NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 26.Povratak

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 26.Povratak   Sat Jun 26, 2010 8:23 am

Iako se ni u jednom trenutku nisam složila s tim, postala sam nastavnik kojeg je Džeb tražio.
Moj „čas" je bio neformalan. Odgovarala sam na pitanja svake noći nakon večere. Primetila sam da me, sve dok na to pristajem, Ijan, Doca i Džeb ostavljaju na miru tokom dana kako bih mogla da se usredsredim na svoje obaveze. Uvek smo se sastajali u kuhinji; volela sam da pomažem u mešenju hleba dok sam pričala. To mi je pružalo izgovor da zastanem pre no što ću odgovoriti na neko teško pitanje i omogućavalo mi je da negde gledam kad sam htela da izbegnem nečiji pogled. U mojoj glavi se to činilo odgovarajućim; moje reči su ponekad bile uznemirujuće, ali su moja dela uvek bila za njihovo dobro.
Nisam htela da priznam da je Džejmi u pravu. Jasno je da me ljudi ne vole. Ne mogu; ja nisam jedna od njih. Džejmi me voli, ali to je samo neka čudna hemijska reakcija daleko od racionalnog. Džeb me voli, ali Džeb je lud. Ostali nisu imali nikakav izgovor.
Ne, nisu me voleli. Ali stvari su se promenile kada sam počela da pričam.
Prvi put sam to primetila onog jutra nakon što sam odgovarala na Docina pitanja za večerom; bila sam u crnom kupatilu, perući odeću s Trudi, Lili i Džejmijem.
- Možeš li mi dodati sapun molim te, Lunjo? - upita Trudi s moje leve strane.
Struja mi je prošla celim telom kada sam čula kako ženski glas izgovara moje ime. Ukočeno sam joj dodala sapun, a potom isprala peckavi osećaj s ruke.
— Hvala ti - dodade.
— Nema na čemu — promrmljah. Glas mi je pukao na po-slednjem slogu.
Prošla sam pored Lili u hodniku dan kasnije kada sam tražila Džejmija pre večere.
— Lunjo - reče, klimnuvši glavom.
— Lili — odgovorila sam, suvog grla.
Uskoro me nisu samo Doca i Ijan ispitivali za večerom. Iznenadilo me je ko je bio najglasniji: iscrpljeni Valter, čije je lice poprimilo zabrinjavajuću nijansu sive boje, bio je beskrajno zainteresovan za Slepe Miševe s Raspevanog sveta. Hit, koji je obično bio tih, i dopuštao Trudi i Džefriju da govore umesto njega, bio je vrlo neposredan tokom ovih večeri. Bio je nekako opčinjen Svetom Vatre, i mada je to jedna od priča koju najmanje volim da pričam, zasipao me je pitanjima dok nije čuo svaki detalj koji znam. Lili je zanimala mehanika stvari - hte-la je da zna što više o brodovima koji su nas prevozili od jedne do druge planete, o njihovim pilotima, o njihovom gorivu. Lili sam objasnila kriogene kapsule - nešto što su svi videli, ali je malo njih razumelo njihovu svrhu. Stidljivi Ves, koji je obično sedeo blizu Lili, nije se raspitivao o drugim planetama, već o ovoj. Kako to funkcioniše? Bez novca, bez nadoknade za rad - zašto se naše društvo duša ne raspada? Pokušala sam da mu objasnim da se taj život ne razlikuje toliko od života u pećinama. Zar ne radimo svi bez novčane nadoknade i jednako delimo proizvode svog rada?
— Da — prekinu me, odmahujući glavom. — Ali ovde je drugačije: Džeb ima pušku za zabušante.
Svi su pogledali Džeba, koji je namignuo, a onda su se svi nasmejali.
Džeb je bio prisutan otprilike svako drugo veče. Nije učestvovao; samo je zamišljeno sedeo u pozadini, povremeno se osmehujući.
Bio je u pravu za faktor zabave; nekim čudom, jer svi imamo noge, situacija me podsetila na Svevideće Morske Trave. Kod njih je postojala posebna titula za zabavljače, poput
Uteiitelja ili Iscelitelja ili Tragača. Ja sam bila jedan od Pripovedača, pa prelazak na poziv nastavnika ovde na Zemlji nije bio tolika promena za mene, barem u smislu profesije. Stvari su bile skoro iste u kuhinji nakon mraka, gde je miris dima i pečenog hleba ispunjavao prostoriju. Svi su zaglavili ovde, pustili su korenje. Moje priče su bile nešto novo, nešto o čemu se može razgovarati mimo uobičajenih stvari - istih teških kućnih poslova koji su se beskonačno ponavljali, istih trideset pet lica, istih uspomena na druga lica koja su sa sobom nosila isti bol, isti strah i isti očaj koji su već dugo dobro poznati saputnici. I tako je kuhinja uvek bila puna tokom mojih neobaveznih časova. Samo su Šeron i Megi bile upadljivo i uporno odsutne.
Bila je to otprilike četvrta nedelja moje neformalne nastave, kada se život u pećinama ponovo promenio.


Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 26.Povratak   Sat Jun 26, 2010 8:23 am

Kuhinja je bila krcata, kao i obično. Džeb i Doca su bili jedini koji su nedostajali osim uobičajene dvojke. Na stolu do mene nalazio se metalni pleh s tamnim veknicama od testa, dobro naraslih. Bile su spremne da se ubace u pećnicu čim prethodni pleh bude gotov. Trudi je na svakih nekoliko minuta proveravala da ništa ne zagori.
Često sam pokušavala da nagovorim Džejmija da govori umesto mene kada bi dobro znao priču. Volela sam da gledam kako mu se lice zari od ushićenja, i kako koristi ruke da slika u vazduhu. Te večeri je Hajdi želela da zna više o Delfinima, pa sam zamolila Džejmija da joj odgovori na pitanja što bolje ume.
Ljudi su uvek govorili s tugom kad su se raspitivali o našem najnovijem osvajanju. Videli su Delfine kao ogledala sebe samih u prvim godinama okupacije. Hajdine tamne oči, zabrinute ispod sedoplavih šiški, bile su skupljene od saosećanja dok je postavljala pitanja.
- Deluju više kao ogromni vilin-konjici nego kao ribe, zar ne, Lunjo? - Džejmi je skoro uvek pitao za potvrdu, iako nikad nije čekao na moj odgovor. - Svi imaju kožu, doduše, s tri, četiri, ili pet pari krila, u zavisnosti od toga koliko su stari, zar ne? Tako da oni na neki način lete kroz vodu; ona je lakša nego voda ovde, manje je gusta. Imaju pet, sedam ili devet nogu, u zavisnosti od toga kog su pola, zar ne, Lunjo? Imaju tri različita pola. Imaju vrlo duge ruke sa čvrstim i snažnim prstima kojima mogu da grade najrazličitije stvari. Prave gradove pod vodom od čvrstih biljaka koje tamo rastu, nalik drveću, ali drugačije. Nisu napredni kao mi, zar ne, Lunjo? Jer nikad nisu napravili svemirski brod, niti, na primer, telefone za komunikaciju. Ljudi su bili napredniji.
Trudi je izvukla pleh s pečenim veknicama, a ja sam se sagnula da gurnem sledeći s naraslim testom u vrelu i zadimljenu furunu. Bilo mi je potrebno malo udaranja i balansiranja da ga pravilno stavim unutra.
Dok sam se znojila pred vatrom, začula sam nekakvo komešanje ispred kuhinje, koje je odjekivalo hodnikom dolazeći odnekud iz pećina. Bilo je teško, uza sve nasumične odjeke i ovdašnju čudnu akustiku proceniti razdaljine.
- Hej! - povika Džejmi iza mene, i ja se okrenuh taman na vreme da mu vidim potiljak dok je istrčavao na vrata.
Ispravila sam se iz čučnja i krenula za njim, instinktivno ga prateći.
- Čekaj - reče Ijan. - Vratiće se. Reci nam još nešto o Delfinima.
Ijan je sedeo na stolu kraj pećnice - na vrelom mestu koje ja ne bih odabrala - zbog čega je bio dovoljno blizu da pruži ruku i dodirne mi zglob. Šaka mi je ustuknula pred tim neočekivanim dodirom, ali ostala sam na mestu.
- Šta se događa tamo? - upitah. I dalje sam čula nekakvu gungulu — učinilo mi se da čujem Džejmijev uzbuđen glas po-mešan s drugima.
Ijan slegnu ramenima. - Ko zna? Možda Džeb... - Slegnuo je ramenima ponovo, kao da nije bio dovoljno zainteresovan da se gnjavi da to otkrije. Bio je ležeran, ali mu se u očima videla neka tenzija koju nisam razumela.
Bila sam sigurna da ću uskoro otkriti, pa sam i ja slegnula ramenima, i počela da objašnjavam neverovatno složene porodične odnose Delfina dok sam pomagala Trudi da naslaže topao hleb u plastične posude.
- Šest od njih devet... baba i deda, takoreči, tradicionalno ostaju s larvama tokom prve faze razvoja, a tri roditelja rade sa svojih šest baba i deda na novom krilu porodičnog boravka u koji će se mladi useliti kada budu pokretni - objašnjavala sam, očiju uprtih u veknice u rukama, a ne u publiku, kao obično, kada začuh uzdah iz zadnjeg dela prostorije. Nastavila sam
automatski sa sledecom temom. Posmatrala sam publiku da vidim koga sam uznemirila. - Preostale babe i dede se prema običaju uključuju...
Nikoga nisam uznemirila ja. Sve glave behu okrenute u istom pravcu u kom sam i sama gledala. Pogled mi prelete preko njihovih glava, do mračnog izlaza.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 26.Povratak   Sat Jun 26, 2010 8:23 am

Prvo što sam ugledala bila je Džejmijeva mršava figura, koja se držala za nečiju ruku. Za ruku nekoga ko beše toliko prljav, od glave do pete, da se skoro stopio s pećinskim zidom. Taj neko je bio previše visok da bude Džeb, a Džeb se, osim toga, nalazio tik iza Džejmijevog ramena. Čak i s ove razdaljine videla sam da su se Džebove oči suzile a nos mu se nabrao, kao da je zabrinut - što je bila retka emocija za Džeba. Isto tako sam videla da Džejmijevo lice sija od čiste radosti.
- Sad će biti veselo - promrmlja Ijan pored mene, a glas mu je bio toliko tih da se jedva čuo od pucketanja plamena.
Prljavi muškarac za koga se Džejmi i dalje pridržavao zakorači napred. Podiže polako jednu šaku, kao da to čini ma-hinalno, i stisnu je u pesnicu.
Iz pravca prljave figure začu se Džaredov glas - ravan, savršeno lišen bilo kakvog osećanja. - Sta ovo znači, Džebe?
Grlo mi se steglo. Pokušala sam da progutam i otkrila da ne mogu. Pokušala sam da dišem, i nisam uspela. Srce mi je neujednačeno lupalo.
Džared! Melanina radosna misao beše glasna, tihi krik oduševljenja. Najednom mi je snažno oživela u glavi. Džared je iako kući!
- Lunja nas sve podučava o svemiru - stade Džejmi nestrpljivo da blebeće, nekako ne primećujući Džaredov gnev — možda je bio i suviše uzbuđen da obrati pažnju na to.
- Lunja? - ponovi Džared tihim glasom, skoro nalik rezanju.
Iza njega u hodniku nalazilo se još prljavih prikaza. Primetila sam ih tek kada su njegovo rezanje propratili zaprepašćenim mrmljanjem.
Jedna plava glava se podiže iz sledene publike. Pejdž je skočila na noge. - Endi! - povika i poče posrćući da se probija kroz ljude koji su sedeli oko nje. Jedan od prljavih ljudi je obišao Džareda i uhvatio je u trenutku kada je skoro pala preko
Vesa. - O, Endi! - jecala je, a ton njenog glasa podseti me na Melanin.
Pejdžin izliv je u trenutku promenio atmosferu. Tiha sve-tina poče da žamori, a većina se podiže na noge. Taj zvuk se sada pretvorio u dobrodošlicu, kako je većina krenula da se pozdravi s povratnicima. Pokušala sam da pročitam njihove čudne izraze lica dok su se usiljeno osmehivali i krišom virili u mom pravcu. Nakon jedne duge i spore sekunde - vreme oko mene kao da se zgusnulo, zaledivši me u mestu - shvatila sam je izraz kojem sam se čudila bio krivica.
- Biće sve u redu, Lunjo - promrmlja tiho Ijan. Pogledala sam ga unezvereno, tragajući za istim osećajem
krivice na njegovom licu. Nisam ga pronašla, već samo od-brambeno sužavanje njegovih živahnih očiju dok je zurio u pridošlice.
- Sta je ovo, do đavola, ljudi? - zagrme neki novi glas. Kajl - koga je bilo lako prepoznati po veličini uprkos prljavštini - progurao se pored Džareda krećući se ka... meni.
- Dopuštate tom stvorenju da vas laže? Jeste li svi polude-li? Ili je ono dovelo Tragače ovamo? Jeste li sada svi paraziti?
Mnoge glave se pognuše od stida. Samo nekoliko njih ostade da stoji čvrsto uzdignuta čela, pravih ramena: Lili, Trudi, Hit, Ves... i slabašni Volter, od svih ljudi.
- Polako, Kajl - reče Volter svojim slabašnim glasom. Kajl ga je ignorisao. Odsečno je hodao ka meni, a njegove
oči, iste živahne oči boje kobalta kao kod njegovog brata, sijale su od gneva. Ja, međutim, nisam mogla da gledam u njega - pogled mi se stalno vraćao na Džaredovo mračno obličje, dok sam pokušavala da pročitam izraz na njegovom zagonetnom licu.
Melanina ljubav me je preplavila kao jezero koje probija branu, još mi više skrećući pažnju s razjarenog divljaka koji je brzo prelazio tu razdaljinu.
Ijan mi je skliznuo u vidno polje, pomerajući se da se postavi ispred mene. Napregnula sam vrat u stranu kako bih nesmetano videla Džareda.


Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 26.Povratak   Sat Jun 26, 2010 8:24 am

- Stvari su se promenile dok si bio odsutan, brate. Kajl je zastao, lica oklembešenog od neverice. - Jesu li onda
došli Tragači, Ijane?
- Ona nam nije pretnja.
Kajl zaškrguta zubima, i krajičkom oka videh da traži nešto u džepu.
To mi je najzad privuklo pažnju. Ustuknula sam, očekujući oružje. Reči mi se skotrljaše s jezika u vidu prigušenog šapata. - Nemoj mu stajati na putu, Ijane.
Ijan nije odgovorio na moju molbu. Bila sam iznenađena količinom strepnje koju je ovo izazvalo u meni, koliko nisam želela da on bude povređen. Nije bila u pitanju instinktivna zaštita, potreba za zaštitom duboka do srži, koju sam osećala prema Džejmiju, ili čak Džaredu. Samo sam znala da Ijan ne treba da bude povređen dok pokušava da me zaštiti.
Kajlova šaka se ponovo podiže, i iz nje zasija svetlo. Uperio ga je Ijanu u lice, i zadržao ga tamo na trenutak. Ijan nije ustuknuo pred svetlošću.
- Sta je onda u pitanju? - upita Kajl, vraćajući baterijsku lampu u džep. - Ti nisi parazit. Kako je tebe obrlatilo ?
- Smiri se, i sve ćemo ti ispričati. -Ne.
To suprotstavljanje nije poteklo od Kajla već odnekud iza njega. Posmatrala sam Džareda kako polako hoda ka nama kroz tihe posmatrače. Dok se približavao, sa Džejmijem koji ga je i dalje stiskao za ruku, unezveren, mogla sam bolje da pročitam njegov izraz lica ispod te maske od prljavštine. Čak ni Me-lani, gotovo luda od sreće zbog njegovog bezbednog povratka, nije mogla pogrešno da protumači taj izraz gađenja i mržnje.
Džeb je protraćio svoj trud na pogrešne ljude. Nije važno da li Trudi ili Lili govore sa mnom, to što se Ijan postavio između svog brata i mene, niti to što ni Šeron i Megi nisu načinile nikakav neprijateljski pokret u mom pravcu. Jedina osoba koju je trebalo ubediti sada je, konačno, donela svoju odluku.
- Ne mislim da iko treba da se smiri - procedi Džared kroz zube. - Džebe - nastavi on, ne gledajući da li ga je starac pratio napred - daj mi pušku.
Tišina koja je usledila nakon njegovih reči bila je toliko napeta da sam osetila pritisak u ušima.
Od trenutka kada sam mu jasno ugledala lice, znala sam da je gotovo. Znala sam šta treba da uradim sada; Melani se složila. Što tiše, zakoračila sam u stranu i malo unazad, da se sklonim od Ijana. A onda sam sklopila oči.
- Slučajno je nemam kod sebe - stade Džeb da oteže. Provirila sam kroz stisnute kapke taman kad se Džared
okrenuo da proveri istinitost Džebove tvrdnje.
Džared frknu ljutito. - U redu - promrmlja. Načinio je još jedan korak ka meni. - Ovako će biti sporije, doduše. Bilo bi humanije kada bi brzo našao tu pušku.
- Molim te, Džarede, daj da popričamo - reče Ijan, čvrsto se ukopavajući na mestu dok je govorio, već znajući odgovor.
- Mislim da je bilo i previše priče - zareza Džared. - Džeb je ovo prepustio meni, i ja sam doneo odluku.
Džeb glasno pročisti grlo. Džared napravi poluokret da ga ponovo pogleda.
- Šta je? — upita. - Ti si doneo to pravilo, Džebe.
- Pa, sad, što jes', jes'.
Džared se ponovo okrenu k meni.
Ijane, skloni mi se s puta.
- De, de, pričekaj malo, sinovac - nastavi Džeb. - Ako se sećaš, pravilo glasi da onaj kome telo pripada treba da donese odluku.
Na Džaredovom čelu jedna vena poče vidljivo da pulsira.
- Čini mi se da ovde ima još nekoga ko bi trebalo da se pita isto koliko i ti. Možda čak i više.
Džared je zurio pravo ispred sebe, pokušavajući da svari to. Nakon kraće pauze čelo mu se nabra od razumevanja. Pogleda u dečaka koji mu je i dalje bio okačen o ruku.
Sva radost nestade s Džejmijevog lica, ostavljajući ga bledog i užasnutog.
- Ne možeš, Džarede — gušio se. - Ne bi se usudio. Lunja je dobra. Ona mi je drugarica! I Mel! Šta ćemo s Mel? Ne možeš ubiti Mel! Molim te! Moraš... — glas ga izdade, a na licu mu se videla agonija.
Ponovo sam sklopila oči, pokušavajući da u glavi blokiram sliku dečaka koji pati. Već je bilo skoro nemoguće da mu se ne približim. Zaključala sam mišiće na mestu, obećavši sebi da mu neću biti od pomoći ukoliko se sada pomerim.
- Eto - reče Džeb, tonom previše razgovorljivim za taj trenutak - vidiš da se Džejmi ne slaže. Ja bih rekao da se on pita koliko i ti.
Toliko dugo nije bilo odgovora da sam morala ponovo da otvorim oči.
Džared je zurio u Džejmijevo prestravljeno, uplašeno lice obuzet vlastitim užasom.
- Kako si mogao da dozvoliš da se ovo desi, Džebe? - prošaputa.
- Ipak postoji potreba za razgovorom - uzvrati Džeb. - Ali zašto najpre malo ne predahneš? Možda ćeš biti raspoloženiji za razgovor nakon kupanja.
Džared je smrknuto zurio u starca, a oči mu behu pune zaprepašćenja i bola izdanog čoveka. Imala sam samo ljudska poređenja za takav pogled. Cezar i Brut, Isus i Juda.
Neizdrživa tenzija potrajala je još jedan dugi minut, a onda je Džared otresao Džejmijeve prste s ruke.
- Kajl - zareza Džared, okrećući se, i izmaršira iz prostorije. Kajl uz grimasu pogleda svog brata za rastanak, i pođe za
Džaredom.
Ostali prljavi članovi ekspedicije krenuše za njima u tišini, kao i Pejdž, zašitnički ušuškana pod Endijevom rukom.
Većina ostalih ljudi, svi koji su oborili glave od srama što su me primili u svoje društvo, krenuli su za njima vukući noge. Samo su Džejmi, Džeb i Ijan koji su stajali pored mene, kao i Trudi, Džefri, Hit, Lili, Ves i Volter ostali.
Niko nije progovorio dok odjeci njihovih koraka nisu zamrli.
- Fiju! - odahnuo je, Ian — To je bilo blizu. Dobro si se snašao, Džebe.
- Inspiracija u očajanju. Ali još nismo na sigurnom - odgovori Džeb.
- Misliš da to ne znam! Nisi ostavio pušku ni na jednom upadljivom mestu, zar ne?
- Ne. Pretpostavio sam da bi se ovako nešto moglo uskoro desiti.
to je nešto.
Džejmi je drhtao, usamljen u prostoru koji je nastao nakon egzodusa. Okružena onima koje sam morala da računam kao
prijatelje, osetila sam se sposobnom da mu priđem. Obgrlio me je oko struka, a ja ga potapšah po leđima drhtavim rukama.
- Dobro je - slagala sam šapatom. - Dobro je. - Znala sam da bi svaka budala začula lažnu notu u mom glasu, a Džejmi nije budala.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 26.Povratak   Sat Jun 26, 2010 8:24 am

- Neće te povrediti - reče Džejmi hrapavo, boreći se protiv suza koje sam mu videla u očima. - Neću mu dopustiti.
- Psst - promrmljah.
Bila sam zaprepašćena - osetila sam da mi je lice skamenjeno od užasa. Džared je bio u pravu - kako je Džeb mogu da dozvoli da se ovo desi? Da su me ubili prvog dana ovde, pre nego što me je Džejmi uopšte video... Ili one prve nedelje, dok me je Džared držao izolovanu od svih, pre nego što smo se Džejmi i ja sprijateljili... Ili da sam samo držala jezik za zubima o Melani... Bilo je prekasno za sve to. Ruke su mi se stegle oko deteta.
Melani je bila jednako prestravljena. Jadna moja dušica.
Rekla sam ti daje loša ideja da mu se sve kaže, podsetih je.
Šta će mu to uraditi sada, kad umremo?
Biće užasno. Biće istraumiran i žigosan ipovređen...
Melani me prekide. Dosta. Znam, znam. Ali šta možemo da uradimo?
Da ne umremo, pretpostavljam.
Melani i ja smo razmislile o verovatnoći preživljavanja i zapale u očaj.
Ijan pljesnu Džejmija po leđima - osetila sam kako su od tog pokreta oba naša tela zadrhtala.
- Nemoj da se opterećuješ, mali - reče. - Nisi sam u ovome.
- Samo su šokirani, to je sve. - Prepoznala sam Trudin alt iza sebe. - Kad nam se bude pružila prilika da objasnimo, urazumiće se.
- Urazumiće se? Kajl? - neko prosikta skoro nerazgovetno.
- Znali smo da ovo sledi - promrmlja Džeb. - Samo moramo da izdržimo. Oluje prolaze.
- Možda bi trebalo da nađeš onu pušku - predloži Lili mirno. - Možda se ova noć otegne. Lunja može ostati sa mnom i Hajdi...
- Mislim da bi bilo bolje da je držimo na nekom drugom mestu - Ijan ne beše rad da se složi. - Možda u južnim tunelima? Držaču je na oku. Džebe, hoćeš da mi pomogneš?
- Ne bi je tražili kod mene. — Volterova ponuda bila je samo šapat.
Ves progovori uglas s poslednjim Volterovim recima. — I ja cu vam se pridružiti, Ijane. Šestorica ih je.
- Ne - uspeh najzad da istisnem iz sebe. — Nemojte. To nije u redu. Ne bi trebalo da se borite između sebe. Vi svi pripadate ovde. Pripadate jedni drugima. Nemojte da se svađate, ne zbog mene.
Sklonila sam Džejmijeve ruke sa struka, držeći ga za zglobove kad je pokušao da me zaustavi.
- Treba mi samo minut nasamo — rekoh mu, ignorišući sve poglede koje sam osetila na licu. - Potrebno mi je da budem sama. - Okrenula sam glavu da pronađem Džeba. ti bi trebalo da imaš priliku da popričaš s ljudima o ovome a da ja ne slušam. Nije pošteno diskutovati o strategiji pred neprijateljem.
- Nemoj da si takva - reče Džeb.
- Pusti me da razmislim, Džebe.
Udaljila sam se od Džejmija, puštajući ga. Nečija šaka mi se spusti na rame i ja se sledih.
; Bio je to samo Ijan. - Nije ti pametno da lutaš naokolo sama.
Nagnula sam se ka njemu i pokušala da stišam glas tako da Diejmi ne može jasno da me čuje. - Zašto odlagati neizbežno? Hoće li njemu postati lakše ili teže?
i Mislila sam da znam odgovor na svoje poslednje pitanje. Izmakla sam se ispod Ijanove šake i potrčala, jureči prema izlazu.
- Lunjo! - doviknu Džejmi.
I neko ga je brzo utišao. Nije bilo koraka iza mene. Sigurno su shvatili da je pametnije da me puste.

Hodnik je bio mračan i pust. Ako budem imala sreće, moću da prođem ivicom velikog trga u mraku a da me niko ne primeti.
I Tokom čitavog mog boravka ovde, jedino što nikad nisam pronašla jeste izlaz. Imala sam utisak da sam prošla kroz svaki tunel nekoliko puta, i da nijednom nisam naišla na otvor koji nisam istražila u potrazi za nečim. O tome sam razmišljala sada dok sam se šunjala najdubljim senovitim uglovima velike
pećine. Gde bi mogao da bude izlaz? Razmišljala sam i o ovome: ako uspem da resim tu zagonetku, da li ću biti u stanju da odem?
Nisam mogla da se setim ničega zbog čega bi vredelo otići - posebno ne zbog pustinje koja me čeka napolju, kao ni Tragača, Iscelitelja, mog Utešitelja, niti mog pređašnjeg života, koji je ostavio tako slab utisak na mene. Sve što je zaista važno bilo je tu pored mene. Džejmi. Džared, bez obzira na to što će me ubiti. Ne mogu ni da zamislim da napustim bilo koga od njih.
I Džeba. Ijana. Sada imam prijatelje. Docu, Trudi, Lili, Vesa, Volterà, Hita. Čudne ljude koji su mogli da zažmure na ono što jesam i da u tome vide nešto što ne moraju da ubiju. Možda su samo radoznali, ali bez obzira na to, spremni su da se udruže sa mnom protiv ostatka svoje tesno povezane porodice preživelih. Odmahivala sam glavom čudeći se dok sam prelazila rukama preko grube stene.
Čula sam druge u pećini, na strani suprotnoj od mene. Nisam zastala; ne vide me ovde, a upravo sam pronašla šupljinu koju sam tražila.
Na kraju krajeva, postoji samo jedno mesto na koje mogu da odem. Čak i ako bih nekako pogodila put do izlaza, ipak bih pošla ovuda. Uvukla sam se u najcrnju zamislivu tamu i požurila svojim putem.
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 26.Povratak   

Back to top Go down
 
26.Povratak
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: