NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 25.Prinuda

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 25.Prinuda   Sat Jun 26, 2010 8:21 am

Prošla je još jedna nedelja, možda dve - nije imalo mnogo smisla voditi računa o vremenu ovde, gde je bilo toliko nevažno - a stvari su za mene postajale samo čudnije.
Radila sam s ljudima svaki dan, ali ne uvek sa Džebom. Nekim danima mi je društvo pravio Ijan, drugim Doca, nekad samo Džejmi. Plevila sam polja, mesila hleb i ribala stolove. Nosila sam vodu, kuvala supu od luka, prala odeću na suprotnom kraju crnog bazena i pekla ruke praveći onaj kiseli sapun. Svako je odrađivao svoj deo posla, a budući da nisam imala prava da budem ovde, pokušala sam da radim duplo napornije od ostalih. Nisam mogla da zaslužim svoje mesto, znala sam to, ali pokušala sam da učinim svoje prisustvo što lakšim.
Saznala sam ponešto o ljudima oko sebe, uglavnom ih samo slušajući. Bar sam saznala njihova imena. Žena kože boje karamele zvala se Lili i bila je iz Filadelfije. Imala je ironičan smisao za humor i dobro se slagala sa svima jer se nikad nije prepirala. Mladić s bodljikavom crnom kosom, Ves, često je zurio u nju, ali ona kao da to nije primećivala. On je imao samo devetnaest godina, i pobegao je iz mesta zvanog Eureka u Montani. Pospana majka se zvala Lusina, a njena dva dečaka bili su Isaijai Fridom - Fridom je bio rođen baš ovde u pećinama, porod; ga je Doca. Nisam mnogo viđala to troje; činilo se da je majka držala svoju decu što dalje od mene u ovom ograničenom prostoru. Covek s retkom kosom i crvenim obrazima bio je Trudin muž; ime mu je bilo Džefri. Često su bili s još jednim stariji čovekom, Hitom, koji je bio Džefrijev najbolji prijatelj još od ranog detinjstva; njih troje su zajedno pobegli od invazije. Ble-di ćovek bele kose zvao se Volter. Bio je bolestan, ali Doca nije znao šta mu je - nije bilo načina da se otkrije, ne bez laboratorija i testova, i čak i ako bi Doca uspeo da postavi dijagnozu, nije bilo lekova kojima bi ga izlečio. Kako su se simptomi pogoršavali, Doca je počinjao da misli da se radi o nekoj vrsti raka. To me je mučilo - da gledam nekoga ko zaista umire od nečega što se tako lako leči. Volter se lako umarao, ali uvek je bio veseo. Žena sedoplave kose - čije oči, potpuno suprotno, behu crne - koja je donosila vodu drugima onog prvog dana u polju, bila je Hajdi. Trevis, Džon, Stenli, Rid, Kerol, Violeta, Rut En... Barem sam znala sva imena. Bilo je trideset pet ljudi u koloniji, od kojih je šest otišlo u poharu, uključujući Džareda. U pećinama je sada bilo dvadeset devet ljudi, kao i jedan vrlo nepoželjan vanzemaljac.
Takođe sam saznala nešto više o svojim susedima.
Ijan i Kajl su delili pećinu u mom hodniku s prava dvoja vrata postavljena preko ulaza. Ijan je bio počeo da spava s Vesom u drugom hodniku, u znak protesta zbog mog prisustva, ali ponovo se vratio nakon samo dve noći. Druge pećine u blizini takođe su neko vreme bile prazne. Džeb mi je rekao dame se njihovi stanovnici plaše, što me je nasmejalo. Da li se dvadeset devet zvečarki plaši jednog usamljenog poljskog miša?
Sada se Pejdž vratila u susednu prostoriju, u pećinu koju jedelila sa svojim partnerom Endijem, zbog čijeg je odsustva žalila. Lili je bila s Hajdi u prvoj pećini, sa cvetnim čaršavom; Hit je bio u drugoj, s kartonom zalepljenim izolir trakom; a Trudi i Džefri su bili u trećoj, s prugastim jorgančetom. Rid i Violeta su se nalazili u jednoj pećini niz hodnik od moje, a njihovu privatnost štitio je uflekani i izlizani orijentalni tepih. Četvrta pećina u ovom hodniku pripadala je Doci i Seron, a peta Megi, ali niko od to troje se nije vratilo..
Doca i Seron su bili zajedno, a Megi je u svojim retkim trenucima sarkastičnog humora zadirkivala Seron da je bilo potrebno da dođe do kraha čovečanstva da Seron pronađe savršenog čoveka: svaka majka želi doktora za zeta.
Seron nije bila ista devojka koju sam videla u Melaninim sećanjima. Da li su je godine života koje je provela sama sa
strogom Megi izmenile u nešto vedriju verziju njene majke? Iako je njen odnos s Docom trajao kraće od mog boravka na ovom svetu, nije ni na koji način pokazivala da ju je ta nova ljubav smekšala.
Saznala sam o trajanju te veze od Džejmija - Seron i Megi su retko zaboravljale da sam s njima u prostoriji, i tada su pazile šta pričaju. I dalje su mi bili najsnažnija opozicija, jedini ljudi ovde čije sam ignorisanje počela da osećam kao agresivno neprijateljstvo.
Pitala sam Džejmija kako su Seron i Megi dospele tu. Da I li su Džeba pronašle same, stigle pre Džareda i Džejmija? Činilo se da on razume pravo pitanje: da li je Melanin poslednji pokušaj da ih pronađe bio potpuni promašaj?
Džejmi mi je odgovorio da nije. Kada mu je Džared pokazao Melaninu poslednju poruku, i objasnio daje nestala-bio | mu je potreban trenutak da ponovo progovori nakon toga, na licu sam mu videla šta je taj trenutak učinio obojici - otišli su da sami potraže Seron. Megi je držala starinski mač uperen u Džareda dok je pokušavao da objasni; bilo je to za dlaku.
Nije im trebalo dugo da dešifruju Džebovu zagonetku kada su Megi i Džared udružili snage. Njih četvoro su stigli do i pećina pre nego što sam se ja preselila iz Cikaga u San Dijego,
Kada smo Džejmi i ja govorili o Melani, to nije bilo toliko teško kao što bi trebalo da bude. Ona je uvek učestvovala u tim razgovorima - ublažavajući mu bol, olakšavajući moju nelagodu - iako je malo govorila. Skoro da mi se više nije ni obraćala, a kada jeste, bilo je to prigušeno; ponekad nisam bila sigurna da li sam je zaista čula ili se radilo samo o mojoj ideji oko toga šta bi ona mogla da pomisli.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 25.Prinuda   Sat Jun 26, 2010 8:21 am

Ali trudila se zbog Džejmija. Kada bih je čula, uvek je to bilo s njim. Kada nije govorila, oboje smo osećali njeno prisustvo.
- Zašto je Melani toliko tiha sada? - upita me Džejmi kasno jedne noći. Barem me za promenu nije gnjavio Paukovima
i Vatrožderima. Oboje smo bili umorni - proveli smo dug dan u branju šargarepe. Probadalo me u krstima.
- Teško joj je da govori. Njoj je za to potrebno mnogo više truda nego tebi i meni. Ona nema više ništa što tako ža želi da kaže.
- Pa šta radi po ceo dan?
- Mislim da sluša. Izgleda da ne znam.
- Čuješ li je sada? -Ne.
Zevnula sam, i on se ućutao. Pomislila sam da spava. I ja sam bila na putu da zaspim.
- Misliš li da će otići? Da će nestati? - šapnu Džejmi iznenada. Glas mu zadrhta kod poslednje reči.
Ja nisam lažov i ne mislim da bih mogla da slažem Džejmija čak i da jesam. Pokušala sam da ne mislim o ishodu i posledicama mojih osećanja prema njemu. Jer šta znači ako je najveća ljubav koju sam ikad osetila za svojih devet života, prvi pravi osećaj porodice, materinskog instinkta, usmeren prema jednom stranom obliku života? Odgurnula sam tu misao.
- Ne znam - rekoh mu. A onda, pošto je to bilo tačno, dodala sam: - Nadam se da neće.
- Da li je voliš kao i mene? Da li si je mrzela, kao i ona tebe?
- To je drugačije od onoga kako tebe volim. I nikad je nisam stvarno mrzela, čak ni u početku. Veoma sam je se plašila, i bila sam ljuta što zbog nje ne mogu da budem kao i svi drugi. Ali sam se uvek, uvek divila snazi, a Melani je najsnažnija osoba koju sam ikad upoznala.
Džejmi se nasmeja. - Ti si se plašila nje?
- Ne misliš da tvoja sestra ume da bude strašna? Sećaš se kada si odlutao predaleko uz kanjon, i kada je, pošto si se kasno vratio kući, dobila „divlji i siktavi napad", kako je to Dža-red nazvao?
Zakikotao se od uspomene na taj događaj. Bila sam zadovoljna, jer sam mu skrenula misli s njegovog bolnog pitanja.
Želela sam da na svaki način očuvam mir sa svim novim prijateljima. Pomislih kako sam spremna na bilo šta, ma koliko bilo naporno ili smrdljivo, ali ispostavilo se da nisam u pravu.
- Nešto sam razmišljao... — reče mi Džeb jednog dana, možda dve nedelje nakon što su se svi „smirili".
Počela sam da mrzim te Džebove reči.
- Sećaš se da sam ti pričao da ćeš možda ovde malo podučavati?
Moj odgovor beše kratak. — Da.
- Pa, šta kažeš na to?
Nisam morala da razmišljam o tome. — Ne.
Zbog tog odbijanja prožeo me neočekivani osećaj krivice. Nikad ranije nisam odbila Poziv. To mi se činilo sebičnim. Mada, naravno, ovo nije bilo isto. Duše nikada ne bi zahtevale od mene da učinim nešto tako samoubilački.
On se namršti, nabravši svoje guste obrve. — Zašto da ne?
— Šta misliš kako bi se to dopalo Šeron? - upitah ga mirno. Bio je to samo jedan argument, ali možda najsnažniji.
Klimnuo je, i dalje se mršteći, priznajući da imam pravo.
- To je za opšte dobro - progunđa.
Frknula sam. - Opšte dobro? Zar to ne bi bilo da me ubiješ?
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 25.Prinuda   Sat Jun 26, 2010 8:21 am

— Lunjo, to je kratkovido gledanje na stvari - reče svađalački, kao da je moj odgovor bio ozbiljan pokušaj da ga ubedim. - Pruža nam se veoma neobična prilika za učenje. Bilo bi šteta da se to proćerda.
- Zaista ne mislim da iko želi da uči od mene. Ne smeta mi da razgovaram s tobom ili Džejmijem...
— Nije bitno šta oni žele — insistirao je Džeb. - Radi seo tome šta je dobro za njih. Kao čokolada spram brokolija. Trebalo bi da saznaju više o svemiru, da ne pominjem nove stanovnike naše planete.
— Kako će im to pomoći, Džebe? Misliš li da znam nešto što bi moglo uništiti duše? Da preokrene situaciju? Džebe, gotovo je.
- Nije gotovo sve dok smo ovde - reče, osmehujući se da mi stavi do znanja da me opet zadirkuje. - Ne očekujem da postaneš izdajica i da nam daš neko superoružje. Samo mislim da bi trebalo da znamo više o svetu u kome živimo.
Trgla sam se na reč izdajica. — Ne bih mogla da ti dam oružje sve i da hoću, Džebe. Nemamo nikakvu veliku slabost, Ahilovu petu. Nemamo zakletih neprijatelja tamo u svemiru koji bi vam dotrčali u pomoć, nema virusa koji će nas zbrisati i ostaviti vas žive. Žao mi je.
- Nemoj da brigaš. - Stisnuo je pesnicu i šaljivo me udario po ruci. - No možda se iznenadiš. Rekao sam ti da ovde zna da bude dosadno. Ljudi će možda želeti da čuju tvoje priče više nego što misliš.
Znala sam da Džeb neće odustati. Da li je Džeb u stanju da prizna poraz? Sumnjam.
Za vreme obroka sam obično sedela sa Džebom i Džejmijem, ako nije bio u školi ili zauzet negde drugde. Ijan je uvek sedeo u blizini, iako ne baš s nama. Nisam u potpunosti prihvatila ideju o njemu u ulozi mog telohranitelja, koju je sam sebi dodelio. Činilo se previše dobro da bi bilo istinito i stoga, prema ljudskoj filozofiji, očigledno neistinito.
Nekoliko dana nakon što sam odbila Džebov zahtev da podučavam ljude „za njihovo dobro", Doca je došao i seo pored mene tokom večere.
Seron je ostala tamo gde je bila, u uglu najdaljem od mesta gde sam obično sedela. Bila je sama danas, bez majke. Nije se okrenula da gleda Docu kako mi prilazi. Njena živopisna kosa bila je upletena u visoku punđu, pa sam videla da joj je vrat ukočen, a ramena iskrivljena, napeta i nesrećna. Poželela sam odmah da odem, pre nego što Doca stigne da mi kaže to što želi, da ne bi ispalo da sam u nekom dosluhu s njim.
Ali Džejmi je bio sa mnom, i uhvatio me je za ruku kada je video da mi se u očima javlja poznati panični pogled. Razvio je neverovatnu sposobnost da oseti kad se plašim. Uzdahnula sam i ostala na svom mestu. Verovatno bi trebalo više da mi smeta što sam takav rob želja tog deteta.
- Kako je? - upita Doca neobaveznim glasom, skliznuvši za sto do mene.
Ijan, koji se nalazio na koji metar od nas, okrenu se tako da je izgledalo kao da je deo naše grupe. Slegnuh ramenima.
- Danas smo kuvali supu - izjavi Džejmi. — Oči me i dalje peku.
Doca podiže svoje jarkocrvene šake. - Sapun. Džejmi se nasmeja. - Pobedio si.
Doca se podrugljivo nakloni, pa se okrenu prema meni.
- Lunjo, imam pitanje za tebe... - Pustio je da mu glas zamre. Podigla sam obrve.
- Pa, pitao sam se... Od svih različitih planeta s kojima si upoznata, koja vrsta je fizički najbliža ljudskom rodu?
Trepnuh. - Zašto?
- Samo dobra stara biološka radoznalost. Pretpostavljam da sam razmišljao o vašim Isceliteljima... Gde oni stiču znanje da lece, a ne samo da saniraju simptome, kao što si rekla? — Doca je govorio glasnije nego što je bilo potrebno, a njegov blagi glas prenosio se dalje nego obično. Nekoliko ljudi je podiglo pogled - Trudi i Džefri, Lili, Volter...
Čvrsto sam obmotala ruke oko sebe, trudeći se da zauzmem što manje prostora. - To su dva različita pitanja - promrmljah.
Doca se osmehnu i jednom rukom mi pokaza da nastavim.
Džejmi mi stisnu šaku.
Uzdahnula sam. - Verovatno Medvedi s Planete Magle.
- Gde žive kandžozveri? - šapnu Džejmi. Klimnuh.
- Kako su to oni slični? — Doca beše uporan. Prevrnula sam očima, osećajući Džebove prste u ovome, ali
sam nastavila. - Bliski su sisarima na mnogo načina. Krzno, topla krv. Njihova krv nije baš kao vaša, ali obavlja suštinski isti posao. Imaju slične emocije, istu potrebu za društvenom interakcijom i kreativne ventile...
- Kreativne? - Doca se naže napred, očaran - ili pretvarajući se da je očaran. - Kako to?
Pogledala sam u Džejmija. - Ti znaš. Zašto ne kažeš Doci>
- Možda ću pogrešiti.
- Nećeš.
On pogleda u Docu, koji klimnu.
- Pa, vidiš, oni imaju fenomenalne ruke. - Džejmi je skoro odmah postao ushićen. — Imaju nekakve duple zglobove, mogu da ih savijaju u oba smera. - Savio je svoje prste, kao da pokušava da ih okrene unazad. - Jedna strana im je meka poput mog dlana, ali je druga oštra poput žileta! Oni seku led - prave skulpture od leda. Prave gradove sve u kristalnim zamkovima koji se nikada ne tope! To je divno, zar ne, Lunjo? - Okrenuo se ka meni tražeći podršku.
Klimnula sam glavom. - Oni vide drugačiji raspon boja; led je sav u dugama. Oni se veoma ponose svojim gradovima. Uvek se trude da ih još više ulepšaju. Čula sam za jednog Me-dveda kog smo zvali... pa, nešto kao Tkač Sjaja, ali to bolje zvuči na njihovom jeziku, zbog toga što led kao da je znao šta on želi i sam mu se oblikovao u snovima. Jednom prilikom sam ga srela i videla njegove tvorevine. To mi je jedna od naj-lepših uspomena.
- Oni sanjaju? - upita Ijan tiho.
Osmehnula sam se suvo. - Ne tako živo kao ljudi.
- Kako tvoji Iscelitelji dobijaju svoja znanja o fiziologiji neke nove vrste? Oni su na ovu planetu došli pripremljeni. Gledao sam kako sve počinje — gledao sam kako smrtno bolesni pacijenti izlaze iz bolnice čitavi... - Na Docinom uskom čelu pojavi se bora u obliku slova V od mrštenja. Mrzeo je osvajače, kao i svi, ali im je, za razliku od svih, takođe i zavideo.
Nisam htela da odgovorim. U tom trenutku su nas svi slušali, samo što ovo nije bila bajka o Medama koji oblikuju led. Ovo je bila priča o njihovom porazu.
Doca je čekao, mršteći se.
- Oni... oni uzimaju uzorke - promrmljah.
Ijan se naceri s razumevanjem. - Vanzemaljske otmice.
Ignorisala sam ga.
Doca napući usne. - Ima smisla.
Tišina u prostoriji me je podsetila na moj prvi boravak tu.
- Gde je nastala vaša vrsta? - upita Doca. - Da li se sećate? Mislim, kao vrsta, da li znate kako ste evoluirali?
- Na Poreklu - odgovorih, klimajući glavom. dalje živimo tamo. Tamo sam... rođena.
- To je prilično posebno - dodade Džejmi. - Retkost je sresti nekoga s Porekla, zar ne? Većina duša pokušava da ostane tamo, zar ne, Lunjo? - Nije čekao na moj odgovor. Počela sam da žalim zbog toga što sam mu tako detaljno odgovarala na pitanja svake noći.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 25.Prinuda   Sat Jun 26, 2010 8:22 am

- Znači,kada neko nastavi dalje, na druge planete, to ga čini gotovo... slavnom ličnošću? Ili poput člana kraljevske porodice.
Osetila sam kako mi se obrazi zagrevaju.
- To je kul mesto - nastavi Džejmi. - Puno oblaka, uz mnoštvo raznobojnih slojeva. To je jedina planeta gde duše mogu da žive izvan nekog domaćina vrlo dugo. Domaćini na Poreklu su takođe veoma lepi, imaju nekakva krila i mnoštvo pipaka i krupne srebrne oči.
Doca se nagnuo napred, s licem u šakama. - Da li pamte kako se formirao odnos između domaćina i parazita? Kako je počela kolonizacija?
Džejmi pogleda u mene, sležući ramenima.
- Oduvek smo takvi - odgovorila sam polako, još uvek nevoljno. - Barem otkako smo postali dovoljno inteligentni
da spoznamo sebe. Otkrila nas je jedna druga vrsta, Lešinari tako ih zovemo ovde, mada više zbog njihovog karaktera nego I zbog izgleda. Bili su... neljubazni. A onda smo otkrili da možemo da se spojimo s njima kao što smo to činili i sa svojim izvornim domaćinima. Kada smo jednom uspostavili kontroli I nad njima, iskoristili smo njihovu tehnologiju. Prvo smo zauzeli njihovu planetu, a onda smo ih pratili do Planete zmajeva I i Letnjeg sveta - divnih mesta koja su Lešinari takođe tretirali neljubazno. Počeli smo s kolonizacijom; naši domaćini su se I razmnožavali mnogo sporije od nas, a i kratko su živeli. Počeli I smo dalje da istražujemo svemir...
Zaćutala sam, svesna mnoštva očiju na svom licu. Samojel Seron nastavila da skreće pogled.
- Govoriš o tome kao da si bila prisutna - Ijan tiho primeti. — Pre koliko vremena se to desilo?
- Nakon što su ovde živeli dinosaurusi, ali pre vas. ja nisam bila tamo, ali sećam se ponečega što je majka moje bake I zapamtila.
— Koliko si ti uopšte stara? - upita Ijan, nagnuvši se k meni, gledajući me prodorno svojim jarkoplavim očima.
— Ne znam u zemaljskim godinama.
- Po slobodnoj proceni? - insistirao je.
— Možda nekoliko hiljada godina. - Slegnula sam ramenima. — Ne računam godine koje provedem u hibernaciji.
Ijan se uspravi, zaprepašćen.
- Čoveče, ti si baš stara - izusti Džejmi u jednom dahu.
— Ali u jednom veoma realnom smislu, mlađa sam od tebe - promrmljah. - Nemam ni godinu dana. Osećam se ka dete sve vreme.
Uglovi Džejmijevih usana blago se izviše. Dopala mu se I ideja da je zreliji od mene.
- Kakav je proces starenja kod vaše vrste? - upita Doca.Koliki vam je životni vek?
— Nemamo ga - rekoh mu. - Sve dok imamo zdravog domacina možemo da živimo zauvek.
Začuo se tihi žamor. Ljutit?, uplašen?, zgađen? - nisam mogla da procenim tačno kakav - ali kovitlao se ivicama pećine, i Uvidela sam da moj odgovor nije bio mudar; shvatila sam šta će im značiti ove reči.
- Divno. - Ta tiha, gnevna reč došle su iz Šeroninog pravca, ali ona se nije okrenula.
Džejmi mi je stegnuo šaku, ugledavši mi ponovo u očima želju da zbrišem. Ovoga puta sam je nežno izvukla iz njegove.
- Nisam više gladna - šapnuh, iako je moj hleb stajao jedva dirnut na stolu pored mene. Skočila sam dole i pobegla, grleći zid.
Džejmi je krenuo za mnom. Sustigao me je na velikom trgu s bakom i dao mi ostatke mog hleba.


- Bilo je veoma zanimljivo, stvarno - reče mi. - Ne mislim daje iko previše uznemiren.
- Džeb je nagovorio Docu na ovo, zar ne?
- Dobro pričaš priče. Kad svi to saznaju, hteće da ih čuju. Baš kao i ja i Džeb.
- A šta ako ne želim da ih pričam?
Džejmi se namršti. - Pa, pretpostavljam da onda... ne treba to da radiš. Ali deluje kao da ti ne smeta da meni pričaš priče.
- To je drugačije. Tebi se sviđam. - Mogla sam reči: Ne želiš da me ubiješ, ali bi ga implikacija toga uznemirila.
- Kad te ljudi jednom upoznaju, svima ćeš se svideti. ljami i Doci se sviđaš.
- Ijanu i Doci se ne sviđam, Džejmi. Oni su samo bolesno radoznali.
- E, baš im se sviđaš.
- Uh - zastenjah. Već smo stigli do naše sobe. Gurnula sam paravan u stranu i bacila se na dušek. Džejmi je seo manje silovito pored mene i rukama obujmio kolena.
- Nemoj da se ljutiš - molio me. - Džeb ima dobre namere. Ponovo sam zastenjala.
- Neće biti tako strašno.
- Doca će ovo raditi svaki put kad uđem u kuhinju, zar ne? Džejmi postiđeno klimnu. - Ili Ijan. Ili Džeb.
-Ili ti.
- Svi hoćemo da znamo.
Uzdahnula sam i okrenula se na stomak. - Da li baš svaki put mora da bude kako Džeb kaže?
Džejmi je razmislio na trenutak, a onda klimnuo glavom. -Otprilike, da.
Odgrizla sam veliki komad hleba. Kada sam završila sa žvakanjem, rekla sam — Mislim da ću od sada ovde jesti.
- Ijan će te sutra ispitivati kad budeš plevila spanać. Džeb ga ne tera — on to sam hoće.
- Pa, to je divno.
- Prilično si dobra kad je reč o sarkazmu. Mislio sam da paraziti, hoću reći duše, ne vole negativni humor. Samo vedre stvari.
- Ovde bi brzo naučili, mali.
Džejmi se nasmeja, a potom me uze za ruku. - Nije ti užasno ovde, zar ne? Ne osećaš se jadno, zar ne?
Njegove krupne oči boje čokolade bile su ispunjene nemirom.
Spustila sam obraz u njegovu šaku. - Dobro sam - rekoh mu, i u tom trenutku, to beše cela istina.


Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 25.Prinuda   

Back to top Go down
 
25.Prinuda
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: