- Da, ali Kajl nije - odgovori Ijan.
Vratili su se na svetlost. Polako sam ih pratila, nesigurna šta zapravo osećam.
Ijan je prvi put primetio šta nosim. - Sada nije vreme za sudove - reče mi. - Dajmo im šansu da počiste i nastave dalje.
Pomislila sam da ga pitam zašto je prljav, ali verovatno bi, kao i Džejmi, odbio da mi odgovori. Okrenula sam se i zagledala u tunel koji je vodio ka rekama, razmišljajući.
Ijan ispusti neki ljutit zvuk.
Okrenula sam se k njemu, uplašena, a potom sam shvatila šta ga je uznemirilo - tek mi je sada ugledao lice.
Podigao je ruku kao da želi da mi podigne bradu, ali ja ustuknuh i on je spusti.
- Muka mi je od toga - reče, a glas mu je zaista zvučao kao da mu je loše. - Što je još gore, kad samo pomislim da sam ja mogao biti taj ko ti je to uradio...
Odmahnuh glavom. - Nije to ništa, Ijane.
Problema poput mene. Smekšavanje, saosećanje s domaćinom, skretanje s puta...
Dugo je razmišljao o tome, povremeno gledajući u moje lice, povremeno u stabljike kukuruza, a ponekad ni u šta.
— Šta bi uradili sa mnom, onda, kad bi me sad uhvatili? -upita najzad.
— Mislim da bi opet uradili usađivanje. U potrazi za informacijama. Verovatno bi u tebe stavili Tragača.
Zadrhtao je.
— Ali ne bi te zadržali kao domaćina. Bilo da dobiju informacije ili ne, bio bi... odbačen. — Tu reč je bilo teško izreči. Od te pomisli mi je pripalo muka. Čudno - obično mi se ljudske stvari smuče. Ali nikad ranije nisam sagledala situaciju iz perspektive tela; nijedna planeta nije me prisilila na to. Telo koje ne funkcioniše ispravno brzo i bezbolno se uklanja jer je beskorisno, poput pokvarenog automobila. Koja je svrha zadržati ga? Postoje i stanja uma koja učine telo beskorisnim: opasne mentalne zavisnosti, zlobne želje, stvari koje se ne mogu izleči-ti i čine telo nebezbednim po druge. Ili, naravno, telo s voljom toliko snažnom da se ne može izbrisati. Anomalija svojstvena samo ovoj planeti.
Nikad nisam uvidela ružnoću tog gledanja na nepokoran duh kao na defekt jasno kao tada, dok sam gledala u Ijanove oči.
— A kad bi uhvatili tebe? — upita.
— Ako bi shvatili ko sam... ako me iko i dalje traži... - pomislila sam na svog Tragača i zadrhtala poput njega malopre. - Izvadili bi me i stavili u drugog domaćina. Nekog mladog i poslušnog. Nadali bi se da bih opet mogla da budem ona stara. Možda bi me poslali negde van ove planete - da me sklone od loših uticaja.
— Da li bi opet mogla da budeš ona stara? Pogledala sam ga pravo u oči. - Ja jesam ona stara. Nisam
izgubila svoje ja pored Melani. Osećala bih se isto kao i sada, čak i kao Medved ili Cvet.
— Ne bi te odbacili?
— Ne bi to uradili jednoj duši. Ne postoji smrtna kazna za našu vrstu. Niti bilo kakva kazna. Šta god da urade, bilo bi to u nameri da me spasu. Nekad sam mislila da nema potrebe za bilo kakvim drugim načinom, ali sada imam samu sebe kao dokaz protiv te teorije. Verovatno bi bilo u redu da me odbace. Ja sam izdajica, zar ne?
Ijan nabra usne. - Pre bih rekao da si izgnanik. Nisi ih napala, već si samo napustila njihovo društvo.
Ponovo smo se utišali. Htela sam da verujem da je ono što je rekao tačno. Razmislila sam o reči izgnanik, pokušavajući da ubedim sebe da nisam ništa gore od toga.
Ijan je toliko glasno uzdahnuo da sam poskočila. — Kada se Doca otrezni, pozvaćemo ga da ti pogleda lice. - Pružio je ruku i postavio šaku pod moju bradu; ovog puta nisam ustuknula. Okrenuo mi je glavu u stranu da ispita ranu.
- Nije bitno. Sigurna sam da izgleda gore nego što zaista jeste.
- Nadam se; izgleda užasno. - Uzdahnuo je a potom se protegnuo. - Pretpostavljam da smo se krili dovoljno dugo da se Kajl okupa i zaspi. Treba li ti pomoć oko sudova?
Ijan nije hteo da mi dopusti da operem sudove u potoku Vio što sam obično činila. Insistirao je da odem u crno kupatilo, gde ću biti nevidljiva. Prala sam sudove u pVitVom Vra'vu mračnog bazena, dok se on čistio od prljavštine koja je preostala nakon njegovih misterioznih poduhvata. Onda mi je pomogao s ostatkom prljavih činija.
Kada smo završili, otpratio me je nazad do kuhinje, koja je počela da se puni ljudima koji su dolazili na ručak. Još kvarljive robe je bilo na meniju: mekih kriški belog hleba, komada jakog cedar sira, krugova sočne ružičaste salame. Ljudi su nezasito gutali ove poslastice, iako je očaj bio i dalje vidljiv u pogrbljenim ramenima i odsustvu osmeha ili smejanja.
Džejmi me je čekao za našim uobičajenim stolom. Dve duple gomile sendviča stajale su pred njim, ali on nije jeo. Ruke su mu bile prekrštene dok me je čekao. Ijan je radoznalo osmotrio njegov izraz lica, ali otišao je da uzme svoju hranu bez pitanja.
Prevrnula sam očima zbog Džejmijeve tvrdoglavosti i zagrizla. Džejmi je počeo čim sam ja počela da žvaćem. Ijan se brzo vratio, i svi smo jeli u tišini. Hrana je imala toliko dobar ukus da je bilo teško zamisliti povod za razgovor - niti bilo šta što bi nam ispraznilo usta.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 28.Neznanje   Sat Jun 26, 2010 8:30 am

Stala sam nakon drugog, ali su Džejmi i Ijan jeli sve dok nisu počeli da stenju od bola. Ijan je delovao kao da će se srušiti od umora. Borio se da drži oči otvorene.
- Vrati se u školu, klinjo - reče Džejmiju.
Džejmi ga je odmerio. — Možda bi ja trebalo da preuzmem...
- Idi u školu - rekoh mu brzo. Zelela sam da Džejmi bude na bezbednoj udaljenosti od mene danas.
- Vidimo se kasnije, u redu? Ne brini o... ni o čemu.
- Važi. - Laž izrečena u jednoj reči nije toliko očigledna. Ili sam možda samo ponovo sarkastična.
Kada je Džejmi otišao, okrenula sam se pospanom Ijanu. — Idi odmori se. Ja ću biti dobro - ostaću negde gde neću biti upadljiva. Usred nekog kukuruznog polja ili nešto slično.
- Gde si spavala prošle noći? - upita, očiju iznenađujuće oštrih pod poluzatvorenim kapcima.
- Zašto?
- Ja mogu sada tamo da spavam, a ti da budeš neupadljiva pored mene.
Samo smo mrmljali, jedva glasnije od šapata. Niko nije obraćao pažnju na nas.
- Ne možeš motriti na mene svakog sekunda.
- Da se kladimo?
Slegnuh ramenima, odustajući. — Bila sam ponovo u... rupi. Tamo gde su me držali u početku.
Ijan se namršti; to mu se nije dopalo. Ali ustao je i odveo me nazad do hodnika s ostavom. Glavni trg je ponovo bio pun ljudi koji su se kretali po vrtu, svi ozbiljni, pogleda uprtih u stopala.
Kada smo se obreli sami u crnom tunelu, pokušala sam ponovo da se ubeđujem s njim.
- I/ane, u čemu je svrha? Zar Džejmiju neće teže pasti ako duže ostanem živa? Na kraju, zar ne bi bilo bolje po njega ako...
- Ne razmišljaj tako, Lunjo. Mi nismo životinje. Tvoja smrt nije neizbežna.
- Ne mislim da si ti životinja - rekoh tiho.
- Hvala ti. Doduše, nisam to rekao kao optužbu. Ne bi te krivio i da misliš tako.
Tu se naš razgovor završio; u tom trenutku smo oboje ugledali bledoplavu svetlost koja se slabašno odbijala od sledeće krivine u tunelu.
- Pssst - reče Ijan. - Čekaj ovde.
Pritisnuo mi je rame nežno, pokušavajući da me prilepi na mestu. A onda je otišao napred, ne pokušavajući da prikrije zvuk svojih koraka. Nestao je iza ugla.
- Džarede? - čuh ga kako pita, glumeći iznenađenost. Srce mi je otežalo u grudima; taj osećaj je bio više nalik
bolu nego strahu.
- Znam da je s tobom - odgovori Džared. Povisio je glas, tako da je svako između ovog mesta i glavnog trga mogao da čuje. - Izađi, izađi, gde god da se kriješ - doviknu, a glas mu je bio grub i podrugljiv.
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 28.Neznanje   

Back to top Go down
 
28.Neznanje
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: