NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 21.Nadimak

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 21.Nadimak   Sat Jun 26, 2010 8:11 am

Čvrsto sam se držala Džeba, idući malo ispred njega, htela sam da budem što dalje od dva čoveka koja su nas pratila. Džejmi je hodao negde po sredini, nesiguran gde zapravo želi da bude.
Nisam mogla previše da se usredsredim na dalji obilazak koji mi je Džeb priredio. Pažnja mi nije bila usmerena na drugu grupu pećina kroz koje me je proveo - na jednu gde je kukuruz rastao do boka na užarenoj vrelini šljaštećih ogledala - niti na prostranu pećinu niskog plafona koju je nazivao „igralištem". Ona je bila crna poput noći i smeštena duboko pod zemljom, ali mi je rekao da u nju unose svetlo kad žele da se igraju. Reč igraju mi nije ništa značila, naročito ne ovde u ovoj grupi napetih i ljutitih preživelih ljudi, ali nisam od njega tražila dami to objasni. I ovde je bilo vode, iz malenog, nezdravog sumpornog izvora za koji je Džeb rekao da ga povremeno koriste kao drugi nužnik jer se iz njega voda ne može piti.
Pažnja mi je bila podeljena između ljudi koji su išli iza nas] i dečaka pored mene.
Ijan i doktor su se iznenađujuće dobro vladali. Niko menije napao otpozadi — mada sam pomislila da bi mi oči mogle ostati ukopane na potiljku koliko sam se trudila da vidim hoće li se to dogoditi. Oni su nas samo tiho pratili, povremeno tiho razgovarajući među sobom. Komentari su im se vrteli oko imena koje nisam znala i nadimaka za mesta i stvari koje su se možda nalazile unutar pećina, a možda i nisu. Ništa nisam razumela.
Džejmi nije ništa govorio, ali me je mnogo gledao. U trenucima kada se nisam trudila da motrim na druge često sam virkala i u njegovom pravcu. To mi nije ostavilo dovoljno vremena da se divim stvarima koje mi je Džeb pokazivao, ali se činilo kao da on i ne primećuje moju obuzetost.
Neki od tunela behu vrlo dugački - razdaljine skrivene ispod zemlje bile su zaprepašćujuće. Često su bili crni poput mastila, ali Džeb i ostali su se tek povremeno zaustavljali, očigledno upoznati sa svojim okruženjem, i odavno naviknuti na putovanje u tami. Bilo mi je teže nego kad sam bila sama s Džebom. U mraku se svaki zvuk činio kao napad. Čak se i neobavezno ćaskanje doktora i Ijana činilo kao da samo prikriva neki podli potez.
Paranoična si, prokomentarisala je Melani. Ako je to neophodno da bismo preživele, onda neka bude tako.
Volela bih da više obraćaš pažnju na strica Džeba. Ovo je očaravajuće.
Radi šta hoćeš sa svojim vremenom.
Ja mogu da čujem i vidim samo ono što ti čuješ i vidiš, Lutalice, reče mi. Onda je promenila temu. Džejmi deluje dobro, slažeš li se? Ne previše nesrećno.
Deluje... umorno.
Upravo smo nailazili na neku svetlost nakon dotad najduže šetnje kroz vlažnu tminu.
- Ovo je najjužniji krak sistema hodnika - objasni Džeb dok smo hodali. - Nije baš najzgodniji, ali ima dovoljno svetlosti tokom čitavog dana. Zato smo od njega napravili bolničko krilo. Ovde Doca obavlja svoje poslove.

U trenutku kada je Džeb objavio gde smo, telo mi se sledilo a zglobovi mi se ukočili; zaustavila sam se kližući, pobovši stopala u stenoviti pod. Moje oči, razrogačene od užasa, poigravale su između Džebovog i doktorovog lica.
Da li je sve ovo bila smicalica? Sačekati da se tvrdoglavi Džared skloni s puta, a onda me namamiti ovamo? Ne mogu daverujem da sam samovoljno došla na ovo mesto. Kako sam samo glupa!
Melani je bila jednako užasnuta. Mogle smo još da im se i upakujemo s masnicom!
Piljili su u mene, Džeb bezizražajno, a doktor delujući iznenađeno poput mene - mada ne toliko prestravljeno.
Htela sam da ustuknem i otrgnem se od dodira nakon što sam osetila nečiju šaku na svojoj mišici, da ta šaka nije bila toliko poznata.
- Ne - reče Džejmi, a šaku je oklevajući položio tik ispod mog lakta. - Ne, u redu je. Stvarno. Zar ne, striče Džeb? -Džejmi pogleda starca s poverenjem. - U redu je, zar ne?
- Naravno da jeste. - Džebove bledoplave oči bile su smirene i bistre. - Samo ti pokazujem svoju kuću, mala.
- O čemu pričaš? - zagrme Ijan iza nas, zvučeći iznervirano zbog toga što ne razume.
- Misliš da smo te ovde namerno doveli, zbog Doce?-Džejmi se obrati meni umesto da odgovori Ijanu. - Jer ne bismo to uradili. Obećali smo Džaredu.
Zagledala sam se u njegovo iskreno lice, trudeći se da po-verujem.
- Oh! — reče Ijan kad je razumeo, a onda se nasmeja. - To nije loš plan. Iznenađen sam da se ja nisam setio toga.
Džejmi mrko pogleda krupnog muškarca i potapša me po ruci pre nego što me je pustio. — Ne boj se - reče.
Džeb je nastavio tamo gde je stao. - Znači, ova velika prostorija ovde opremljena je s nekoliko ležaja u slučaju da se neko razboli ili povredi. Imali smo dosta sreće s tim. Doca nema baš mnogo toga sa čime bi radio u hitnim slučajevima. - Džeb mi se osmehnu. - Vaši su bacili sve naše lekove kada su preuzeli kontrolu. Teško nam je da nabavimo ono što nam treba.
Blago sam klimnula glavom; bio je to odsutan pokret. Još uvek mi se mantalo i pokušavala sam da se orijentišem. Ova prostorija je delovala prilično nevino, kao da je korišćena samo za lečenje, ali od nje mi se stomak uvijao i grčio.
- Sta znaš o vanzemaljskoj medicini? - upita doktor iznenada, glave nakrivljene u stranu. Radoznalo mi je posmatrao lice, s iščekivanjem.
Nemo sam zurila u njega.
- O, možeš da pričaš s Docom - ohrabri me Džeb. - On I je prilično pristojan tip, kad se sve uzme u obzir.
Jednom sam odmahnula glavom. Htela sam da odgovorim na doktorovo pitanje, da mu kažem da ne znam ništa, ali pogrešno su me razumeli.
- Neće da oda nijednu tajnu svog zanata - reče Ijan kiselo. - Zar ne, srce?
- Obrati pažnju na ponašanje - graknu Džeb.
- Je li to tajna? - upita Džejmi, obazrivo ali očigledno radoznao.
Ponovo sam odmahnula glavom. Svi su zbunjeno gledali u mene. I Doca je polako odmahnuo glavom, zabezeknut.
Duboko sam udahnula, a potom prošaputala: - Nisam Is-celitelj. Ne znam kako oni, lekovi, deluju. Samo znam da stvarno deluju: isceljuju, ne lece samo simptome. Nema pokušaja i pogreške. Naravno da su ljudski lekovi odbačeni.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 21.Nadimak   Sat Jun 26, 2010 8:12 am

Sva četvorica su bezizražajno piljila. Prvo su bili iznenađeni kad im nisam odgovorila, a sada su bili iznenađeni što jesam. Ljudima je nemoguće ugoditi.
- Tvoja vrsta nije promenila previše onoga što smo ostavili za sobom - reče zamišljeno Džeb nakon kraće pauze. — Samo medicinske stvari i svemirski brodovi umesto aviona. Osim toga, čini se da se život nastavlja kao i uvek... na površini.
- Dolazimo da iskusimo, ne da menjamo - prošaputala sam. - Zdravlje je, međutim, važnije od te filozofije.
Naglo sam zatvorila usta, čujno škljocnuvši vilicom. Moram biti opreznija. Ljudi baš i ne žele predavanje o filozofiji duša. Ko zna šta bi ih naljutilo? Ili od čega bi ih izdalo njihovo krhko strpljenje?
Džeb klimnu glavom, i dalje zamišljen, pa nas povede dalje. Nije više bio jednako oduševljen u nastavku obilaska nekoliko povezanih pećina ovde u medicinskom krilu, nije se toliko uneo u predstavljanje. Kada smo se okrenuli i uputili nazad u crni hodnik, utonuo je u ćutanje. Beše to duga i tiha šetnja. Razmišljala sam o onome što sam rekla, tražeći nešto što ga je možda uvredilo. Džeb je i suviše čudan za mene da bih pogodila da li se o tome radi. Drugi ljudi, iako neprijateljski nastrojeni i sumnjičavi, barem su smisleniji. Kako mogu da se nadam da ću razumeti Džeba?
Obilazak se naglo završio kad smo ponovo ušli u ogromnu pećinu s baštom, gde su izdanci šargarepa nalikovali jarkoze-lenom tepihu preko tamnog poda.
— Predstava je gotova - reče Džeb nabusito, posmatrajući Ijana i doktora. - Idite i radite nešto korisno.
Ijan zakoluta očima u pravcu doktora, ali obojica su se prilično dobroćudno okrenuli i krenuli nazad ka najvećem izlazu - onom koji vodi do kuhinje, kako sam zapamtila. Džejmi je oklevao, gledajući za njima, ali se ne mičući.
— Ti ideš sa mnom - reče mu Džeb, nešto manje nabusito ovoga puta. - Imam posao za tebe.
— U redu - reče Džejmi. Videla sam da mu je drago stoje odabran.
Džejmi je ponovo išao pored mene dok smo kretali nazad ka spavaonicama. Iznenadila sam se, nakon što smo prošli kroz treči prolaz sleva, što se činilo da Džejmi zna tačno kuda idemo. Džeb je neznatno žaostajao za nama, ali je Džejmi naglo stao kada je stigao do zelenog paravana koji je prekrivao ulaz u sedmu sobu. Sklonio mi je paravan, ali je ostao u hodniku.
— Slažeš se da neko vreme miruješ? - upita Džeb.
Klimnula sam glavom, zahvalna zbog pomisli da ću se ponovo sakriti. Prošla sam pognuto kroz otvor, a onda sam stala nakon nekoliko koraka, ne znajući šta tačno da radim sa sobom. Melani se setila da ovde ima knjiga, ali sam je podsetila na svoj zavet da ništa ne diram.
— Imam nekih obaveza, mali — reče Džeb Džejmiju. - Hrana se neće sama pripremiti, znaš. Jesi li raspoložen za stražu?
— Naravno — reče Džejmi, široko se osmehnuvši. Njegove mršave grudi se naduše.
Razrogačila sam oči u neverici dok sam posmatrala Džeba kako smešta pušku u Džejmijeve nestrpljive šake.
-Jesi li lud? - povikala sam. Glas mi je bio toliko jak da i ga isprva nisam prepoznala. Činilo mi se kao da sam oduvek šaputala.
Džeb i Džejmi su me zaprepašćeno pogledali. Našla sam se u hodniku s njima u sekundi.
Skoro da sam posegnula za čvrstim metalom cevi, skoro da sam ga istrgla iz dečakovih ruku. Ono što me je zaustavilo nije bila činjenica da bi me takav potez zasigurno ubio. Zaustavila me
je činjenica da sam slabija od ljudi u tom pogledu; čak ni po cenu da spasim dečaka ne bih mogla da se nateram da pipnem oružje. Umesto toga sam se obrušila na Džeba.
- Sta ti pada na pamet? Da daješ detetu oružje? Mogao bi ! da pogine!
- Mislim da je Džejmi prošao dovoljno toga da zasluži da se nazove muškarcem. Zna da se snađe s oružjem.
Džejmijeva ramena se ispraviše nakon što ga je Džeb pohvalio, i stegnuo je pušku čvršće uz grudi.
Zinula sam na tu Džebovu glupost. - Sta ako dođu po mene a on bude tu? Da li ti je palo na pamet šta bi moglo da se desi? Ovo nije šala! Povrediće ga da bi me se dočepali!
Džeb je ostao miran, spokojnog izraza lica. — Nemoj misliti da će biti bilo kakvih problema danas. Kladio bih se da neće.
- Pa, ja ne bih! - ponovo sam vikala. Glas mi se odbijao o zidove tunela - neko će me sigurno čuti, ali me nije bilo briga. Bolje da dođu dok je Džeb još tu. - Ako si tako siguran, onda me ostavi ovde samu. Neka bude šta bude. Ali nemoj ugrožavati Džejmija!
-Jesi li zabrinuta za klinca, ili se samo plašiš da će uperiti oružje u tebe? - upita Džeb skoro malaksalim glasom.
Trepnula sam, i moj bes se preusmerio. Ta pomisao mi nije ni pala na pamet. Pogledala sam belo u Džejmijevom pravcu, susrela njegov iznenađeni pogled i videla da je ta pomisao i njemu šokantna.
Trebalo mi je minut vremena da se saberem, i dok sam to učinila Džebov izraz lica se promenio. U očima mu se videla rešenost, a usta su mu se skupila - kao da je na putu da uklopi poslednji komadić neke frustrirajuće slagalice.
- Daj pušku Ijanu ili bilo kome drugome. Nije me briga -rekoh, sporo i ujednačenim glasom. - Samo ne mešaj dečaka u ovo.
Džebov iznenadni osmeh od uva do uva zapanjujuće me je podsetio na mačku koja se sprema za skok.
- Ovo je moja kuća, mala, i radiću onako kako ja hoću. Uvek tako radim.
Džeb mi okrenu leđa i lagano odšeta niz hodnik, zviždu-ćući. Posmatrala sam ga kako odlazi, razjapljenih usta. Kada je nestao, okrenula sam se ka Džejmiju, koji me je mrko gledao.
— Nisam ja dete — promrmlja tonom dubljim nego inače, brade ratoborno isturene. - A sada, trebalo bi... trebalo bi da odeš u svoju sobu.
Naređenje nije bilo strogo, ali ništa drugo nisam mogla da učinim. Izgubila sam s velikom razlikom u ovoj raspravi.
Sela sam leđima oslonjena na stenu koja je činila jednu stranu otvora pećine - stranu gde sam mogla da se sakrijem iza poluotvorenog paravana a da i dalje posmatram Džejmija. Obgrlila sam noge i počela da radim ono što sam znala da ću raditi dokle god ova nenormalna situacija bude trajala: brinula sam,
Takođe sam napregnula oči i uši ne bih li primetila ikakav zvuk nečijeg prilaska, da bih bila spremna. Šta god Džeb pričao, sprečila bih da bilo ko oproba Džejmijevu stražarsku ve-štinu. Predala bih se pre nego što bi to tražili.
Da, složi se Melani kratko.
Džejmi je nekoliko minuta stajao u hodniku, čvrsto držeći pušku u rukama, nesiguran kako da obavlja svoj posao. Nakon toga je počeo da se šetka, napred-nazad ispred paravana, ali činilo se da se osetio glupo nakon nekoliko prelazaka. Nakon toga je seo na pod pored otvorenog kraja paravana. Puška se na kraju smestila na njegove savijene noge, a brada u skupljene šake. Nakon dužeg vremena, uzdahnuo je. Stražarenje se nije pokazalo uzbudljivim kako je očekivao.
Nije mi dosadilo da ga posmatram.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 21.Nadimak   Sat Jun 26, 2010 8:12 am

Nakon možda sat ili dva, počeo je ponovo da me gleda, kriomice. Usta su mu se otvorila nekoliko puta, a onda je bolje promislio o onome šta je hteo da mi kaže, šta god to bilo.
Položila sam bradu na kolena i čekala dok se borio sa sobom. Moje strpljenje bilo je nagrađeno.
— Ta planeta odakle si došla pre nego što si ušla u Melaninajzad reče. - Kako je bilo tamo? Je li bilo kao ovde?
Zatekao me je smer njegovih razmišljanja. - Ne - rekoh.S obzirom na to da je prisutan bio samo Džejmi, osetila sam da je u redu da govorim normalnim glasom umesto da šapućem. — Ne, bilo je mnogo drugačije.
— Hoćeš da mi ispričaš kako je bilo? - upita, naginjući glavu onako kako je to činio kada bi ga neka od Melaninih priča za laku noć zaista zainteresovala.
Pa sam mu i ispričala.
Ispričala sam mu sve o vodenoj planeti Svevidećih Morskih Trava. Ispričala sam mu o dva sunca, elipsastoj orbiti, sivim vodama, nepokretnoj postojanosti korenja, zapanjujućim prizorima viđenim hiljadama očiju, beskrajnim razgovorima miliona nemih glasova koje su svi mogli čuti. Slušao je razrogačenih očiju i fasciniranog osmeha. -je li to jedino drugo mesto? — upita kada sam utihnula, pokušavajući da se setim nečega što sam propustila. - Jesu li Svevideće Morske Trave - nasmejao se kratko toj igri reči* -jedini drugi vanzemaljci?
I ja sam se nasmejala. - Teško. Ništa više nego što sam ja jedini vanzemaljac na ovom svetu.
- Ispričaj mi.
I tako sam mu ispričala za Slepe Miševe s Raspevanog sveta-kako je bilo živeti u muzičkom slepilu, kako je bilo leteti. Ispričala sam mu za Planetu Magle — kakav je osećaj imati debelo belo krzno i četiri srca da bi se zagrejao, kako je obilaziti kandzozveri u širokom luku.
Počela sam da mu pričam o Planeti cveća, o boji i svetlosti, ali me je prekinuo novim pitanjem.
- A šta je s malim zelenima s trouglastim glavama i velikim crnim očima? S onima koji su se srušili u Rozvelu i sve to. Jeste li to bili vi?
- Ne, nismo.
-Je li to sve bilo lažno?
- Ne znam. Možda jeste, možda nije. Velik je ovo univerzum i tamo ima dosta društva.
- Kako ste onda došli ovamo... ako niste bili mali zeleni, ko ste onda? Morali ste imati tela da biste se kretali i tako to, zar ne?
- Tako je - složila sam se, iznenađena njegovim shvatanjem činjenica koje su mu bile predočene. Nije trebalo da budem iznenađena - znala sam koliko je bistar, da mu je um kao žedan sunder. - Koristili smo svoj oblik Paukova na samom početku, da bismo otpočeli sve.
- Paukovi?

'Engl.: See Weeds- morska trava je sea weed, ali je u ovom slučaju upotrebljen homonim u vidu glagola videti (see) i otuda igra reči. (Prim, prev.)

Ispričala sam mu za Paukove, tu fascinantnu vrstu. Briljantni, najneverovatniji umovi na koje smo ikad naišli, i svaki Pauk ih je imao tri. Tri mozga, svaki u jednom odeljku njihovih izdeljenih tela. Nismo još našli problem koji nisu mogli da nam reše. A opet, bili su tako hladno analitični da su retko nailazili na problem pred kojim bi osetili dovoljnu radoznalost da ga sami reše. Od svih naših domaćina, Pauci su se najviše obradovali našoj okupaciji. Skoro da nisu primetili razliku, a kada jesu, činilo se da cene uvid koji smo doneli. One malobrojne duše koje su hodale po površini planete Paukova preusađivanja rekle su nam da je mračna i siva - nije ni čudo što Paukovi vide samo crno-belo i imaju ograničen osećaj za temperaturu
Pauci žive kratko, ali se mladi rađaju znajući sve što i njihovi roditelji, pa se nikakvo znanje ne gubi.
Proživela sam jedan od kratkih života ove vrste i potom otišla bez ikakve želje da se vratim. Neverovatna jasnoća mojih misli, laki odgovori koji su dolazili na svako pitanje bez skoro ikakvog truda, marširanje i ples brojeva nije moglo da zameni emocije i boje, koje sam mogla razumeti samo nejasno unutar tog tela. Zapitala sam se kako neka duša može tamo biti zadovoljna, ali se planeta sama održala hiljadama zemaljskih godina. I dalje je bila otvorena za naseljavanje samo zato što se Pauci tako brzo razmnožavaju — velikim vrećama jajašaca.
Počela sam da pričam Džejmiju kako je ovde započela invazija. Pauci su naši najbolji inženjeri - brodovi koje prave za nas plešu okretno i neprimetno kroz zvezde. Tela Paukova su skoro jednako upotrebljiva kao i njihovi umovi: četiri duge noge na svakom segmentu - na osnovu čega su zaradili svoj nadimak na ovoj planeti dvanaestoprste šake na svakoj nozi. Ovi prsti sa šest zglobova su vitki i snažni poput čeličnih vlakana, sposobni i za najdelikatnije procedure. Teški su poput krave, ali su nisku vitki, pa nisu imali problema s prvim ubacivanjima. Jači su od ljudi, pametniji od njih, i spremni, što s ljudima nije bio slučaj.
Odjednom sam zaćutala, usred rečenice, kada sam ugledala kristalni sjaj na Džejmijevom obrazu.
Zurio je pravo ispred sebe, ne gledajući ni u šta, a usne mu behu stisnute u tanku liniju. Velika kap slane vode polako a skotrljala s obraza koji mi je bio bliži.
Budalo, prekori me Melani. Zar ti nije palo na pamet šta će za njega značiti tvoja priča?
A zar nije tebi palo na pamet da me ranije upozoriš? Nije odgovorila. Nema sumnje da je i ona bila obuzeta pripovedanjem poput mene.
- Džejmi - promrmljala sam. Glas mi je bio promukao. Grlo mi se čudno ponašalo od prizora te jedne suze. - Džejmi, izvini molim te. Nisam razmišljala.
Džejmi odmahnu glavom. — Neka. Pitao sam. Hteo sam i da znam kako se to dogodilo. — Glas mu je bio hrapav, od pokušaja da sakrije bol.
Osetila sam instinktivnu želju da se nagnem i obrišem tu suzu. U početku sam probala da je ignorišem; nisam ja Melani. Ali suza je visila, nepokretna, kao da nikad neće pasti. Džejmijeve oči ostale su fiksirane za prazan zid, a usne su mu drhtale.
Nije bio daleko od mene. Ispružila sam ruku da bih mu očešala obraz prstima; suza mu se razmazala po koži i nestala. Ponovo instinktivno, spustila sam ruku na njegov topli obraz, milujući mu lice.
Na sekundu se pretvarao da me ignoriše.
A onda se okrenuo ka meni, zatvorenih očiju, ispruženih ruku. Privio se uza me, naslonivši obraz na udubljenje u mom ramenu, gde je nekad stajao komotnije, i zajecao.
Nisu to bile suze deteta, i zbog toga behu još teže - još sverije i bolnije jer je plakao preda mnom. Bio je to bol čoveka na sahrani čitave svoje porodice.
Zagrlih ga, ne tako lako kao ranije, pa i sama zaplakah.
- Žao mi je - ponavljala sam iznova i iznova. Izvinila sam
se za sve u te tri reči. Za to što smo uopšte pronašli ovo mesto. Za to što smo ga odabrali. Za to što sam mu ja uzela sestru. Za to što sam je dovela ovamo i ponovo ga povredila. Za to što
sam ga danas rasplakala svojim neosetljivim pričama. Nisam spustila ruke kada je plač utihnuo; nisam žurila da ga pustim. Činilo se kao da mi telo od početka žudi za ovim, ali nikad do sada nisam razumela šta će zasititi tu glad. Tajanstvena veza između majke i deteta - tako jaka na ovoj planeti - za mene više nije bila nepoznanica. Nema snažnije veze od one koja znači zamenu tvog života za život nekog drugog. I ranije sam razumela tu istinu; ono što nisam razumela je zašto. Sada znam zašto bi majka dala život za svoje dete, i to saznanje će zauvek oblikovati način na koji posmatram univerzum.


- Znam da sam te učio bolje od toga, mali. Odskočili smo jedno od drugog. Džejmi je skočio na noge,
a ja sam se svila bliže tlu, pribijajući se uza zid.
Džeb se sagnuo i podigao s poda pušku, na koju smo oboje zaboravili. - Moraš bolje da paziš na oružje, Džejmi. - Glas mu beše veoma blag - ublažio je njegov prekor. Ispružio je ruku da razbašuri Džejmijevu čupavu kosu.
Džejmi se sagnuo pod Džebovom šakom, lica crvenog od srama.
- Izvini - promrmlja i okrete se kao da će pobeći. Međutim, stao je nakon samo jednog koraka i okrenuo se da pogleda u mene. - Ne znam kako se zoveš - reče.
- Zvali su me Lutalica - prošaputah.
- Lutalica? Klimnuh.
I on je klimnuo glavom, i potom odjurio. Zadnji deo vrata mu je i dalje bio crven.
Kada je nestao, Džeb se naslonio na stenu i stao da se spušta dok nije seo na Džejmijevo mesto. Poput Džejmija, držao je pušku položenu u krilu.
- Imaš baš zanimljivo ime - reče. Činilo se da se vratio u svoje čavrljavo raspoloženje. - Možda ćeš mi jednog dana ispričati kako si ga dobila. Sigurno je dobra priča. Ali poprilično je velik zalogaj, zar ne? Lutalice?
Zurila sam u njega.
- Mogu li te zvati Lunja, skraćeno? Lakše klizi s usana. Ovaj put je sačekao na odgovor. Na kraju slegnuh ramenima. Nije mi bilo važno da li me zove „mala" ili nekim čudnim ljudskim nadimkom. Verovala sam da ima dobre namere.
- U redu, onda, Lunjo - osmehnuo se, zadovoljan svojom dosetkom. - Lepo je razumeti te najzad. Osećam kao da smo stari drugari.
Nacerio se od uva do uva i nisam mogla da se suzdržim a da se i ja ne nacerim, iako je moj osmeh verovatno bio više žaloban nego radostan. On bi trebalo da mi je neprijatelj. Verovatno je lud. A postao mi je prijatelj. Nije da me ne bi ubio ukoliko bi se stvari tako odigrale, ali ne bi mu bilo drago. Sta biste još mogli da tražite od jednog ljudskog prijatelja?
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 21.Nadimak   

Back to top Go down
 
21.Nadimak
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: