NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 22.Otvaranje

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 22.Otvaranje   Sat Jun 26, 2010 8:14 am

Džeb je stavio šake iza glave i pogledao u tamnu tavanicu, zamišljenog lica. I dalje je bio raspoložen za priču. - Često sam se pitao kako je to - biti uhvaćen, znaš. Video sam kako se to dešava više puta, čak sam u nekoliko navrata i sam bio zamalo uhvaćen. Pitao sam se kako bi to bilo. Da li bi bolelo, da ti neko stavi nešto u glavu? Video sam kako se to događa, znaš.
Oči mi se razrogačiše od iznenađenja, ali on nije gledao u mene.
- Čini se da koristite nekakav anestetik, ali samo nagađam. Niko nije vrištao u agoniji, niti išta slično, doduše, pa nije moglo biti preveliko mučenje.
Nabrala sam nos. Mučenje. Ne, to je ljudska specijalnost.
- One priče koje si pričala klincu bile su vrlo zanimljive.
Ukočila sam se, a on tiho nasmeja. - Da, slušao sam. Prisluškivao sam, priznajem. Nije mi žao; sve je bilo sjajno, a sa mnom nećeš da pričaš kao što pričaš sa Džejmijem. Stvarno su mi se dopali ti šišmiši i biljke i paukovi. Da se čovek zamisli. Uvek sam voleo da čitam lude, ekscentrične stvari, naučnu fantastiku i slično. Gutao sam takvo štivo. A klinac je poput mene - pročitao je sve knjige koje imam po dva ili tri puta. Sigurno mu je pravo uživanje da čuje neke nove priče. Meni svakako jeste. Dobro pripovedaš.
I dalje sam gledala dole, ali osetila sam kako smekšavam i delimično spuštam gard. Kao i bilo ko unutar ovih emocionalnih tela, prava sam naivčina kada je reč o laskanju.
- Svi ovde misle da si nas lovila da bi nas predala Tragačima.
Od te reči sam se stresla. Vilica mi se stegla, a zubi zagrizoše jezik. Osetila sam krv.
- Koji bi mogao biti drugi razlog - nastavio je, nesvestan moje reakcije, ili je ignorišući. - Ali mislim da su oni sputani svojim ustaljenim verovanjima. Ja sam jedini s pitanjima... Mislim, kakav je to bio plan, da odlutaš u pustinju bez ikakvog načina da se vratiš? - Zakikotao se. - Lutanje... čini se da je to tvoja specijalnost, zar ne, Lunjo?
Nagnuo se ka meni i munuo me laktom. Razrogačene od nesigurnosti, oči mi poleteše ka podu, ka njegovom licu, zatim opet ka podu. On se ponovo nasmeja.
- Ta staza dovela je samo nekoliko koraka od uspešnogsa-moubistva, po mom mišljenju. To definitivno nije način rada nekog Tragača, ako znaš na šta mislim. Pokušao sam to da razložim. Da se poslužim logikom, je l’ tako? Pa, ako nisi imala pojačanje, od koga nisam video ni traga, a nisi imala načina i da se vratiš, onda si sigurno imala neki drugi cilj. Nisi bila baš pričljiva otkako si stigla ovamo, osim maločas s malim, ali slušao sam ono što jesi rekla. Nekako mi se čini da je razlog tome što si zamalo umrla tamo u pustinji taj što si bila očajnički rešena da pronađeš tog malog i Džareda.Zatvorila sam oči.
- Ali zašto bi tebe bilo briga? - upita Džeb, ne očekujući i odgovor, već samo razmišljajući naglas. - Ja to vidim ovako:! ili si veoma dobra glumica, poput nekog Supertragača, neke nove vrste, još podmuklije od prve, s nekakvim planom koji ne mogu da prokljuvim; ili ne glumiš. Prvo objašnjenje se čini prilično složenim za tvoje ponašanje, onda i sada, i ja ne verujem u to. Ali ako ne glumiš...
Zastao je na trenutak.
- Proveo sam mnogo vremena posmatrajući pripadnike tvoje vrste. Uvek sam čekao da se promene, znaš, da ne moraju više da se ponašaju kao mi jer nema više nikoga pred kim bi glumili, i Nastavio sam da gledam i da čekam, ali oni su nastavljali da se ponašaju kao ljudi. Ostajali su s porodicama svojih tela, odlazili na piknike po lepom vremenu, sadili cveće, slikali i sve
ostalo. Pitao sam se da li postajete skoro kao ljudi. Da li mi u stvari imamo nekakav uticaj na vas, na kraju krajeva. Čekao je, dajući mi šansu da odgovorim. Nisam to učinila.
- Video sam nešto pre nekoliko godina što mi se urezalo u pamćenje. Jednog starca i staricu, pa dobro, tela starca i starice. Bili su zajedno toliko dugo da im je koža na prstima oko burmi postala naborana. Držali su se za ruke i on ju je poljubio u obraz, a ona je pocrvenela pod svim tim borama. Palo mi je napamet da imate ista osećanja kao i mi jer ste u stvari mi, a ne samo ruke koje upravljaju lutkama.
- Da - šapnuh. - Imamo sva ista osećanja. Ljudska osećanja. Nadu, bol i ljubav.
- Pa, ako ne glumiš... onda bih se zakleo da ih voliš obojicu. Ti ih voliš. Lunja, ne samo Melino telo.
Spustila sam glavu na ruke. Taj gest je bio jednak priznanju, ali nije me bilo briga. Nisam više mogla da izdržim.
- Znači, to si ti. Ali pitam se i za svoju bratanicu. Kako je bilo njoj, kako bi bilo meni. Kad ti stave nekoga u glavu, da li samo... nestaneš? Da li si izbrisan? Kao da si mrtav? Ili je to nalik snu? Da li si svestan spoljašnje kontrole? Da li je ono svesno tebe? Da li si tamo zarobljen, da li vrištiš iznutra?
Sedela sam veoma mirno, pokušavajući da ne promenim izraz lica.
- Prosto gledano, sećanja i ponašanje, sve to ostaje za tobom. Ali tvoja svest... Čini se kao da neki ljudi ne žele da se predaju bez borbe. Do đavola, znam da bih ja pokušao da ostanem - nikad nisam prihvatio ne kao odgovor, svako može to da ti potvrdi. Ja sam borac. Svi mi koji smo preostali smo borci. I znaš, i Mel bih okvalifikovao kao borca.
Nije skidao pogled s tavanice, ali ja sam gledala u pod - zurila sam u njega, pamteći šare u ljubičastosivoj prašini.
- Da, o tome sam baš dosta razmišljao.
Sada sam osetila njegov pogled na sebi, iako mi je glava i dalje bila oborena. Nisam se micala, osim da polako udišem i izdišem. Trebalo mi je dosta truda da održim taj spori ritam neprekidnim. Morala sam da progutam; krv mi je i dalje tekla u ustima.
Zašto li smo ikad mislili daje lud? Zapita se Mel. On sve vidi. On je genije.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 22.Otvaranje   Sat Jun 26, 2010 8:15 am

On je i jedno i drugo.
Pa, možda ovo znači da više ne moramo da ćutimo. On zni Bila je puna nade. U poslednje vreme je bila veoma tiha, odsutna skoro polovinu vremena. Nije joj bilo lako da se koncentriše kad je bila relativno srećna. Izvojevala je svoju veliku pobedu. Ona nas je dovela ovamo. Njene tajne više nisu bile ugrožene; njene uspomene nikada neće odati Džareda i Džejmija.
Budući da više nije morala da se bori, bilo joj je teže da pronađe volju da progovori, čak i sa mnom. Videla sam kako je ideja otkrića - toga da drugi ljudi prihvate njeno postojanje - okrepljuje.
Džeb zna, da. Da li to zaista bilo šta menja?
Pomislila je na način na koji su drugi ljudi gledali Džeba. U redu. Uzdahnula je. Ali mislim da Džejmi... pa, on nezru niti nagađa, ali mislim da oseća istinu.
Možda si u pravu. Pretpostavljam da ćemo videti da li četi doneti bilo šta dobro njemu ili nama na kraju.
Džeb je uspeo da ćuti samo nekoliko sekundi, a onda je ponovo počeo, prekinuvši nas. - Veoma zanimljivo. Nije baš da sve pršti kao u filmovima koje sam voleo. Ali i dalje je zanimljivo. Voleo bih da čujem još nešto o tim paukastim stvarima. Veoma sam radoznao... zaista veoma radoznao.
Duboko sam udahnula i podigla glavu. - Šta želiš da znas!
Toplo mi se osmehnuo, a oči su mu se savile u dva polumeseca. - Tri mozga, je l’ tako?
Klimnuh.
- Koliko očiju?
- Dvanaest: jedno na svakom spoju noge i tela. Nismo imali kapke, samo mnoštvo vlakana, poput trepavica od čelične vune, da ih zaštitimo.
Klimnuo je glavom, sjajnih očiju. - Jesu bili čupavi, kao I tarantule?
- Ne. Bili su nekako... oklopljeni; imali su krljušt, poput I reptila ili ribe.
Zavalila sam se uza zid, spremajući se za dug razgovor.
Džeb me tu nije razočarao. Prestala sam da brojim kolikoj mi je pitanja postavio. Hteo je detalje - o izgledu Paukova, njihovom ponašanju, i o tome kako su osvojili Zemlju. Nisu li bili gadni detalji invazije; upravo suprotno, skoro da je u toni
Jelu uživao više nego u ostalom. Pitanja su mu brzo sustizala moje odgovore, i često se osmehivao. Kada je saznao sve što je hteo o Paukovima, nekoliko sati kasnije, želeo je da sazna više o Cveću.
- To mi uopšte nisi objasnila - podsetio me.
Pa sam mu ispričala o toj najdivnijoj i najpitomijoj planeti. Skoro svaki put kada bih se zaustavila da udahnem, prekinuo bi me novim pitanjem. Voleo je da pogodi odgovor pre nego što bih stigla da progovorim, i činilo se da mu uopšte ne smeta ako je pogrešio.
jeste li jeli muve, poput mesožderki? Kladim se da jeste; ili možda nešto veće, poput ptica - poput pterodaktila!
- Ne, hranili smo se sunčevom svetlošću, kao i većina biljaka ovde.
- Pa, to uopšte nije zabavno kao ovo moje.
Ponekad bih uhvatila sebe kako se smejem zajedno s njim. Tek što smo prešli na Zmajeve kad se Džejmi pojavio s večerom za troje.
- Zdravo, Lutalice - reče, pomalo postiđeno.
- Zdravo, Džejmi - odgovorila sam, pomalo stidljivo, nesigurna da li će zažaliti zbog bliskosti koju smo delili. Ja sam, na kraju krajeva, negativac.
Ali seo je odmah pored mene, između mene i Džeba, prekrstivši noge i položivši poslužavnik usred našeg malog kružoka. Bila sam izgladnela i veoma žedna od sve priče. Uzela sam činiju sa supom i ispraznila je u nekoliko gutljaja.
- Trebalo je da znam da si danas u menzi samo bila učtiva. Moraš reči kad si gladna, Lunjo. Ja ne čitam misli.
Nisam se složila s tim poslednjim delom, ali bila sam prezauzeta žvakanjem, ustiju punih hleba, da bih odgovorila.
- Lunja? - upita Džejmi.
Klimnula sam, stavljajući mu do znanja da mi ne smeta.
- Nekako joj odgovara, zar ne? - Džeb je bio toliko ponosan na sebe da sam bila iznenađena što se nije sam potapšao po ramenu, samo da ostavi utisak.
- Može biti - reče Džejmi. - Jeste pričali o zmajevima?
- Jašta - reče mu Džeb oduševljeno - ali ne o gušterastoj vrsti. Svi su sačinjeni od želea. Međutim, mogu da lete... skoro. Vazduh je gušći, i on je neka vrsta želatina. Pa mu to dođe skoro kao plivanje. A mogu da bljuju kiselinu - to je skoro kao vatra, zar ne?
Pustila sam Džeba da uputi Džejmija u detalje dok sam jela više hrane nego što mi je sledovalo i iskapila bocu s vodom. Kada su mi usta bila slobodna, Džeb je ponovo počeo s pitanjima.
- A ta kiselina...
Džejmi nije postavljao pitanja poput Džeba, i više sam pazila šta govorim sad kad je on bio tu. Ipak, ovoga puta Džeb nije pitao ništa što bi nas moglo dovesti do neke škakljive teme, bilo slučajno ili namerno, pa moja pažnja nije bila neophodna. Svetlost je polako bledela dok hodnik nije utonuo u mrak. Onda je postala srebrna od slabog odsjaja mesečine, što beše sasvim dovoljno, kada su mi se oči prilagodile, da vidim čove-ka i dečaka pored sebe.
Džejmi mi se primicao sve bliže kako je noć proticala. Nisam shvatila da mu češljam kosu prstima dok sam pričala sve dok nisam primetila kako mi Džeb zuri u šaku.
Prekrstila sam šake u krilu.
Na kraju, Džeb je vrlo dugo zevnuo, što je Džejmija i mene navelo da učinimo isto.
- Dobar si pripovedač, Lunjo - reče Džeb nakon što smo završili s protezanjem.
- To sam radila... ranije. Bila sam predavač, na univerzitetu u San Dijegu. Predavala sam istoriju.
- Predavač! - ponovi uzbuđeno Džeb. - Nije li to zadivljujuće? To je baš nešto što bi nam dobro došlo ovde. Megina mala, Seron, uči troje klinaca, ali postoji mnogo toga oko čega ne može da pomogne. Najlagodnije se oseća s matematikom i sličnim. Ali istorija...
- Ja sam predavala samo našu istoriju — prekidoh ga. Činilo se da neće biti dovoljno čekati da on udahne. - Ne bih bila od prevelike pomoći kao nastavnica ovde. Nisam dovoljno obučena.
- Vaša istorija je bolja od ničega. Ima stvari koje bi mi trebalo da znamo, budući da živimo u univerzumu naselj jem nego što smo mislili.
- Ali ja nisam bila pravi nastavnik - rekoh, očajna. Da zaista misli da bi bilo ko želeo da čuje moj glas, a kamoli da sluša moje priče? - Bila sam svojevrsni počasni profesor, nešto
kao gostujući predavač. Hteli su mene samo zbog... pa, zbog priče koja prati moje ime.
- To je sledeće što sam bteo da te pitam - reče Džeb samozadovoljno. - Možemo razgovarati o tvom nuscuvničAom iskustvu kasnije. A sada - zašto te zovu Lutalica? Čuo sam mnoštvo čudnih imena: Suva Voda, Prsti Na Nebu, Padajući Naviše - sve pomešano, naravno, s običnim imenima poput Pam i Dim. Kažem ti, tako nešto bi moglo oterati čoveka u ludilo od radoznalosti.
Čekala sam dok se nisam uverila da je završio kako bih počela. - Pa, to obično funkcioniše tako što neka duša isproba jednu ili dve planete - dve je prošek onda se naseli na svom omiljenom mestu. Samo se presele u nove domaćine iste vrste na istoj planeti kada im se telo približi smrti. Veoma je konfuzno seliti se iz jedne vrste tela u drugo. Većina duša to zaista mrzi. Neke se nikad ne odsele s planete na kojoj su rođene. Povremeno nekom bude teško da pronađe nešto što mu odgovara. Takvi možda isprobaju i tri planete. Jednom sam srela dušu koja je posetila pet planeta pre nego što se skrasila kod Slepih Miševa. Sviđalo mi se tamo; pretpostavljam da sam tamo bila najbliže tome da odaberem planetu. Da nije bilo slepila...
- Na koliko si planeta živela? - upita Džejmi prigušenim glasom. Nekako, dok sam pričala, njegova šaka se našla u mojoj.
- Ovo mi je deveta - rekoh, nežno mu stiskajući prste. I -Čoveče, devet! - izusti uzbuđeno.
- Zato su od mene tražili da predajem. Svako im može ispričati našu statistiku, ali ja imam lično iskustvo s većine planeta koje smo... zauzeli. - Oklevala sam kod te reči, ali činilo se da Džejmiju ne smeta. - Postoje samo tri na kojima nisam bila -doduše, sad ih ima četiri. Tek što su otvorili jedan novi svet.
Očekivala sam da će Džeb uskočiti s pitanjima o tom novom svetu, ili o onima koje sam preskočila, ali on se samo odsutno igrao krajevima brade.
- Zašto se nikad nigde nisi zadržala? - upita Džejmi. ; - Nikad nisam pronašla mesto na kome mi se svidelo dovoljno da bih ostala. -Ašta je sa Zemljom? Misliš li da ćeš ovde ostati? Zelela sam da se nasmešim njegovoj detinjoj veri - kao da ću ja ikad dobiti šansu da pređem u nekog drugog domaćina.Kao da ću ikad dobiti priliku da proživim barem još jedan me-sec u domaćinu kog imam.
- Zemlja je... veoma zanimljiva — promrmljah. - Teža je od bilo kog sveta na kome sam ranije bila.
- Teža od mesta sa smrznutim vazduhom i kandžozveri-ma? - upita.
- Na svoj način, da. - Kako da mu objasnim da Planeta Magle napada samo spolja - da je mnogo teže kad si napadnut iznutra.
Napadnut, naruga se Melani.
Zevnula sam. Nisam baš mislila na tebe, rekoh joj. Mislili sam na ove nestabilne emocije, koje me uvek izdaju. Ali jesi me napala. Namećući mi onako svoje uspomene.
Naučila sam lekciju, uverila me suvo. Osetila sam kako' snažno svesna šake koja se nalazila u mojoj. U njoj je polako narastalo osećanje koje nisam razumela. Nešto na ivici gne s tračkom požude i pomalo očajanja.
Ljubomora, prosvetlila me je.
Džeb ponovo zevnu. - Izgleda da sam načisto nevaspitan. Mora da si premorena; danas si se sita nahodala, a ja te ovde držim budnom pola noći zagovarajući te. Trebalo bi da sam' bolji domaćin. Ajmo, Džejmi, ostavimo Lunju da se malo naspava.
Bila sam iscrpljena. Činilo mi se da je dan bio vrlo dug, a sudeći po Džebovim recima, nije bila u pitanju samo mo: mašta.
- Važi, striče Džeb. - Džejmi lagano skoči na noge i tom pruži ruku starcu.
- Hvala, mali. - Zastenja Džeb dok je ustajao. - Hvala i tebi — dodade u mom pravcu. - Najzanimljiviji razgovor koji sam vodio... pa, verovatno ikada. Odmori glas, Lunjo, jer moja ra doznalost je moćna stvar. Ah, evo i njega! Bilo je krajnje vreme.
Tek tada sam začula zvuk koraka koji su se približavali. Automatski sam se skupila uza zid i povukla se dublje u [ ćinu-sobu, a potom sam se osetila izloženijom jer je meseči unutra bila svetlija.
Bila sam iznenađena što je ovo prva osoba koja je kren na spavanje; činilo se da mnogi stanuju u tom hodniku.
- Izvini, Džebe. Zapričao sam se sa Seron, a onda sam kako zadremao.
Bilo je nemoguće ne prepoznati taj lagani i nežni glas. Želudac mi se prevrnuo, i ja poželeh da je prazan. [ -Nismo ni primetili, Doco — reče Džeb. — Ovde smo se tajilo provodili. Jednom ćeš morati da je nateraš da ti ispriča neku [odsvojih priča - sjajan materijal. Međutim, ne večeras. Mora daje prilično umorna, kladim se. Vidimo se ujutru. ; Doktor je raširio prostirku ispred ulaza u pećinu, kao i Džared.
- Motri na ovo - reče Džeb, spuštajući pušku pored otirača. -Jesi li dobro, Lunjo? - upita Džejmi. - Treseš se.
Nisam to ni primetila, ali drhtala sam celim telom. Nisam mu odgovorila; grlo mi se potpuno steglo.
- De, de - reče Džeb utešno. - Ja sam pitao Docu da li bi imao nešto protiv da preuzme jednu smenu. Nemaš razloga za brigu. Doca je častan čovek.
Doktor se osmehnu pospano. - Neću te povrediti... Lunja, je li tako? Obećavam. Samo ću stražariti dok budeš spavala.
Ugrizla sam se za usnu, ali drhtanje nije prestalo.
Međutim, činilo se da Džeb misli da je sve sređeno. — 'Ku noć, Lunjo. 'Ku noć, Doco - reče dok je kretao nazad niz hodnik.
Džejmi je oklevao, posmatrajući me zabrinuto. - Doca je dobar - obeća mi šapatom.
- Ajde, mali, kasno je! Džejmi pojuri za Džebom.
Posmatrala sam doktora kad su nestali, čekajući neku promenu. Docin opušten izraz lica se, međutim, nije promenio, a pušku nije ni takao. Protegnuo je svoje dugačko telo na prostirci, a listovi i stopala su mu visila s jednog kraja. U ležećem položaju delovao je znatno sitnije, bio je mršav kao prut.
- Laku noć - promrmlja on pospano.
Naravno da nisam odgovorila. Posmatrala sam ga na prigušenoj mesečini, odmeravajući micanje njegovih grudi na osnovu pulsa koji mi je odjekivao u ušima. Disanje mu se usporilo i pralo dublje, a potom je počeo tiho da hrče.
Možda se samo pretvarao, ali čak i da jeste, nije bilo mnogo toga što sam mogla da uradim s tim u vezi. Tiho sam se ušu-njala dublje u sobu, sve dok nisam osetila ivicu dušeka na leđima. Obećala sam sebi da neću dirnuti u mesto, ali verovatno ne bi škodilo kad bih se samo sklupčala u dnu kreveta. Pod je bio grub i vrlo tvrd.
Zvuk doktorovog mekog hrkanja bio je utešan; čak i ako ga je glumio kako bi me umirio, barem sam znala gde se tač-no nalazi u tami.
Bilo da preživim ili umrem, pretpostavila sam da bih mogla slobodno da spavam. Bila sam umorna kao pas, kako bi Me-lani rekla. Pustila sam da mi se oči sklope. Dušek je bio mekši od bilo čega što sam dotakla otkad sam došla ovde. Opustila sam se i utonula...
Začulo se tiho struganje nogama - neko je bio u sobi sa mnom. Naglo sam otvorila oči i ugledala nečiju senku između tavanice obašjane mesečinom i sebe. Napolju, doktorovo hrkanje se neometano nastavilo.
Back to top Go down
View user profile
 
22.Otvaranje
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: