NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 24.Tolerancija

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 24.Tolerancija   Sat Jun 26, 2010 8:17 am

Beše istina da ne mirišem dobro. Prestala sam da brojim koliko sam dana ovde provela - ima li više od jedne sedmice? Više od dve? tokom sveg tog vremena sam se znojila u istoj odeći koju sam nosila tokom svoje pustinjske šetnje u propast. Toliko soli se osušilo na mojoj pamučnoj majici da je bila izgužvana poput krute harmonike. Nekada je bila bledožuta; sada je bila uflekana šarama iste bolesne tamnoljubičaste boje kao i pod pećine. Kratka kosa mije postala krta i puna peska; osećala sam kako štrči u vidu uće-banih čvorova po celoj glavi, sa čvrstom krestom na vrhu, kao kod kakadua. Nisam skoro videla svoje lice, ali zamišljala sam ga u dve nijanse ljubičaste boje: ljubičastu boju pećinske prašine i ljubičastu boju modrica koje prolaze.
Tako da sam razumela šta je Džeb hteo da kaže - da, bilo mi je potrebno kupanje. A isto tako i nova odeća, kako bi kupanje imalo smisla. Džeb mi je ponudio da obučem nešto od Džejmijeve odeće dok se moja suši, ali nisam htela da upropastim to malo Džejmijevih stvari time što bih ih rastegla. Na sreću, nije pokušao da mi ponudi ništa Džaredovo. Na kraju sam završila s jednom starom ali čistom flanelskom košuljom čiji rukavi behu otcepljeni, i s izbledelim, rupičastim skraćenim donjim delom trenerke za koji se mesecima nije znalo kome pripada. Te stvari mi behu prebačene preko ruke - a u šaci sam držala gromuljičavu masu opakog mirisa u vidu neprecizno
oblikovanih komadića, za koju je Džeb tvrdio da je domaći sapun od kaktusa - dok sam pratila Džeba do pećine s dve reke.
Ponovo nismo bili sami, i ponovo sam osetila očajno razočaranje zbog toga. Tri muškarca i žena - ona s prosedom kikom - punili su kofe vodom iz manjeg potoka. Iz kupatila su dopirali glasno pljuskanje i smeh.
- Sačekaćemo svoj red - reče mi Džeb.
Naslonio se na zid. Ukočeno sam stala pored njega, neprijatno svesna četiri para očiju uperenih u mene, iako sama nisam skidala pogled s tamnog termalnog izvora koji je tekao pored nas ispod poroznog poda.
Nakon kraćeg čekanja, tri žene izađoše iz kupatila, mokre kose s koje im je voda kapala na majice — žena sportske građe kože boje karamele, jedna mlada plavuša koju ranije nisam videla i Melanina sestra od tetke Seron. Prestadoše da se smeju čim su nas ugledale.
- Dobar dan, moje dame - Džeb reče, dodirujući čelo kao da je obod šešira.
- Džebe - pozdravi ga suvo tamnoputa žena. Seron i plavuša su nas ignorisale.
- U redu, Lunjo — reče kada su prošle. — Kupatilo je samo tvoje.
Pogledala sam ga sumorno, a zatim pažljivo stupila u mračnu prostoriju.
Pokušala sam da se setim kako izgleda pod - bila sam sigurna da imam nekoliko metara do ivice vode. Prvo sam se izula, da bih mogla da opipam vodu prstima.
Bilo je tako mračno. Setila sam se mastiljavog izgleda bazena - prepunog nagoveštaja o tome šta bi moglo da vreba ispod njegove mračne površine zadrhtala. Ali što sam duže čekala, to sam duže morala da budem ovde, pa sam stavila čistu odeću pored patika, zadržala sam smrdljivi sapun i polako krenula napred dok nisam pronašla ivicu bazena.
