NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 27.Nedoumica

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 27.Nedoumica   Sat Jun 26, 2010 8:26 am

Napipala sam put nazad do svoje zatvorske rupe.
Prošle su nedelje otkako sam prošla baš tim hodnikom; nisam se vratila od jutra nakon što je Džared otišao, a Džeb me oslobodio. Činilo mi se da tu mora biti moje mesto dok sam živa i dok je Džared u pećinama.
Ovoga puta nije bilo blede svetlosti da me pozdravi. Bila sam prilično sigurna da se nalazim u poslednjem delu - krivine i obrti su i dalje bili blago poznati. Pustila sam da mi se leva šaka vuče po zidu najniže što sam mogla, tražeći dodirom otvor dok sam milela napred. Nisam odlučila da se uvučem nazad u tesnu rupu, ali će mi to barem biti neki pokazatelj, znaću da sam tamo gde treba da budem.
Kako se ispostavilo, nisam imala mogućnost da se ponovo uselim u svoju ćeliju.
U trenutku kada sam prstima okrznula grubu ivicu na vrhu rupe, stopalom sam zakačila neku prepreku, saplela se i počela da padam na kolena. Ispružila sam ruke da se dočekam, ali umesto da udare u tvrdo, začulo se krckanje i pucketanje, i one probiše nešto što nije bilo stena i što nije trebalo da bude tu.
Taj zvuk me je prepao; neočekivani predmet me je uplašio. Možda sam pogrešno skrenula i našla se daleko od svoje rupe. Možda sam se obrela u prostoru u kome neko živi. Vratila sam film svog nedavnog putovanja u glavi, pitajući se kako sam se toliko zagubila. U međuvremenu, osluškivala sam reakciju na Hmj bučni pad, čučeći apsolutno nepokretno u tami.
Nije bilo ničega - nikakve reakcije, nikakvog zvuka. Bilo je samo mračno, zagušljivo i vlažno, kao i uvek, i toliko tiho da sam znala da sam sigurno sama.
Pažljivo, pokušavajući da pravim što manje buke, razmatrala sam svoju situaciju.
Ruke su mi bile zaglavljene u nečemu. Izvukla sam ih, prateći konture nečega što je ličilo na kartonsku kutiju - kartonsku kutiju sa slojem tanke, pucketave plastike na vrhu kroz koje su mi šake propale. Opipala sam unutrašnjost kutije i pronašla još jedan sloj te plastike - male četvrtaste mehure koji su pravili veliku buku kada bih ih pritisla. Brzo sam se povukla, plašeći se da ne privučem previše pažnje.
Setila sam se da sam pomislila da sam pronašla vrh rupe, Pretražila sam prostor sa svoje leve strane i pronašla sam još naslaga kartonskih pravougaonika na toj strani. Pokušala sam da pronađem vrh gomile, i morala sam da ustanem da bih u tome uspela - bilo je visoko koliko i ja. Tražila sam dok nisam pronašla zid, a potom i rupu, upravo tamo gde sam i mislila da jeste. Pokušala sam da se uspnem kako bih utvrdila da se radi o istom mestu — jedan sekund na tom krivom podu i bila bih sigurna - ali nisam mogla da prođem dalje od otvora. I on je bio pun kutija.
Osujećena, istraživala sam rukama, povlačeći se nazad u hodnik. Otkrila sam da ne mogu da prođem dalje kroz prolaz; bio je dupke pun misterioznih kartonskih kvadrata.
Dok sam lovila po podu, pokušavajući da razumem, pronašla sam nešto drugačije od gomile kutija. Radilo se o grubom tkanju, poput grubog platna, punom nečeg teškog što se premeštalo uz tiho šuštanje kad sam ga pomerala. Mesila sam džak rukama, manje zabrinuta zbog tihog šuštanja nego zbog plastičnog pucketanja - nije se činilo verovatnim da će taj zvon ikome otkriti moje prisustvo.
Odjednom, sve mi je postalo jasno. Za to je bio zaslužan miris. Dok sam se igrala materijalom nalik pesku koji se nalazio u džaku, osetila sam neočekivani dašak poznatog mirisa. Vratio me je u moju golu kuhinju u San Dijegu, do niskog ormarića s leve strane sudopere. U glavi sam tako jasno videla vreću sa sirovim pirinčem, plastičnu mericu koju sam koristila da ga zahvatam, redove konzervirane hrane iza nje...
Kad sam shvatila da dodirujem džak s pirinčem, bilo mi je jasno. Zaista se nalazim na pravom mestu. Zar Džeb nije rekao da ovo mesto koriste kao ostavu? I zar se Džared nije upravo vratio iz jedne duge pohare? Sve što su pljačkaši ukrali tokom svog višenedeljnog odsustva sada je stajalo istovareno na ovom zabačenom mestu dok ne zatreba.
Mnoge misli odjednom mi prođoše kroz glavu.
Prvo sam shvatila da sam okružena hranom. Ne samo grubim hlebom i slabom supom od luka, već pravom hranom. Negde u ovoj gomili možda ima putera od kikirikija. Kolačića s komadićima čokolade. Čipsa od krompira. Čitos čipsa.
Čak i dok sam zamišljala kako pronalazim ove stvari i ponovo ih jedem, zasićujući se prvi put otkako sam napustila civilizaciju, osetila sam se krivom što sam to pomislila. Džared nije rizikovao život i proveo nedelje skrivajući se i kradući da bi nahranio mene. Ova hrana je namenjena drugima.
Takođe sam se brinula da ovo nije čitavo blago. Šta ako su sakrili još kutija? Da li će ih Džared i Kajl doneti? Uopšte nije potrebna mašta da se zamisli scena koja bi usledila ukoliko bi me našli ovde.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 27.Nedoumica   Sat Jun 26, 2010 8:26 am

Ali nisam li baš zbog toga ovde? Nije li to upravo ono zbog čega mi je trebalo da budem sama i razmislim o tome?
Skljokala sam se uza zid. Džak s pirinčem mi je poslužio kao pristojan jastuk. Sklopila sam oči — nepotrebno u mrklom mraku spremila se za savetovanje. U redu, Mel. Šta ćemo sad?
Bilo mi je drago što je i dalje budna i na oprezu. Otpor joj je probudio snagu. Odlutala bi tek kada bi stvari tekle dobro. Prioriteti, odlučila je. Šta nam je najvažnije? Da preživimo? Džejmi?
Znala je odgovor. Džejmi, potvrdih, naglo uzdahnuvši. Zvuk mog uzdaha odbijao se od crne zidove u vidu šapata.
Slažem se. Verovatno bismo poživele određeno vreme ako putko Džeba i Ijana da nas štite. Da li će to njemu pomoći? Možda. Da li bi ga više povredilo ako samo odustanemo? Ili dopustimo da se ovo otegne, pa se loše završi, što se čini ne-
To joj se nije dopalo. Osetila sam kako se vrpolji, tragajući za alternativnim rešenjima.
Da pokušamo da pobegnemo?, predložih.
Ne bismo uspele, odlučila je. Osim toga, šta bismo radile tamo napolju? Sta bismo rekle njima.
Zamislile smo to zajedno - kako bih ja objasnila mesece svog odsustva? Mogla bih da slažem, da izmislim neku priču, ili da kažem kako se ne sećam. Ali pomislila sam na skeptično lice Tragača, njene izbečene oči kako sjakte od sumnje, i znala sam da bi moji budalasti pokušaji izgovora propali.
Pomislili bi da sam ja preuzela kontrolu, složila se Melani. Onda bi te izvadili i stavili nju unutra.
Uzvrpoljila sam se, kao da će moj novi položaj na stenovitom podu odagnati tu pomisao, i stresla se. Potom sam razmišljala o tome dok nisam došla do zaključka. Ispričaće im za ovo mesto, i Tragači će doći.
Preplavio nas je osećaj užasa.
U redu, nastavih. Znači, bezanje otpada.
U redu, prošaputa, misli uzburkanih od emocija.
Znači, odluka je... polako ili brzo. Šta će ga manje povrediti!
Činilo mi se da, dokle god sam usmerena na praktične strane problema, mogu barem da ostanem ravnodušno poslovna. Melani je pokušavala da imitira moj trud.
Nisam sigurna. Sjedne strane, logično je da će, što smo nas troje duže zajedno, njemu teže pasti naše... razdvajanje. Ali opet, ako se ne budemo borile, ako samo odustanemo... to mu se neće dopasti. Smatraće da smo ga izdale.
Sagledala sam obe strane koje je predstavila, trudeći se da budem racionalna.
Znači... brzo, ali moramo se maksimalno potruditi da umremo?
Da padnemo boreći se, potvrdi ona sumorno.
Boreći se. Sjajno. Pokušala sam to da zamislim - da na nasilje odgovorim nasiljem. Da podignem ruku da nekog udarim. Mogla sam da formiram te reči, ali ne i mentalnu sliku.
Možeš ti to, hrabrila me. Ja ću ti pomoći.
Hvala, ali ne hvala. Mora da postoji neki drugi način.
Ne razumem te, Lunjo. Potpuno si odustala od svoje vrste, spremna si da umreš za mog brata, zaljubljena si u čoveka kog ja volim i koji će nas ubiti, a opet nećeš da napustiš običaje koji su ovde potpuno nepraktični.
Ja sam ono što jesam, Mel. Ne mogu to da promenim, makar se sve drugo promenilo. Ti ostani svoja; dozvoli i meni da učinim to isto.
Ali ako ćemo...
Nastavila bi da se svađa sa mnom, ali su nas prekinuli. Zvuk struganja nogu u cipelama o stenu odjekivao je odnekud iz donjeg dela hodnika.

Sledila sam se — svaka funkcija mog tela sem rada srca se zaustavila, a čak je i ono zapinjalo — i osluškivala. Nisam imala mnogo vremena da se nadam da sam samo umislila taj zvuk. Uroku od nekoliko sekundi, začula sam još tihih koraka koji idu u mom pravcu.
Melani je ostala pribrana, ali ja sam se predala panici.
Ustani, naredi ona.
Zašto?
Nećeš da se boriš, ali možeš da trčiš. Moraš pokušati nešto da uradiš-za Džejmija.
Počela sam ponovo da dišem, dišući tiho i plitko. Polako sam skliznula napred dok se nisam našla na stopalima. Adrenalin mi je kolao mišićima, od čega oni počeše da trepere i da se zatežu. Bila bih brža od većine koji bi pokušali da me uhvate, ali kuda da bežim?
- Lunjo? - neko šapnu tiho. - Lunjo? Jesi li tu? Ja sam. Glas mu je pukao, ali prepoznala sam ga.
- Džejmi! - šapnuh promuklo. - Šta to radiš? Rekla sam ti da mi je potrebna samoća.
U glasu mu se jasno čulo olakšanje i nije više šaputao. - Svi te traže. Pa, znaš, Trudi i Lili i Ves - ti svi. Samo ne bi trebalo da dopustimo ikome da zna da to radimo. Niko ne sme ni da pretpostavi da te nema. Džeb je ponovo uzeo pušku. Ijan je s Docom. Kada Doca bude slobodan, popričaće sa Džaredom i Kajlom. Svi slušaju Docu. Tako da ne moraš da se kriješ. Svi su zauzeti, a ti si verovatno umorna...
Dok je objašnjavao, nastavio je napred dok mi prstima nije napipao ruku, a potom i šaku.
-Ja se u stvari ne krijem, Džejmi. Rekla sam ti da moram da razmislim.
- Mogla bi da razmišljaš tamo sa Džebom, zar ne?
- Gde hoćeš da odem? Nazad u Džaredovu sobu? Ovde treba da budem.
- Ne više. — U glasu mu se oseti ona poznata tvrdoglava oštrina.
- Zašto su svi tako zauzeti? - Pitala sam da bih mu skrenula pažnju. — Sta radi Doca?
Pokušaj mi je bio bezuspešan; nije odgovorio.
Nakon minuta ćutanja, dodirnula sam mu obraz. - Vidi, trebalo bi da budeš sa Džebom. Reci drugima da prestanu da me traže. Samo ću neko vreme biti ovde.
- Ne možeš ovde da spavaš.
- Mogla sam ranije.
Osetih kako odmahuje glavom u mojoj šaci.
- Otići ću barem po prostirke i jastuke.
- Ne treba mi više od jedne.
- Ne ostajem sa Džaredom dok se ponaša kao idiot. Gunđala sam u sebi. - Onda ostani sa Džebom i njegovim
hrkanjem. Mesto ti je s njima, ne sa mnom.
- Mesto mi je tamo gde ja želim da bude.
Preteća pomisao da će me Kajl ovde pronaći me je tištila. Ali taj argument bi samo naveo Džejmija da se oseti odgovornim za moju zaštitu.
- Dobro, ali moraš dobiti dozvolu od Džeba.
- Kasnije. Neću da smetam Džebu večeras.
- Sta Džeb radi?
Džejmi nije odgovorio. Tek tada sam shvatila da namerno nije odgovorio na moje pitanje prvi put. Postoji nešto što ne želi da mi kaže. Možda i drugi tragaju za mnom. Možda ih je Džaredov povratak kući vratio na prvobitno mišljenje o meni. Činilo se tako u kuhinji, kada su oborili glave i gledali me kriomice s krivicom u očima.
- Sta se dešava, Džejmi? - insistirala sam.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 27.Nedoumica   Sat Jun 26, 2010 8:27 am

- Ne smem da ti kažem - promrmlja. neću. - Čvrsto me je zagrlio oko struka i naslonio mi glavu na rame. – Sve će biti u redu — obeća mi promuklim glasom.
Potapšala sam ga po leđima i prošla prstima kroz njego-umršenu grivu. - U redu - rekoh, dajući mu do znanja da pri-hvatam njegovo ćutanje. Uostalom, i ja imam svoje tajne, ne? - Ne brini, Džejmi. Šta god da je u pitanju, sve će ispasti
dobro. Bićeš dobro. - Dok sam izgovarala te reči, pokušavala sam da ih snagom volje učinim istinitim.
- Ne znam čemu da se nadam - šapnu on.
Dok sam neodređeno zurila u mrak, pokušavajući da razumem šta mi to ne govori, krajičkom oka sam uhvatila bledu-njavi odsjaj na suprotnom kraju hodnika - mutan ali upadljiv u crnoj pećini.
- Psst - šapnuh. - Neko dolazi. Brzo, sakrij se iza kutija. Džejmi brzo podiže glavu u pravcu žute svetlosti koja je
svakog trenutka postajala sve svetlija. Osluškivala sam korake koji bi trebalo da je prate, ali nisam ništa čula.
- Neću da se krijem - reče. - Sakrij se iza mene, Lunjo. -Ne!
- Džejmi! - povika Džared. - Znam da si tu!
Osetila sam da su mi noge šuplje i oduzete. Zar to mora biti Džared? Bilo bi toliko lakše za Džejmija da me ubije Kajl.
- Odlazi! - povika mu Džejmi.
Žuta svetlost se ubrzala i pretvorila u krug na suprotnom zidu.
Džared se pojavio iza ugla, prelazeći baterijskom lampom napred-nazad preko kamenog poda. Ponovo je bio čist, nosio je izbledelu crvenu košulju koju sam prepoznala — visila je u sobi gde sam živela nedeljama, pa mi je predstavljala poznat prizor. I njegovo lice mi je bilo poznato - imalo je isti onaj izraz koji sam gledala od trenutka mog dolaska ovde.
Snop svetlosti mi je osvetlio lice i oslepeo me; znala sam da se svetlost snažno odbija o srebro iza mojih očiju, jer sam primetila da je Džejmi poskočio - samo se malo prepao, a potom se ukopao u mestu još odlučnije nego pre.
- Skloni se od toga! - riknu Džared.
- Umukni! - doviknu Džejmi. - Ti je ne poznaješ! Ostavi je na miru!
Neko vreme se držao za mene, a ja sam pokušavala da se oslobodim.
Džared se zaleteo kao bik u trku. Zgrabio je Džejmijevu majicu jednom rukom otpozadi i otrgnuo ga od mene. Držao je punu ruku tkanine, tresući dečaka dok je vikao.
- Ponašaš se kao budala! Zar ne vidiš da te koristi?
Instinktivno sam se nabila u tesan prostor između njih. Kao štosam i želela, moja kretnja ga je navela da pusti Džejmija. Nisam želela niti mi je trebalo ono drugo što se dogodilo - način na koji je taj poznati miris napao moja čula, način na koji sam osećala njegove grudi pod rukama.
— Ostavi Džejmija na miru — rekoh, želeći da bar jednom mogu da budem više kao što bi Melani želela - da mi šake sada budu čvrste, da mi glas bude jak.
Zgrabio mi je zglobove jednom rukom i iskoristio tu tačku oslonca da me odgurne od sebe, na zid. Udarac me je iznenadio i izbio mi vazduh. Odbila sam se od kamenog zida i pala na pod, ponovo se srušivši na kutije, izazvavši još jedan pucketavi lom dok sam cepala još celofana.
U glavi mi je bubnjalo dok sam ležala neprirodno savijena preko kutija, i na trenutak, videla sam kako su mi čudna svetla igraju pred očima.

— Kukavice! - vrištao je Džejmi na Džareda. - Ne bi te po-vredila da spasi svoj život! Što je ne ostaviš na miru?
Čula sam kako se kutije pomeraju i osetila Džejmijeve šake na svojoj mišici. - Lunjo? Jesi dobro, Lunjo?
— Dobro sam — rekoh zadihano, ignorišući pulsiranje u glavi. Videla sam kako njegovo zabrinuto lice lebdi nada mnom u sjaju baterijske lampe, koju je Džared sigurno ispustio. - Trebalo bi da ideš sada, Džejmi - šapnuh. - Beži.
Džejmi besno odmahnu glavom.
— Skloni se od tog stvorenja! - zaurla Džared. Gledala sam kako je Džared zgrabio Džejmija za ramena
i na silu uspravio dečaka iz čučnja. Kutije koje su se utom za-njihale pale su na mene poput male lavine. Otkotrljala sam se, i prekrila glavu rukama. Jedna teška kutija me pogodi pravo između lopatica, i ja kriknuh od bola.
— Prestani da je povređuješ! - vikao je Džejmi. Začuo se oštar prasak i nečiji uzdah.
Namučila sam se da se izvučem iz teškog kartona, vrtoglavo se pridižući laktovima.
Džared je držao jednu šaku preko nosa, a nešto tamno je curelo preko usana. Oči su mu bile razrogačene od iznenađenja. Džejmi je stajao ispred njega s obe šake stisnute u pesnice mršteći se od besa.
Džejmijevo mrštenje počelo je polako da se otapa dok je Džared zurio u njega u šoku. Smenio ga je bol - bol i toliko duboka izdaja da se mogla uporediti sa Džaredovim izrazom lica u kuhinji.
- Ti nisi čovek kakvim sam te smatrao — šapnu Džejmi. Pogledao je Džareda kao da je ovaj veoma daleko, kao da se između njih nalazi nekakav zid, i da je Džejmi na svojoj strani potpuno izolovan.
Džejmijeve oči se napuniše suzama i on okrenu glavu, stideći se da pokaže slabost pred Džaredom. Ode brzim korakom, trzajući se od plača.
Pokušale smo, pomisli Melani tužno. Srce ju je bolelo za dečakom, čak i dok je žudela da ponovo pogledam muškarca. Učinila sam joj to.
Džared nije gledao u mene. Zurio je u tamu u kojoj je Džejmi nestao, još uvek držeći šaku preko nosa.
- O, prokletstvo! - iznenada povika. - Džejmi! Vraćaj se ovamo!
Nije bilo odgovora.
Džared mi je uputio tužan pogled - ja sam ustuknula, iako se činilo da je njegov bes izbledeo — a potom pokupio baterijsku lampu s poda i potrčao za Džejmijem, šutnuvši jednu kutiju s puta.
- Žao mi je, čuješ? Ne plači, mali! - uzvikivao je još ljuti-tih izvinjenja dok je skretao iza ugla ostavljajući me da ležim u tami.
Jedno duže vreme, sve što sam mogla da uradim bilo je da dišem. Koncentrisala sam se na vazduh koji je ulazio, potom izlazio, pa opet ulazio. Nakon što sam osetila da sam ovladala tim delom, počela sam da radim na ustajanju s poda. Trebalo mi je nekoliko sekundi da se setim kako da pomerim noge, a i tada su bile drhtave i pretile da se uruše poda mnom, pa sam ponovo sela naslonivši se na zid i klizeći dok nisam pronašla svoj džak s pirinčem. Tu sam se srušila da razmotrim svoj položaj.
Ništa nije slomljeno — osim možda Džaredovog nosa. Polako sam odmahnula glavom. Džejmi i Džared ne bi trebalo da se tuku. Prouzrokovala sam im toliko muke i nesreće. Uzdahnula sam i vratila se svojoj proceni situacije. Po sredini leđa imala sam ogromnu bolnu tačku, a strana lica kojom sam udarila u zid bila je odrana i vlažna. Peklo me je na dodir, a na prstima mi je ostala topla tečnost. Međutim, to je bilo najgore. Ostale modrice i posekotine bile su sitne.
Kad sam to shvatila, neočekivano me preplavi olakšanje.
Živa sam. Džared je imao šansu da me ubije, a nije je iskoristio. Umesto toga krenuo je za Džejmijem, da popravi stvari među njima. To znači da bi svaka šteta koju sam nanela njihovom odnosu verovatno mogla biti popravljena.
Bio je to dug dan - taj dan je već bio dug i pre nego što su se Džared i ostali pojavili, a to se činilo eonima udaljeno. Zatvorila sam oči tu gde sam bila, i zaspala na pirinču.
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 27.Nedoumica   

Back to top Go down
 
27.Nedoumica
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: