23. Ispovest

Senka je bila ogromna i izobličena. Zlokobno se nadnela nada mnom, nestabilna kao da joj je gornji deo mnogo teži, njišući se prema mom licu.
Mislim da sam htela da vrisnem, ali mi je zvuk ostao zarobljen u grlu, i sve što je izašlo bilo je kratko cviljenje bez daha.
- Psst, to sam samo ja - šapnu Džejmi. Nešto glomazno i okruglasto skotrljalo mu se s ramena i meko lupilo o pod. Kada je nestalo, ugledala sam njegovu pravu, vitku senku spram mesečine.
Uspela sam nekoliko puta da udahnem, držeći se za gušu.
- Izvini - šapnu, sedajući na ivicu dušeka. - Pretpostavljam daje to bilo vrlo glupo od mene. Trudio sam se da ne probudim Docu, nije mi ni palo na pamet da ću te uplašiti. Jesi dobro? -Potapšao me je po članku, najbližem delu tela.
- Naravno - rekoh, i dalje bez daha.
- Izvini - promrmlja ponovo.
- Sta ti radiš ovde, Džejmi? Zar ne bi trebalo da spavaš?
- Zato sam ovde. Stric Džeb je hrkao da ne poveruješ. Nisam mogao više da izdržim.
Njegov odgovor mi nije imao smisla. - Zar ne spavaš obično sa Džebom?
Džejmi je zevnuo i sagnuo se da odveže kabaštu vreću za spavanje koju je bacio na pod. - Ne, ja obično spavam sa Džaredom. On ne hrče. Ali ti to već znaš.
Znala sam.
- Zašto onda ne spavaš u Džaredovoj sobi? Da li se plašiš da spavaš sam? — Ne bih ga krivila zbog toga. Činilo se kao da sam konstantno prestrašena ovde.
- Plašim - progunđa uvređeno. - Ne. Ovo i jeste Džaredova soba. I moja.
- Molim? - zinuh. - Džeb me je smestio u Džaredovu sobu? Nisam mogla da poverujem. Džared će me ubiti. Ne, prvo
će ubiti Džeba, a posle će ubiti mene.
- Ovo je i moja soba. A ja sam rekao Džebu da ti je da.
- Džared će biti besan - šapnuh.
- Mogu da radim šta god hoću sa svojom sobom - progunđa Džejmi buntovno, ali se potom ugriže za usnu. - Nećemo mu reći. On ne mora da zna.
Klimnuh. - Dobra ideja.
- Ne smeta ti da spavam ovde, zar ne? Stric Džeb je baš glasan.
- Ne, meni ne smeta. Ali, Džejmi, mislim da ne bi trebalo. Namrštio se, pokušavajući da deluje snažno a ne povređeno. — Zašto ne?
- Jer nije bezbedno. Ponekad ljudi dolaze noću da me traže. Razrogačio je oči. — Stvarno?

- Džared je uvek imao pušku, pa su odlazili. -Ko?
- Ne znam... ponekad Kajl. Ali sigurno ima drugih koji i su i dalje ovde.
Klimnuo je. — To je razlog više da ostanem. Doci možda zatreba pomoć.
- Džejmi...
- Nisam klinac, Lunjo. Umem da se staram o sebi. Bilo je očigledno da će ga svađa samo učiniti još tvrdovijim. — Barem ti uzmi krevet - rekoh, predajući se. – Ja ću spavati na podu. Ovo je tvoja soba.
- To nije u redu. Ti si gost. Tiho sam frknula. — Ha. Ne, krevet je tvoj.
- Nema šanse. — Legao je na prostirku i čvrsto prekrstio ruke preko grudi.
Ponovo sam uvidela da je svađa pogrešan pristup kod Džejmija. Pa, to mogu da ispravim čim zaspi. Džejmi spava toliko
duboko da deluje kao da je u komi. Melani ga je mogla preneti bilo gde kad zaspi.
-Uzmi moj jastuk - reče mi, tapšući onaj pored strane na kojoj je ležao. - Nema potrebe da se grčiš tu u dnu.
Uzdahnula sam, ali uspuzah se do vrha kreveta.
- Tako je - reče s odobravanjem. - A sada, možeš li mi dobaciti Džaredov?
Oklevala sam, pošavši da dohvatim jastuk pod glavom; on je poskočio, nagnuo se nada mnom i ugrabio drugi jastuk. Ponovo sam uzdahnula.
Ležali smo u tišini neko vreme, osluškujući tihi zvižduk doktorovog disanja.
- Doca baš lepo hrče, zar ne? - prošaputa Džejmi.
- Ne smeta da zaspiš — složih se.
- Jesi umorna? -Da.
-Oh.
Čekala sam da još nešto kaže, ali se utišao.
- Jesi li hteo nešto? - upitah.
Nije odmah odgovorio, ali osetila sam da se bori, pa sam čekala.
- Ako te nešto pitam, hoćeš li mi reći istinu?
Bio je red na mene da oklevam. - Ja ne znam sve - ogradila sam se.
-Ovo ćeš znati. Dok smo šetali... ja i Džeb... govorio mi je neke stvari. Stvari koje je mislio, ali ne znam da li je u pravu.
Melani je iznenada postala veoma prisutna u mojoj glavi.
Džejmijev šapat je bilo teško čuti, beše tiši od mog disanja. - Stric Džeb misli da je Melani možda još živa. Da je tu unutra s tobom, to hoću da kažem.
To je moj Džejmi. Melani uzdahnu.
Nisam rekla ništa ni njoj ni njemu.
- Nisam znao da to može da se desi. Da li se to događa? - Glas mu je pukao i čula sam da se bori da zadrži suze. On nije dečak koji plače, a ja sam ga duboko ražalostila dva puta u jednom danu. Bolelo me je u grudima.
- Lunjo?
Reci mu. Molim te reci mu da ga volim.
- Što nećeš da mi odgovoriš? - Džejmi je sada stvarno plakao, ali je pokušavao da priguši taj zvuk.
Otpuzala sam s kreveta i ugnezdila se u uski prostor između dušeka i prostirke, i prebacila ruku preko njegovih drhtavih grudi. Prislonila sam mu glavu uz kosu i osetila njegove suze, I tople na svom vratu.
- Da li je Melani i dalje živa, Lunjo? Molim te, reci mi. Verovatno je posrednik. Starac ga je možda poslao samo
zbog toga; Džeb je dovoljno mudar da uvidi kako se Džejmi lako probija kroz moju odbranu. Moguće je da Džeb traži potvrdu za svoju teoriju i da mu ne smeta da iskoristi dečaka da bi došao do toga. Sta će Džeb uraditi kada se uveri u tu opasnu istinu? Kako će iskoristiti tu informaciju? Ne mislim da mi želi išta loše, ali kako da verujem u svoj sud? Ljudi su varljiva, prevrtljiva stvorenja. Ne mogu da predvidim njihove mračne planove kada su takve stvari nezamislive za moju vrstu.
Džejmijevo telo se treslo pored mene.

On pati, plakala je Melani. Bezuspešno je napadala moju kontrolu.
Ali ne mogu da okrivim Melani zbog ovoga ako se ispostavi da činim veliku grešku. Znam ko sada govori.
- Obećala je da će se vratiti, zar ne? - promrmljah. - Dali bi Melani prekršila neko obećanje dato tebi?
Džejmijeve ruke su mi skliznule oko struka i dugo me je držao. Nakon nekoliko minuta, on prošaputa: - Volim te, Mel.
- I ona tebe voli. Jako je srećna što si ovde i što si na sigurnom.
Ćutao je dovoljno dugo da se njegove suze osuše na moj: koži, nakon čega je ostala fina, slana prašina.
- Jesu li svi takvi? - šapnu Džejmi dugo nakon što sam mislila da je zaspao. — Da li svi ostaju?
- Ne - rekoh mu tužno. - Ne. Melani je posebna.
- Ona je jaka i hrabra.
- Veoma.
- Da li misliš... - zastao je da bi šmrknuo. - Da li misliš da je možda i tata i dalje tamo?
Progutala sam, pokušavajući da spustim knedlu dublje niz grlo. Nije upalilo. - Ne, Džejmi. Ne, ne mislim da je tako. Ni kao Melani.
- Zašto?
-Jer je doveo Tragače da vas nađu. Doduše, to je uradila duša u njemu. Tvoj otac ne bi dopustio da se to dogodi da je još ovde. Tvoja sestra mi nikad nije dopustila da vidim gde se nalazi koliba- nije me čak vrlo dugo ni obavestila da postojiš. Nije me dovela ovamo dok nije bila sigurna da te neću povrediti.
Bilo je to previše informacija. Tek što sam prestala da pričam, shvatila sam da doktor više ne hrče. Nisam čula nikakav zvuk njegovog disanja. Glupačo. Opsovah se u sebi.
- Čoveče - reče Džejmi.
Šapnula sam mu na uvo, toliko blizu da nije bilo načina da doktor možda nešto čuje. - Da, veoma je jaka.
Džejmi se napregnuo da me čuje, mršteći se, a potom je ugledao otvor koji je vodio ka mračnom hodniku. Sigurno je shvatio isto što i ja, jer je okrenuo svoje lice ka mom uvu i šapnuo mi tiše nego ranije. - Zašto bi to uradila? Da nas ne po-vrediš? Zar nije to ono što želiš?
- Ne. Ne želim da ti naudim.
- Zašto?
- Tvoja sestra i ja smo... provele dosta vremena zajedno. Podelila te je sa mnom. Pa sam te... i ja... zavolela.
Džareda?
Na trenutak sam zaškrgutala zubima, ozlojeđena što je tako lako sve povezao. - Naravno da isto tako ne želim da išta naudi Džaredu.
- On te mrzi - reče mi Džejmi, očigledno zabrinut zbog te činjenice.
- Da. Svi me mrze. - Uzdahnula sam. ne krivim ih.
- Džeb te ne mrzi. Ni ja.
- Ti bi mogao, nakon što o tome više razmisliš.
- Ali ti čak nisi ni bila ovde kada su izvršili preuzimanje. Nisi odabrala mog oca ili moju majku ili Melani. Tada si bila u svemiru, zar ne?
- Da, ali ja sam ono što jesam, Džejmi. Radila sam ono što duše rade. Imala sam mnogo domaćina pre Melani, a ništa me nijesprečilo da... oduzimam živote. Uvek iznova. Tako ja živim.
- Da li te Melani mrzi?
Razmislila sam na trenutak. - Ne kao ranije. Ne. Uopšte te ne mrzim. Ne više.
- Kaže da me više uopšte ne mrzi - promrmljah gotovo nemo.
- Kako... kako je ona?
- Srećna je što je tu. Mnogo je srećna što te vidi. Čak je nije ni briga što će nas ubiti.
Džejmi se zgrčio pod mojom rukom. - Ne smeju! Ne ako je Mel i dalje živa!
Uznemirila si ga, požali se Melani. Nisi morala to da kažeš Neće mu biti ništa lakše ako bude nespreman.
- Neće poverovati u to, Džejmi — šapnuh. - Misliće dalažem da bih te obmanula. Samo će još više želeti da me ubiju ako im to kažeš. Samo Tragači lažu.
On zadrhta čuvši tu reč.
- Ali ti ne lažeš. Znam to - reče nakon kraće pauze. Slegnula sam ramenima.
- Neću im dopustiti da je ubiju. Njegov glas, iako tih poput daha, beše besan od rešenosti
Bila sam paralisana mišlju da će se on još više uplesti u ovu situaciju, sa mnom. Pomislila sam na divljake s kojima živi. Da li će njegove godine da zaštite njega od njih ako on pokuša da zaštiti mene? Sumnjam. Misli su mi se ispremetale tragajući za nekim načinom da ga razuverim a da ne izazovem njegovu tvrdoglavost.
Džejmi je progovorio pre nego što sam stigla išta da kažem; odjednom se smirio, kao da je odgovor jasno stajao pred njim, — Džared će već nešto smisliti. Uvek mu to pođe za rukom.
- Ni Džared ti neće poverovati. On će se najviše razbesneti.
- Čak i ako ne poveruje u to, zaštitiće je. Za svaki slučaj.
- Videćemo - promrmljah. Naći ću savršene reči kasnije-argument koji neće zvučati kao argument.
Džejmi je utihnuo, razmišljajući. Na kraju mu se disanje usporilo, a usta širom otvorila. Čekala sam dok nisam bila sigurna da je u dubokom snu, a potom sam uspuzala preko njega i veoma pažljivo ga prenela s poda na krevet. Bio je teži nego ranije, ali uspela sam. Nije se probudio.
Vratila sam Džaredov jastuk na mesto, a potom se ispružila na prostirci.
Pa, pomislih, upravo sam iskočila iz usijanog tiganja. Ali bila sam suviše umorna da bi mi bilo stalo šta će to značiti sutra, Nakon nekoliko sekundi utonula sam u san.

Kada sam se probudila, šupljine na plafonu sijale su od umnožene sunčeve svetlosti, a neko je zviždukao. Zviždanje prestade.
-Najzad - promrmlja Džeb kada sam počela da trepćem.
Prevrnula sam se na bok da ga pogledam; kad sam se po-merila, Džejmijeva šaka mi je skliznula s mišice. Sigurno je u nekom trenutku tokom noći hteo da me zagrli - dobro, ne mene, već svoju sestru.
Džeb se oslanjao na prirodni štok od kamena, a ruke mu behu prekrštene preko grudi. - 'Broj'tro — reče. — Jeste dobro spavali?
Protegnula sam se, zaključila da se osećam dovoljno odmorno, pa klimnula.
- O, nemoj opet da mi ćutiš - požali se, mršteći se.
- Izvini - promrmljah. — Dobro sam spavala, hvala na pitanju.
Džejmi se promeškoljio kad mi je čuo glas.
- Lunjo? - upita.
Bilo mi je dirljivo smešno što je moj blesavi nadimak bio prvo što je izgovorio još omamljen snom. -Da?
Džejmi zatrepta i izvadi svoju zamršenu kosu iz očiju. — O, zdravo, striče Džeb.
- Moja soba nije dovoljno dobra za tebe, mali?
- Mnogo glasno hrčeš - reče Džejmi, a potom zevnu.
- Zar te nisam ničemu naučio? - upita ga Džeb. — Od kada se dopušta gostu, i pri tom dami, da spava na podu?
Džejmi se iznenada uspravi, zureći oko sebe, dezorijentisan. Namršti se.
- Nemoj ga dirati - rekoh Džebu. - Insistirao je da spava naprostirci. Premestila sam ga kad je zaspao.
Džejmi frknu. Mel je to uvek činila.
Blago sam raširila oči gledajući ga, pokušavajući da mu prenesem upozorenje.
Džeb se zasmejulji. Pogledala sam ga i lice mu opet beše kao u mačke koja se sprema da skoči na plen, kao juče. Kao daje resio nekakvu zagonetku. Prišao je i šutnuo ivicu dušeka.
-Već si propustio jutarnji čas. Seron će sigurno biti mrzovoljna zbog toga, zato mrdni.
— Šeron je uvek mrzovoljna - požali se Džejmi, ali brzo ustade.
— Kreni, mališa.
Džejmi me ponovo pogleda, pa se okrenu i nestade u hodniku.
- E sad - reče Džeb čim ostadosmo sami. - Mislim da je cela ova glupost sa čuvanjem trajala sasvim dovoljno. Ja sam zauzet čovek. Ovde su svi zauzeti — previše zauzeti da se razvlače igrajući se straže. Zato ćeš ti danas morati sa mnom dok obavljam svoje poslove.
Osetih kako sam nemo zinula. Zurio je uz mene, bez osmeha.
- Nemoj da deluješ tako preplašeno - progunđa. - Biće sve u redu. - Potapšao je svoju pušku. - Moja kuća nije me-sto za bebe.
S time sam morala da se složim. Tri puta sam brzo i duboko udahnula, pokušavajući da smirim živce. U ušima mije tako glasno bubnjalo da je njegov glas delovao tiho kada je ponovo progovorio.
- Ajmo, Lunjo. Proći će nam dan. Okrenu se i izmaršira iz sobe.
Na trenutak sam se zaledila, a potom pohitala za njim. Nije blefirao - nije ga bilo već iza prvog ugla. Potrčala sam za njim prestravljena činjenicom da bih mogla da naletim na nekog drugog u ovom očigledno naseljenom krilu. Sustigla sam ga pre nego što je stigao do velikog račvanja. Nije me ni pogledao kada sam usporila i krenula ukorak s njim.
— Najzad je došlo vreme da se zaseje ono severozapadno polje. Prvo ćemo morati da obradimo zemlju. Nadam se da nemaš ništa protiv da zaprljaš ruke. Nakon što završimo, postaraćuse da dobiješ priliku da se okupaš. To ti je potrebno. - Prenaglašeno je šmrknuo, a onda se nasmejao.
Osetila sam kako mi se vrat usijao, ali sam ignorisala taj poslednji deo. - Nemam ništa protiv da zaprljam ruke-promrmljah. Koliko se sećam, prazno severozapadno polje bilo je malo zabačeno. Možda ćemo moći da radimo sami.
Kada smo stigli do velike središnje pećine, počeli smo da se mimoilazimo s ljudima. Svi su piljili, besni, kao i obično. Počela sam da prepoznajem većinu njih: sredovečnu ženu i dugačkom prosedom kikom, koju sam videla juče s ekipom za navodnjavanje. Nizak čovek okruglog stomaka, proredene kose boje peska i rumenih obraza bio je s njom. Žena atletske građe s kožom smeđom poput karamele bila je ona koja se sagnula da veže pertle kada sam se prvi put obrela ovde tokom dana. Još jedna žena tamne kože s debelim usnama i pospanim očima bila je u kuhinji, u blizini dva crnokosa dečaka - možda im je majka? Sada smo prošli pored Megi; ona uputi Džebu otrovan pogled i okrenu mi leđa. Prošli smo pored bledog čoveka bolešljivog izgleda i sede kose, za kog sam bila sigurna da ga nikad ranije nisam srela. A onda smo prošli pored Ijana.
- Gde si, Džebe - reče veselo. - Sta si naumio?
- Da preorem zemlju na istočnom polju - zabrunda Džeb.
- Treba li ti pomoć?
- Mogao bi vala da budeš od koristi - promrmlja Džeb.
Namrstio sam se, osećajući njegov pogled na svojim leđima.
Mi smo pored mladića koji nije mogao trn mnogo stariji od Džejmija; njegova tamna kosa krčala je uspravno s njegovog maslinastog čela poput čelične vune.
- Zdravo, Vese - pozdravi ga Ijan.
Ves nas je u tišini posmatrao dok smo prolazili. Ijan se na-smejao njegovom izrazu lica. Prošli smo pored Doce.
- Zdravo, Doco — reče Ijan.
-ljane. — Klimnu Doca. U rukama je držao veliku grudvu testa.Majica mu je bila prekrivena tamnim i grubim brašnom. - "bro jutro, "Džebe. 'Bro jutro, Lunjo.
- 'Bro jutro - odgovori Džeb.
S nelagodom sam klimnula glavom.
- Vidimo se - reče Doca, odjurivši sa svojim teretom.
- Lunja, a? - upita Ijan.
- Moja ideja - reče mu Džeb. - Čini mi se da joj pristaje.
- Zanimljivo - bilo je sve što je Ijan rekao.
Najzad smo stigli do severoistočnog polja, gde su se moje nade raspršile.
Ovde je bilo više ljudi nego u prolazima - pet žena i devet muškaraca. Svi su prekinuli s radom i namrštili se, naravno.
- Ne obraćaj pažnju na njih - promrmlja Džeb.
Džeb je poslušao sopstveni savet; prišao je gomili alata naslaganog uz najbliži zid, gurnuo pušku kroz opasač i dohvatio motiku i dve lopate.
Osetila sam se izloženo jer je bio tako daleko od mene. Ijan se nalazio samo na korak iza mene - čula sam ga kako diše. Ostali u prostoriji nastavili su mrko da me gledaju, a alat im je i dalje bio u rukama. Nisam propustila da primetim da bi motike i pijuci kojima je probijana zemlja mogli lako biti is-korišćeni da probiju nečije telo. Činilo mi se, nakon što sam pročitala izraze na nekoliko njihovih lica, da nisam jedina kojoj je to palo na um.
Džeb se vratio i pružio mi lopatu. Zgrabila sam glatku, istrošenu drvenu dršku, isprobavajući njenu težinu. Nakon što sam videla krvožednost u očima ljudi, bilo mi je teško da o njoj ne razmišljam kao o oružju. Nije mi se dopala ta ideja. Sumnjala sam da bih uopšte mogla da je podignem kao oružje, čak ni da bih blokirala udarac.
Džeb je Ijanu dao pijuk. Oštar, pocrneli metal delovaoje smrtonosno u njegovim rukama. Bila mi je potrebna sva snaga volje da ne odskočim van njegovog domašaja.
- Hajde da krenemo odozdo.
Barem me je Džeb odveo do dela dugačke osunčane pećine gde je bilo najmanje ljudi. Naložio je Ijanu da razbija tvrdu zapečenu zemlju pred nama, dok sam ja prevrtala busenje a on me pratio, gnječeći te komade i praveći od njih upotrebljivu zemlju ivicom svoje lopate.
Dok sam posmatrala kako se znoj sliva niz Ijanovu svedu kožu - skinuo je košulju posle nekoliko sekundi na suvoj žezi I svetlosti ogledala — i dok sam slušala Džebovo teško disanje I iza sebe, videla sam da ja imam najlakši posao. Poželela sam da imam nešto teže da radim,nešto zbog čega ne bih obraćala pažnju na kretnje drugih ljudi. Od svakog njihovog pokreta sam se grčila i štrecala.
Nisam mogla da radim Ijanov posao - nisam imala tako jake ruke niti leđne mišiće neophodne da se probije to tvrdo zemljište. Ali resila sam da Džebu olakšam posao što jer moguće, komadajući busenje na manje komade pre nego bih nastavila dalje.

To je donekle pomoglo - nisam se osvrtala
okolo i umaralo me je toliko da sam morala da se usredsredim na to da se teram da radim.
Ijan nam je s vremena na vreme donosio vodu. Jedna žena - niska i svetle kože, videla sam je juče u kuhinji - očigledno je imala zadatak da ostalima donosi vodu, ali nas je ignorisala. Ijan je donosio dovoljno za troje svaki put. Njegova pramena stava prema meni me je brinula. Da li on zaista više ne želi moju smrt? Ili samo čeka priliku? Voda ovde uvek ima čudan ukus - sumporna je i ustajala - ali sada mi se taj ukus činio sumnjivim. Pokušala sam što više da ignorišem paranoju.
Radila sam dovoljno naporno da mi oči budu zauzete a mozak tup; nisam primetila kada smo stigli do kraja poslednjeg reda. Stala sam tek kad je Ijan to učinio. Protegao se, podigavši pijuk iznad glave s obe ruke i istegao zglobove. Ustuknula sam od podignutog pijuka, ali on to nije video. Shvatila sam da su i svi ostali zastali. Pogledala sam sveže preoranu zemlju, ujednačenu duž čitave podne površine, i shvatila da je celo polje preorano.
- Dobar posao - Džeb glasno objavi grupi. - Sutra ćemo sejati i zalivati.
Prostorija se ispunila tihim ćaskanjem i zveketanjem dok su alatke ponovo naslanjane uza zid. Neki su neobavezno razgovarali; drugi su i dalje bili napeti zbog mene. Ijan ispruži ruku da primi moju lopatu, i ja mu je dadoh, osećajući da moje inače loše raspoloženje tone još dublje. Nisam sumnjala da ću biti uključena u to Džebovo „ćemo". Sutrašnji dan će biti jednako težak kao i današnji.
Pogledala sam Džeba tugaljivo, ali on se smešio u mom pravcu. U njegovom osmehu beše neke prepređenosti koja me navede da poverujem kako zna o čemu razmišljam - ne samo da je pogodio da se osećam nelagodno već je u tome i uživao.
Namignuo mi je, moj ludi drug. Ponovo sam shvatila da je ovo najbolje što se može očekivati od ljudskih prijateljstava.
- Vidimo se sutra, Lunjo - doviknu Ijan s druge strane prostorije i nasmeja se sam sebi.
Svi su zurili u mene.