Voda je bila hladna u poređenju sa sparnim vazduhom spoljne pećine. Prijala mi je. To me nije sprečilo da budem prestravljena, ali sam i dalje mogla da uživam u tom osećaju. Odavno ništa nije bilo kul* I dalje sam bila potpuno obučena
*Engl.: cool- hladno, ali znači i opušteno (igra reči). (Prim. prev.)

u svoju prljavu odeću i gacala sam po vodi dubokoj do kuka. Osetila sam kako mi se struja potoka uvija oko članaka, grleći stenu. Bilo mi je drago što voda nije stajaća - bilo bi uznemirujuće da je zagadim, ovako prljava kakva jesam, da jeste takva.
Čučnula sam u crnilo dok se nisam potopila do ramena. Prešla sam grubim sapunom preko odeće, misleći da će to biti najlakši način da se uverim da je čista. Peckalo me je na mesti-ma gde bi mi sapun dodirnuo kožu.
Skinula sam nasapunjanu odeću i ribala je pod vodom. Potom sam je ispirala iznova dok više nije bilo šanse da je išta od mog znoja ili suza preživelo. Potom sam je iscedila i prostrla na pod pored mesta gde sam pretpostavljala da mi se nalaze patike.
Sapun je jače pekao pri dodiru s mojom golom kožom, ali je taj osećaj bio podnošljiv jer je značio da ću ponovo biti čista. Kada sam završila sa sapunjanjem, svugde me je peckalo, a koža glave kao da mi je bila opečena. Činilo se kao da su mesta prekrivena modricama bila osetljivija od ostatka mog tela - sigurno su i dalje bile tu. Rado sam spustila kiseli sapun na kameni pod i iznova ispirala telo, kao i odeću.
Sljapkajući sam izašla iz bazena uz čudnu mešavinu olakšanja i žaljenja. Voda je bila vrlo prijatna, kao i osećaj čiste kože, iako me pekla. Ali bilo mi je sasvim dovoljno slepila i stvari koje sam mogla da zamislim u tami. Pipala sam oko sebe dok nisam pronašla suvu odeću, a zatim je brzo navukla i nabila svoja smežurana stopala u patike. Odnela sam vlažnu odeću u jednoj ruci, a sapun oprezno između dva prsta druge ruke.
Džeb se nasmejao kad sam se pojavila; gledao je u sapun koji sam oprezno držala.
- Malo pecka, je l’ da? Pokušavamo to da sredimo. - Ispružio je šaku, zaštićenu rukavom košulje i ja spustih sapun u nju.
Nisam mu odgovorila na pitanje jer nismo bili sami; iza njega se nalazio red ljudi koji su čekali u tišini - petoro ljudi, od kojih su svi bili na oranju.
Ijan je bio prvi u redu.
- Izgledaš bolje - reče, ali po boji glasa nisam mogla da zaključim da li je zbog toga iznenađen ili iznerviran.
Podigao je ruku, ispruživši svoje duge, blede prste ka mora vratu. Ustuknula sam, a on je brzo oborio ruku.
- Izvini - promrmlja.
Da li misli na to što me je sada uplašio ili što mi se uopšte uputio ka vratu? Ne mogu ni da pretpostavim da se izvinjava zbog toga što je pokušao da me ubije. Sigurno me i dalje želi mrtvu. Ali neću ga pitati. Počela sam da hodam, a Džeb je krenuo za mnom.
- Znači, danas nije bilo tako loše - reče Džeb dok smo išli mračnim hodnikom.
- Nije tako loše — promrmljah. Na kraju krajeva, niko me nije ubio. To je uvek dobitak.
- Sutra će biti još bolje - obeća. — Uvek uživam u sejanju, u posmatranju čuda malog semena mrtvog izgleda koje je toliko puno života. Učini da osetim kako i u sparušenom starcu može biti još nešto potencijala. Makar da posluži samo kao dubrivo. - Džeb se nasmeja svojoj šali.
Kad smo stigli do velike dvorišne pećine, Džeb me uze za lakat i usmeri me na istok umesto na zapad.
- Nemoj mi reći da nisi gladna nakon svog onog kopanja -reče. - Nije moj posao da obezbeđujem sobnu poslugu. Moraćeš jednostavno da jedeš gde i svi ostali.
Pogledala sam u pod napravivši grimasu, ali dopustih mu da me povede do kuhinje.
Bilo je dobro što je hrana uvek ista, jer da se, kojim čudom, stvorio goveđi odrezak ili kesica čitos čipsa, ne bih ništa okusila. Bila mi je potrebna sva koncentracija da se nateram da gutam - bilo mi je mrsko da proizvedem čak i taj tihi zvuk u mrtvoj tišini koja je pratila moju pojavu. Kuhinja nije bila prepuna, samo deset ljudi se naslanjalo na stolove jedući svoje tvrde vek-nice i pijući svoju razvodnjenu supu. Ali ja sam opet ubila svaki razgovor. Zapitala sam se koliko bi to moglo ovako da potraje.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 24.Tolerancija   Sat Jun 26, 2010 8:18 am

Odgovor je bio tačno četiri dana.
Takođe mi je bilo potrebno toliko da shvatim šta je Džeb nametio, šta ga je navelo da se od ljubaznog domaćina pretvori u džangrizavog nalogodavca.
Dan nakon oranja provela sam u sejanju i navodnjavanju onog istog polja. Sada je tu bila druga grupa ljudi; pretpostavljala sam da se ovde ljudi rotiraju u svojim zadacima. Megi je bila u toj grupi, kao i žena s kožom boje karamele, ali nisam čula njeno ime. Uglavnom su svi radili u tišini. Tišina je delovala neprirodno - kao protest zbog mog prisustva.
Ijan je radio s nama, iako očigledno nije bio red na njega, i to mi je smetalo.
Ponovo sam morala da jedem u kuhinji. Džejmi je bio tamo, i on je sprečavao da prostorija potone u potpunu tišinu, Znala sam da je previše osetljiv da ne bi primetio to neprirodno ćutanje, ali ga je namerno ignorisao, i činilo se da se pretvara da su on i Džeb jedini ljudi u prostoriji. Čavrljao je o tome kako je proveo dan na Šeroninim časovima, hvaleći se pomalo nekim nevoljama u koje je upao jer je govorio kad mu nije bila data reč, i žaleći se na zadatke koje mu je dodelila kao kaznu. Džeb ga je bezvoljno prekorio. Obojica su veoma dobro glumili da je sve normalno. Ja nisam bila u stanju da glumim. Kada me je Džejmi pitao kako mi je prošao dan, najbolje što sam mogla da učinim bilo je da uporno zurim u svoju hranu i mrmljam kratke, jednosložne odgovore. Činilo se da ga to rastužuje, ali nije me pritiskao.
Noć je bila druga priča - nije mi dozvoljavao da prestanem da pričam dok nisam počela da preklinjem da me pusti da spavam. Džejmi je ponovo dobio svoju sobu, zauzevši Džaredovu stranu kreveta i insistirajući da ja zauzmem njegovu. Tako je i Melani uglavnom pamtila stvari, a slagala se s ovim rasporedom.
Kao i Džeb. - Sad ne moram da tražim nekoga ko bi se igrao straže. Drži pušku pri ruci i ne zaboravi da je tu - rekao je Džejmiju. Ponovo sam se pobunila, ali su i starac i dečak odbili da me saslušaju. Tako je Džejmi spavao s puškom uz onu stranu tela dalje od mene, a ja sam se brinula i imala noćne more od toga.
Trećeg dana sam radila u kuhinji. Džeb me je naučio kako da umesim grubo testo za hleb, kako da ga podelim na okruglaste gomilice i pustim ga da naraste, a kasnije kako da naložim vatru u dnu velike kamene peći kada bude već dovoljno mračno da se ispusti dim.
Usred popodneva, Džeb je otišao.
— Idem po još brašna — promrmlja, igrajući se remenom kojim mu je puška bila pričvršćena za struk.
Tri tihe žene koje su mesile s nama nisu podigle pogled. Bila sam do lakata u lepljivom testu, ali sam počela da ga stru-žem sa sebe kako bih pošla za njim.
Džeb se nasmejao, bacio pogled ka ženama koje to nisu primetile, i mahnuo mi glavom. Potom se okrenuo i izjurio iz sobe pre nego što sam uspela da se oslobodim testa.
Tu sam se sledila, prestavši da dišem. Zurila sam u tri žene - mladu plavušu iz kupatila, ženu s prosedom kikom i majku teških kapaka - čekajući da shvate da bi me sada mogle ubiti. Bez Džeba i puške, a ruku zarobljenih u testu - nisam imala ništa čime bih ih zaustavila.
Ali žene su nastavile da mese i da oblikuju, a činilo se da ne shvataju tu očiglednu istinu. Nakon duže pauze bez disanja, počela sam i ja ponovo da mesim. Moja mirnoća bi ih verovat-no pre upozorila na tu situaciju nego ako nastavim da radim.
Džeba nije bilo čitavu večnost. Možda je hteo da kaže da treba da samelje još brašna. To se činilo kao jedino objašnjenje za njegovo beskonačno odsustvo.
- Baš ti je dugo trebalo - reče žena s prosedom kikom kada se vratio, pa sam shvatila da nije samo u pitanju moja mašta.
Džeb je bacio težak džak od grubog platna na pod uz tup udarac. - Tu ima dosta brašna. Probaj ti da ga poneseš, Trudi.
Trudi frknu. - Pretpostavljam da si se često odmarao usput.
Džeb joj se osmehnu. - Naravno da jesam.
Moje srce, koje je lupalo poput ptičijeg tokom čitavog tog događaja, ustalilo se u manje divljem ritmu.
Sledećeg dana smo čistili ogledala u prostoriji u kojoj se nalazilo polje kukuruza. Džeb mi je rekao da je to nešto što moraju da rade redovno, jer se od vlage i prašine ogledala toliko zamute da ne mogu da hrane biljke. Ijan, koji je ponovo radio s nama, popeo se na rasklimane drvene merdevine, dok smo Džeb i ja pokušavali da ih držimo pri dnu da se ne klimaju. Bio je to težak zadatak, imajući u vidu Ijanovu težinu i slabu ravnotežu merdevina sklepanih u domaćoj radinosti. Na kraju dana su mi ruke bile utrnule i bolne.
Tek kada smo završili i uputili se ka kuhinji, primetila sam daje improvizovani opasač koji Džeb uvek nosi - prazan.
Zinuh naglas, a kolena mi se oduzeše kao u preplašenog zdrebeta Ukočih se u mestu.
- Sta nije u redu, Lunjo? - upita Džeb, previše nevino.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 24.Tolerancija   Sat Jun 26, 2010 8:18 am

Odgovorila bih mu da se pored njega nije nalazio Ijan, posmatrajući moje čudno ponašanje s interesovanjem u svojim živahnim plavim očima.
Stoga sam se samo izbečila u Džebovom pravcu s meša-vinom neverice i prekora, a zatim nastavila polako da hodam pored njega, odmahujući glavom. Džeb se zasmeljulji.
- O čemu se radi? - Ijan promrmlja Džebu kao da sam gluva.
- Nemam pojma - reče Džeb; lagao je kako to samo ljudi umeju, glatko i prostodušno.
Bio je dobar lažljivac, i počela sam da se pitam da li je to što je danas ostavio pušku, i to što me je juče ostavio samu, kao i sav taj trud da mi nametne društvo ljudi, njegov način da me ubije a da ne mora sam da odradi taj posao. Da li samo umišljam da smo prijatelji? Je li u pitanju još jedna laž?
To mi je bio četvrti dan da jedem u kuhinji.
Džeb, Ijan i ja smo ušli u dugačku i toplu prostoriju - u gomilu ljudi koji su tiho čavrljali o događajima od tog dananišta se nije desilo.
Ništa se nije desilo.
Nije bilo iznenadne tišine. Niko nije zastao da me prostreli pogledom. Činilo se da nas niko ne primećuje.
Džeb me je usmerio ka praznom stolu, a onda je otišao da donese hleba za troje. Ijan se smestio pored mene, neobavezno se okrećući ka devojci preko puta. Bila je to mlada plavuša -nazvao ju je Pejdž.
- Kako idu stvari? Kako izdržavaš otkako nema Endija? - upita je.
- Bila bih dobro da nisam toliko zabrinuta - reče mu, grižući se za usnu.
- Doći će uskoro - uveri je Ijan. - Džared uvek svakog vrati kući. Vrlo je talentovan. Nismo imali nikakvih nesreća ni problema otkako se on pojavio. Endi će biti dobro.
Kada je spomenuo Džareda, u meni se probudila iskra inte-resovanja — a Melani, tako snena ovih dana, takođe se uzmuvala — ali Ijan nije rekao ništa više. Samo je potapšao Pejdž po ramenu i okrenuo se da uzme hranu od Džeba.
Džeb je seo pored mene i osvrnuo se po prostoriji s dubokim osećajem zadovoljstva koje mu se jasno ogledalo na licu,
I ja sam razgledala prostoriju, pokušavajući da vidim isto što i on. Ovde sigurno vlada takva atmosfera kada ja nisam tu. Samo što se čini da im danas ne smetam. Mora da im je dojadilo da dopuštaju da im se uplićem u život.
- Stvari se smiruju - primeti Ijan, obraćajući se Džebu.
- Znao sam da hoće. Svi smo mi ovde razumni. Namrštila sam se za sebe.
- To je tačno za sada - Ijan reče, smejući se. - Moj brat nije tu.
- Tačno - složi se Džeb.

Bilo mi je zanimljivo što Ijan ubraja sebe u razumne ljude. Da li je primetio da Džeb ne nosi oružje? Gorela sam od | znatiželje, ali nisam smela da rizikujem da to ističem, u slučaju da nije.
Obrok se nastavio kao što je i počeo. Više im očigledno nisam bila zanimljiva.
Kada se obrok završio, Džeb je rekao da zaslužujem odmor. Otpratio me je sve do vrata, ponovo glumeći džentlmena.
- Prijatno popodne želim, Lunjo - reče, dotakavši obod svog zamišljenog šešira.
Duboko sam udahnula da skupim hrabrost. - Džebe, čekaj. -Da?
-Džebe... - oklevala sam, pokušavajući da pronađem učtiv način da to sročim. - Ja... možda je to glupo s moje strane, ali nekako sam mislila da smo prijatelji.
Ispitivala sam mu lice, tražeći bilo kakvu promenu koja bi | možda ukazala na to da će da me slaže. Delovao je samo ljubazno, ali šta ja znam o lazovima?
- Naravno da jesmo, Lunjo.
- Zašto onda pokušavaš da me ubiješ?
Njegove čupave obrve se spojiše iznenađeno. - A zašto bi to pomislila, dušice?
Navela sam svoje dokaze. - Nisi danas poneo pušku. A juče si me ostavio samu.
Džeb se osmehnu. - Mislio sam da mrziš tu pušku. Čekala sam na odgovor.
- Lunjo, da te želim mrtvu, ne bi preživela ni onaj prvi dan.
- Znam - promrmljah, počinjući da se osećam osramoćeno, ali ne shvatajući zbog čega. - Zbog toga mi je sve tako zbunjujuće.
Džeb se veselo nasmeja. - Ne, ne želim te mrtvu! U tome je cela poenta, mala. Navikavao sam ih na to da te viđaju, navodio sam ih da prihvate situaciju a da pri tom ne shvate šta čine. Kao kad kuvaš žabu.
Čelo mi se nabra kad čuh to ekscentrično poređenje.
Džeb objasni. - Ako ubaciš žabu u lonac ključale vode, odmah će iskočiti, ali ako staviš tu žabu u lonac s mlakom vodom i polako je zagrevaš, žaba ne shvati šta se dešava dok ne bude prekasno. Kuvana žaba. Radi se samo o tome da se stvari obavljaju postepeno.
Promislila sam o tome na trenutak — setila sam se kako me ljudi danas nisu primećivali za ručkom. Džeb ih je navikao na mene. Shvatanje toga me je na neki čudan način ispunilo nadom. Nada beše blesava stvar s obzirom na situaciju u kojoj sam se nalazila, ali svejedno me je obuzela, nateravši me da sagledam stvari u povoljnijem svetlu.
- Džebe? -Da?
- Jesam li ja žaba ili voda?
On se nasmeja. - Ostaviću te da razmisliš o tome. Samo-ispitivanje je dobro za dušu. — Ponovo se nasmeja, ovog puta glasnije, dok se okretao da ode. - Igra reči nije bila namerna.
- Čekaj... mogu li da pitam još nešto?
- Naravno. I rekao bih da je red na tebe, nakon svih pitanja koje sam ja tebi postavio.
- Zašto si mi prijatelj, Džeb?
Naborao je usne na trenutak, razmišljajući o odgovoru.
- Znaš da sam radoznao - otpoče, a ja klimnuh. - E pa, ja dosta posmatram vas duše, ali nikad ne dođem u priliku da popričam s vama. Imao sam toliko pitanja koja su se samogomilala sve više i više... Uz to, uvek sam mislio da onaj ko tožel može da se složi s gotovo bilo kim. Ja volim da isprobavam svoje teorije. I eto tebe, jedne od najfinijih devojaka koju sam ikad upoznao. Stvarno je zanimljivo imati dušu za prijatelja, i činjenica da sam u tome uspeo čini da se osećam naročito posebnim.
Namignuo mi je, poklonio se, i otišao.
Činjenica da razumem Džebov plan mi nije olakšala stvari kada ga je on intenzivirao.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 24.Tolerancija   Sat Jun 26, 2010 8:19 am

Više uopšte nije nosio pušku sa sobom. Nisam znala gde je, ali sam barem bila zahvalna što Džejmi ne spava s njom. Malo me je činilo nervoznim to što je Džejmi bio nezaštićen sa mnom, ali zaključila sam da je on u stvari u manjoj opasnosti bez puške. Niko ne bi osetio potrebu da ga povredi ako on sam ne predstavlja pretnju. Osim toga, niko više nije dolazio da me traži.
Džeb je počeo da me šalje na male zadatke. Trkni do kuhinje po još jednu veknicu, još je gladan. Idi donesi kofu s vodom, ovaj ugao polja je suv. Izvuci Džejmija s predavanja, Džeb treba da popriča s njim. Da li je spanać proklijao? Idi proveri. Sećaš li se puta kroz južne pećine? Džeb ima poruku za Docu. Svaki put kada sam morala da izvršim neko od ovih jednostavnih naređenja, preznojavala sam se od straha. Usredsredila bih se na to da budem nevidljiva i hodala najbrže što sam mogla a da ne trčim kroz velike prostorije i mračne hodnike. Trudila sam se da grlim zidove i da gledam u zemlju. Povremeno bi razgovor zamro kad se pojavim, kao nekada, ali uglavnom su me ignorisali. Jedini put kada sam osetila da sam u neposrednoj smrtnoj opasnosti bio je kad sam prekinula Seronin čas da odvedem Džejmija. Pogled koji mi je Seron uputila delovao je kao da će sigurno biti propraćen nasilnom reakcijom. Ali dozvolila je Džejmiju da ode klimnuvši glavom, nakon što sam, gušeći se, prošaptala svoju molbu, a kada smo se našli sami, on me je držao za ruku koja se tresla i rekao mi da Seron tako gleda svakoga ko joj prekine čas.
Najgore je bilo kada sam morala da pronađem Docu, jer je Ijan insistirao da mi pokaže put. Pretpostavljam da sam mogla da ga odbijem, ali Džeb se nije pobunio na taj predlog, što je značilo da Džeb veruje da me Ijan neće ubiti. Bilo je daleko od utešnog testirati tu teoriju, ali činilo mi se da test neizbežno I sledi. Da je Džeb pogrešio što mu veruje, onda bi Ijan uskoro dobio svoju priliku. Tako sam krenula s Ijanom kroz dugački crni južni tunel kao da je reč o iskušenju.
Preživela sam prvu polovinu. Doca je dobio svoju poruku. Činilo se da nije iznenađen što vidi da me Ijan prati. Možda je u pitanju bila moja mašta, ali učinilo mi se da su razmenili značajne poglede. Napola sam očekivala da me vežu za neka od Docinih nosila u tom trenutku. Od tih prostorija mi je i dalje pripadala muka.
Ali Doca mi se samo zahvalio i otpustio me kao da je zauzet. Nisam baš bila sigurna šta radi — imao je nekoliko otvorenih knjiga i gomile i gomile papira na kojima kao da se nije nalazilo ništa osim skica.
Pri povratku, radoznalost je nadvladala strah.
- Ijane? - upitah, uz teškoću što prvi put izgovaram to ime.
- Da? - Zvučao je iznenađeno što sam mu se obratila.
- Zašto me još nisi ubio?
On frknu. - To je baš neuvijeno.
- Mogao bi, znaš. Džeb bi se možda iznervirao, ali ne mislim da bi te ubio. — Sta ja to pričam? Zvuči kao da pokušavam da ga ubedim. Ugrizla sam se za jezik.
- Znam - reče samozadovoljnim tonom.
Na trenutak je bilo tiho, čuo se samo odjek koraka, tihi prigušen, od zidova tunela.
- To mi se ne čini poštenim - reče najzad Ijan. - Razmišljao sam dosta o tome, i ne vidim kako bi tvoja smrt išta popravila. Bilo bi to kao pogubiti redova zbog ratnih zločina nekog generala. E sad, ne verujem ni u sve Džebove lude teorije - bilo bi lepo verovati, svakako, ali ne znači da je nešto stvarno tako samo zato što želiš da tako bude. Bilo da je u pravu ili ne, doduše, ne deluje mi kao da nam želiš ikakvo zlo. Moram da priznam, imam utisak da ti je taj mali veoma drag. Veoma je čudno gledati to. Kako bilo, dok god nas ne ugroziš, čini se... surovim ubiti te. Sta je još jedan otpadnik na ovom mestu?



Razmislila sam o izrazu otpadnik na trenutak. To je najbolji opis mene za koji sam ikad čula. Gde sam se ja ikada uklopila!
Kako je čudno što je Ijan, od svih ljudi, tako iznenađujuće nežan iznutra. Nisam ni slutila da surovost smatra negativnom osobinom.
Čekao je u tišini dok sam promislila o svemu tome.
- Ako nećeš da me ubiješ, zašto si onda danas pošao sa mnom? - upitah.
Ponovo je zastao pre nego što je odgovorio.
-Nisam siguran da... - oklevao je. - Džeb misli da su se stvari smirile, ali ja nisam potpuno siguran u to. Još uvek ima nekoliko ljudi... Kako bilo, Doca i ja pokušavamo da motrimo na tebe kad god možemo. Za svaki slučaj. To što smo te poslali niz južni tunel meni je delovalo kao da iskušavamo sreću. Ali to je ono što Džeb najbolje radi - on iskušava sreću dokle god može.
- Ti... ti i Doca pokušavate da me zaštitite?
- Čudan je ovo svet, zar ne?
Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam mogla da odgovorim.
- Najčudniji - najzad se složih.
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 24.Tolerancija   

Back to top Go down
 
24.Tolerancija
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: