NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 20.Sloboda

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 20.Sloboda   Sat Jun 26, 2010 8:09 am

Džeb me je pustio da se isplačem ne prekidajući me. Nije prokomentarisao ništa tokom šmrcanja koje je usledilo. Tek nakon dobrih pola sata otkako sam se potpuno ućutala on progovori.
— Ima li koga budnog tamo?
Nisam odgovorila. Isuviše sam se navikla na ćutanje.
— Hoćeš da izađeš ovamo i protegneš se? - ponudi. - Mene bole leđa od same pomisli na tu glupu rupu.
Ironično je što, uzevši u obzir nedelju dana izluđujuće tišine, nisam bila raspoložena za društvo. Ali tu njegovu ponudu nisam mogla da odbijem. Pre nego što sam mogla i da razmislim o tome, ruke su me već izvlačile kroz otvor.
Džeb je sedeo skrštenih nogu na prostirci. Posmatrala sam ga, iščekujući neku reakciju nakon što sam protresla ruke i noge i razgibala ramena, ali njegove oči behu sklopljene. Kao iza vreme Džejmijeve posete, izgledalo je kao da spava.
Koliko li je vremena prošlo otkako sam videla Džejmija? I kako li je on sada? Moje već ranjeno srce bolno zalupa.
— Je l’ ti bolje? - upita Džeb, otvarajući oči. Slegnuh ramenima.
— Znaš, sve će biti dobro. - Celo lice mu se razvuče u širok osmeh. — Ono što sam rekao Džaredu... pa, neću reči da sam baš lagao, jer je sve to istina ako se posmatra iz jednog ugla, ali iz drugog nije toliko istinito koliko je njemu bilo potrebno da to čuje.
Samo sam nemo zurila; nisam razumela ni reč od onoga sto je rekao.
- Kako bilo, Džaredu je potrebno da se odmori od svega ovoga. Ne od tebe, mala - dodade brzo - već od ove situacije. Sagledaće je iz druge prespektive dok bude odsutan.
Pitam se kako je znao tačne reči i fraze koje će mi zadati bol. Staviše, zašto bi Džeba bilo briga da li me njegove reči povreduju, ili čak da li me boli i probada u leđima? Njegova ljubaznost prema meni sama po sebi bila je zastrašujuća jer je bila neshvatljiva. Džaredovi postupci su barem imali smisla. Kajlovi i Ijanovi pokušaji ubistva, doktorova vesela žudnja da me povredi ta ponašanja su bila logična. Ljubaznost nije. Šta Džeb želi od mene?
- Ne budi tako mrzovoljna - obodri me Džeb. — Postoji i dobra strana svega ovoga. Džared je bio zaista bandoglav u vezi s tobom, i sada kada je privremeno odsutan, stvari će sigurno postati ugodnije.
Obrve mi se nabraše dok sam pokušavala da razlučim šta misli.
- Na primer - nastavi. - Ovaj ovde prostor obično koristimo kao ostavu. Kada se Džared i ostali momci vrate, biće nam potrebno neko mesto da smestimo sve te stvari koje će doneti sa sobom. Tako da bismo već sada mogli da pronađemo neko novo mesto za tebe. Možda nešto malo veće? Nešto s krevetom? - Opet se osmehnu dok je mahao figurativnom šargarepom ispred mene.
Čekala sam da je iznenada skloni i kaže mi da se šali.
Umesto toga, njegove oči, boje izbledelih farmerki, posta-doše veoma, veoma nežne. Bilo je nečega u tom njihovom izrazu od čega mi se knedla opet popela u grlo.
-Ne moraš da se vraćaš u tu rupu, dušice. Najgore je prošlo.
Otkrila sam da ne mogu da posumnjam u taj iskreni izraz njegovog lica. Po drugi put u jednom satu, zarila sam glavu u šake i zaplakala.
On ustade i nezgrapno me potapša po ramenu. Izgleda da mu nije prijatno da vidi suze.
- De, de - promrmlja.
Ovog puta sam se brže savladala. Kada sam obrisala suze i nesigurno mu se osmehnula, on klimnu glavom u znak odobravanja.
- Dobra devojka - reče i opet me potapša. - Sada ćemo morati da čekamo ovde sve dok ne budemo sigurni da je Džared zaista otišao i da nas ne može uhvatiti. - Osmehnu se za-verenički. - Onda ćemo malo da se zabavimo!
Prisetih se da njegovo shvatanje zabave obično podrazume-va da drži druge na nišanu.
On se zacereka videvši moj izraz lica. - Ništa ne brini. Dok čekamo, mogla bi malo da daneš dušom. Kladim se da bi ti čak i taj tanki dušek sada dosta prijao.
Pogledah u prostirku na podu pa ponovo u njega.
- Samo napred — reče. - Izgledaš kao da bi ti prijao dobar san. Ja ću paziti na tebe.
Dirnuta, s novim suzama u očima, utonula sam u prostirku i spustila glavu na jastuk. Bila je bogovski udobna iako ju je Džeb nazvao tankom. Ispružila sam se celom dužinom istežući noge i ruke. Čuh kako mi zglobovi pucketaju. A onda sam se malaksalo zavalila na dušek. Imala sam osećaj da me grli i da briše sve bolne tačke. Uzdahnuh.
- Drago mi je što to vidim - promrmlja Džeb. - Kad znaš da neko pati pod tvojim vlastitim krovom, osećaš se kao date nešto svrbi a ti ne možeš da se počešeš.
On se namesti na pod na koji metar od mene i poče tiho da zvižduće. Utonula sam u san još pre nego što je uspeo da završi prvu strofu.
Kada sam se probudila znala sam da sam čvrsto i dugo spavala - duže nego što sam spavala ijednom otkako sam došla ovamo. Nije bilo bola, niti zastrašujućeg trzanja iz sna. Osećala bih se veoma dobro samo da me buđenje na tom jastuku nije podsetilo na to da je Džared otišao. Još uvek je mirisao na njega. I to u pozitivnom smislu, ne onako kako sam se ja „osećala".
Vraćamo se sanjarenju. Uzdahnu Melani neutešno.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 20.Sloboda   Sat Jun 26, 2010 8:10 am

Sećala sam se svog sna tek nejasno, znajući da je Džared bio u njemu, kao i obično kada sam bila u mogućnosti da spavam dovoljno čvrsto da bih sanjala.
- 'Broj'tro, mala - reče Džeb, razdragano.
Odlepih svoje kapke da bih ga pogledala. Je li sedeo naslonjen na zid cele noći? Nije izgledao umorno, ali iznenada osetih i krivicu što sam prisvojila bolji smeštaj.
- Momci su odavno otišli - reče razdragano. - Sta veliš na jedan obilazak? - Nesvesno pomiluje pušku koja je visila na kaišu u visini njegovog struka.
Šire otvorih oči i zagledah se u njega u neverici. Obilazak?
-Nemoj da si seka-persa. Niko te neće dirati. Na kraju ćeš morati da naučiš da se sama snalaziš okolo.
Pružio je ruku da mi pomogne da ustanem.
Prihvatila sam je mahinalno, u glavi mi se vrtelo dok sam pokušavala da shvatim šta govori. Moraću sama da se snalazim okolo? Zašto? I šta je mislio pod tim „na kraju"? Koliko on očekuje da ću ostati u životu?
Pridigao me je na noge i poveo napred.
Zaboravila sam kako je kretati se mračnim tunelima s rukom koja te vodi. Bilo je tako lako - hodanje gotovo i da nije zahtevalo nikakvu koncentraciju.
- Da vidimo - promrmlja Džeb. - Možda prvo do desnog krila. Da uredimo pristojno mesto za tebe. Onda do kuhinje... -Nastavio je s planiranjem svog obilaska, dok smo prolazili kroz usku pukotinu u svetliji tunel koji je vodio do još svetli-je velike prostorije. Kada je zvuk glasova dopro do nas, osetila sam kako mi se usta suše. Džeb je nastavio da ćaska sa mnom, ne primećujući ili ignorišući moj strah.
- Kladim se da su šargarepe danas iznikle - govorio je dok me je vodio na glavni trg. Svetlost me je zaslepila i nisam mogla da vidim ko je tu, ali sam mogla da osetim njihove poglede na sebi. Iznenadna tišina bila je zlokobna kao i uvek.
- Jašta - odgovori Džeb sam sebi. - Uvek pomislim kako je to melem za oči. Pravo je zadovoljstvo videti ovakav zeleniš.
Zastade i ispruži ruku, pozivajući me da pogledam. Provirili ispod oka u pravcu u kojem je pokazivao, ali oči nastaviše da mi lutaju prostorijom dok sam čekala da se prilagode. Malo je potrajalo, ali onda videh ono o čemu je pričao. Takođe sam videla da danas ovde ima petnaestak ljudi i da me svi posmatraju neprijateljskim očima. Ali i da su zauzeti nečim drugim.
Široki, tamni kvadrat koji je zauzimao središnji deo velike pećine više nije bio taman. Polovina je bila prekrivena prolećnim zelenišem, baš kao što je Džeb rekao. I jeste bio pravi melem za oči. I zadivljujući.
Nije ni čudo što niko nije gazio po tom prostoru. To je bila bašta.
- Sargarepe? - šapnuh upitno.
Odgovorio je normalnim glasom. - To je ova polovina koja je iznikla. Na drugoj je spanać. Trebalo bi da nikne za nekoliko dana.
Ljudi u sobi su se vratili svom poslu i dalje povremeno bacajući pogled na mene, ali uglavnom su bili usredsređeni na svoje zadatke. Bilo je lako razumeti šta rade - veliko bure na točkovima i creva - sada kada sam shvatila da se radi o bašu.
- Navodnjavaju? - prošaputah ponovo.
- Tako je. Veoma se brzo osuši na ovoj toploti.
Klimnuh glavom u znak slaganja. Još je bilo rano, pretpostavljam, ali već sam se znojila. Toplota od snažne svetlosti iznad naših glava bila je zagušujuća u pećinama. Opet sam pokušala da ispitam tavanicu, ali bila je previše svetla da bih se zagledala u nju.
Cimnuh Džeba za rukav i žmirkajući pogledah prema zaslepljujućoj svetlosti. - Kako?
Džeb se nasmeši, oduševljen izgleda mojom radoznalošću. - Na isti način na koji to rade mađioničari: pomoću ogledala, mala. Na stotine njih. Trebala mi je čitava večnost da ih sve postavim gore. Dobro je imati koji par vrednih ruku ovde kada ih treba očistiti. Vidiš, tu na tavanici postoje samo četir' mala otvora, a to nije bilo dovoljno svetlosti za ono što sam imao na umu. Kako ti se sviđa?
Isprsio se, opet ponosan na sebe.
- Genijalno — prošaputah. - Zapanjujuće.
Džeb se naceri i klimnu, uživajući u mojoj reakciji.
- Ajmo dalje — predloži. — Danas imamo dosta posla.
Poveo me je kroz jedan novi tunnel, širok, prirodno oblikovan kanal koji je vodio iz velike pećine. To beše nova teritorija. Svi mišići mi se oduzeše; išla sam napred ukočenih nogu, ne savijajući kolena.
Džeb me potapša po ruci, ali je inače ignorisao moje slabe živce. - Ovo su uglavnom spavaonice i poneka ostava. Kanali su ovde bliže površini, tako da je bilo lakše dobiti nešto svetla.
Pokaza gore ka svetloj, tankoj pukotini na tavanici tunela. Bacala je beli snop veličine šake na tlo. Stigli smo do širokog račvanja - ne baš račvanja, jer je bilo previše krakova. Bilo je to grananje puteva nalik pipcima hobotnice.
- Treči sleva - reče i pogleda me iščekujući.
- Treči sleva - ponovih.
- Tako je. Ne zaboravi. Ovde se čovek lako izgubi, a to za tebe ne bi bilo bezbedno. Ljudi bi te pre izboli nego što bi te uputili u pravom smeru.
Stresoh se. - Hvala - promrmljah blago sarkastično.
On se nasmeja kao da ga je moj odgovor oduševio. — Nema svrhe ignorisati istinu. Nije zgoreg izgovoriti je naglas.
Nije ni bolje, ali to ne rekoh. Počela sam pomalo da uživam. Bilo je divno opet imati društvo za razgovor. Džeb je, ako ništa drugo, bio zanimljivo društvo.
-Jedan, dva tri - izbroji, a onda me povede niz treči hodnik sleva. Počeli smo da prolazimo kraj okruglih ulaza zatvorenih raznim vrstama privremenih vrata. Na nekima su visili šareni ćaršavi, poput zavesa; na drugima veliki komadi kartona za-lepljeni izolir-trakom. Na jednoj rupi bila su dvoja prava vrata - jedna drvena, ofarbana crvenom bojom, druga siva, metalna - naslonjena na otvor.
- Sedam - izbroja Džeb i zaustavi se ispred omanjeg kruga čija je najviša tačka bila na svega koji centimetar iznad moje glave. Privatnost ovog otvora beše zaštićena jednim lepim paravanom boje zada - jednim od onih koji bi mogli da dele prostor u nekoj elegantno nameštenoj dnevnoj sobi. Na svili je bila izvezena šara višnje u cvatu.
- Ovo je jedino mesto kojeg trenutno mogu da se setim. Jedino pristojno opremljeno za ljudski boravak. Biće prazno nekoliko nedelja, a mi ćemo smisliti nešto bolje za tebe dok ono opet ne bude bilo potrebno.
Kada je pomerio paravan u stranu dočekala nas je svetlost jača od one u hodniku.
Prostorija koju je otkrio izazivala je u meni čudan osećaj vrtoglavice - verovatno zato što je bila mnogo veće visine nego širine. Stajati u njoj bilo je kao stajati u kuli ili silosu; nije da sam nekad bila na takvim mestima, ali to su bila poređenja koja je Melani napravila. Tavanica, visoka, viša od sve širine sobe, bila je pravi lavirint pukotina. Poput lozica od svetlosti, pukotine su se obavijale oko tavanice i skoro spajale. To mije i delovalo opasno — nestabilno. Ali Džeb ne pokaza nikakav strah od urušavanja dok me je uvodio unutra.
Na podu je stajao veliki dušek, s oko metar slobodnog prostora s tri strane. Zbog dva jastuka i dva ćebeta složena na obe polovine dušeka činilo se da u toj sobi boravi neki par. Masivni drveni štap - nešto poput drške od grabulja — bio je horizontalno postavljen spram suprotnog zida u visini ramena, s krajevima zaglavljenim u dve rupe. Preko njega behu prebačeni gomila majica kratkih rukava i dva para farmerki.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 20.Sloboda   Sat Jun 26, 2010 8:10 am

Drvena stolica bila je u istoj ravni sa zidom pored improvizovane vešalice za odeću, a na podu ispod nje stajala je hrpa pohabanih knjiga u mekom povezu.
— Ko? - upitah Džeba, opet šapatom. Bilo je toliko očigledno da ova prostorija pripada nekome da sam se osećala kao da više nismo sami.
— Jedan od momaka koji su u pohari. Neće se vratiti neko vreme. Naći ćemo ti nešto do tada.
Nije mi se dopadala - ne soba, nego zamisao da ostanem u njoj. Prisustvo vlasnika snažno se osećalo uprkos skromnoj imovini. Ko god da je on, ne bi bio srećan da ja budem tu. Mrzeo bi to.
Džeb kao da mi je pročitao misli - ili je možda moj izraz lica bio dovoljno jasan pa nije ni morao.
- De, de - reče. - Ne brini zbog toga. Ovo je moja kuća i ovo je samo jedna od mnogih gostinskih soba. Ja određujem ko jeste a ko nije moj gost. U ovom trenutku, ti si moj gosti ja ti nudim ovu sobu.
To mi se i dalje nije dopadalo, ali nisam htela ni da uznemirim Džeba. Zaklela sam se da neću ništa poremetiti, makar to značilo da ću spavati na podu.
- Pa, ajmo dalje. Ne zaboravi: treči sleva, sedma po redu.
— Sa zelenim paravanom — dodadoh.
- Baš tako.
Džeb me povede nazad kroz veliku pećinu s baštom, oko spoljašnjeg oboda do suprotne strane pa kroz izlaz najvećeg tunela. Kada smo prošli pored ljudi koji su radili na navodnjavanju, oni se ukočiše i okrenuše, bojeći se što im ja prilazim iza leđa.
Ovaj tunel beše dobro osvetljen, a svetle pukotine su se pojavljivale u suviše pravilnim razmacima da bi bile prirodne.
- Sada se još više približavamo površini. Postaje suvlje, ali i toplije.
Primetih to skoro istog trenutka. Umesto da se kuvamo, sada smo se pekli. Vazduh je bio manje sparan i ustajao. Mogla sam da osetim ukus pustinjske prašine.
Ispred nas se začulo još glasova. Pokušala sam da očeličim sebe i sprečim tu neizbežnu reakciju. Ako Džeb insistira da se prema meni ponaša kao... kao prema ljudskom biću, kao prema dragom gostu, moraću da se naviknem na to. Nema svrhe da dozvolim da mi zbog toga uvek iznova pripadne muka. Moj želudac u svakom slučaju poče da negoduje.
- Kuhinja je ovamo - reče Džeb.
U početku sam pomislila da smo u drugom tunelu, onom koji je prepun ljudi. Pribila sam se uza zid, pokušavajući da ostanem na odstojanju.
Kuhinja je bila jedan dug hodnik s visokom tavanicom, višom nego što je bila široka, kao i u mojim novim odajama. Sve-tlost je bila blistava i vruća. Mesto uzanih pukotina u dubokoj steni, ovo mesto je imalo ogromne, otvorene rupe.
- Ne može da se kuva tokom dana. Zbog dima, znaš. Tako da je uglavnom koristimo kao menzu dok ne padne noć.
Svaki razgovor je iznenada zamro tako da su svi jasno čuli Džebove reči. Pokušah da se sakrijem iza njega, ali on nastavi da ulazi dalje.
Prekinuli smo doručak, ili možda ručak.
Ljudi - skoro dvadeset njih po prvoj proceni - bili su mi veoma blizu. Ova prostorija nije bila nalik velikoj pećini. Na-meravala sam da držim oči prikovane za pod, ali nisam mogla da ih sprečim da preleću prostorijom. Za svaki slučaj. Osetih kako mi se telo napreže da pobegne odatle, iako nisam znala kuda bih pobegla.
S obe strane hodnika stajale su dugačke gomile stena. Uglavnom neravnih, ljubičastih vulkanskih stena s nekom sup-stancom svetlije boje - cementom? - između njih, koja ih je
držala na okupu. Na vrhu tih gomila bilo je različitog stenja, smeđe boje i ravnijeg. I ono beše spojeno tim sivim malterom. Krajnji proizvod bila je relativno ravna površina, poput radne
površine za pripremanje hrane, ili stola. Bilo je jasno da ih koriste za obe svrhe.
Ljudi su na nekima sedeli, ili stajali naslonjeni na druge. Prepoznala sam veknice hleba koje su držali u vazduhu na pola puta do svojih usta, skamenivši se u neverici kada su ugledali Džeba i osobu koju je poveo u obilazak.
Neki od njih behu poznati. Seron, Megi i doktor bili su u najbližoj grupi. Melanina sestra od tetke i njena majka besno su streljale Džeba pogledom - imala sam čudan osećaj da me, čak i da sam dubila na glavi i iz sveg glasa pevala pesme iz Me-laninog sećanja, njih dve i dalje ne bi pogledale - ali doktor me je posmatrao s iskrenom i gotovo prijateljskom radoznalošću, od koje osetih hladnoću u kostima.
U zadnjem delu uske prostorije prepoznah visokog muškarca s kosom crnom poput mastila i srce mi poskoči. Mislila sam da je Džared trebalo da povede neprijateljski nastrojenu braću sa sobom da bi Džebu barem malo olakšao posao da me održi u životu. Makar je to bio onaj mladi, Ijan, kome se kasno probudila savest - tako da nije bilo toliko loše kao što bi bilo da je Kajl ostao. Ipak, ta uteha nije usporila moj galopirajući puk
— Svi ste se tako brzo najeli? — upita Džeb glasno i sarkastično.
— Izgubili smo apetit - promrmlja Megi.
— A ti - upita, okrećući se prema meni. - Jesi li gladna? Među prisutnima se začulo tiho negodovanje. Odmahnuh glavom - malim, ali izbezumljenim pokretom.
Nisam čak ni znala da li sam gladna, ali znala sam da ne bili mogla da jedem pred ovom ruljom koja bi najradije pojela mene.
— E pa, ja jesam - progunđa Džeb. Krenuo je prolazom između stolova, ali ja ga nisam sledila. Nisam mogla da podnesem pomisao da budem nadohvat ruke ostalima. Ostala sam naslonjena uza zid gde sam i stajala. Samo su Seron i Megi gledale kako on odlazi do velike plastične kante na jednom od stolova i uzima veknicu. Svi ostali su gledali u mene. Bila sam sigurna da bi skočili na mene kad bih se pomerila i centimetar. Pokušah da ne dišem.
— Pa, ajde da nastavimo dalje - predloži Džeb sa zaloga-jem hleba u ustima dok se približavao meni. - Izgleda da niko
ne može da se usredsredi na ručak. Lako ih je pomesti, ovo I društvo.
Merkala sam ljude, iščekujući da načine neki iznenadni pokret, i ne gledajući zapravo njihova lica nakon tog prvog trenutka kada sam prepoznala nekoliko njih koje sam mogla da imenujem. Zato nisam ni primetila Džejmija sve dok nije ustao.
Bio je za glavu niži od odraslih oko sebe, ali viši od dvoje manje dece koja su sedela na ivici stola s njegove druge strane. Lagano je skočio sa svog mesta i krenuo za Džebom. Izraz lica mu beše ukočen, namršten, kao da u glavi pokušava da reši neku tešku jednačinu. Proučavao me je stisnutim očima dok se približavao Džebu. Sada nisam bila jedina u prostoriji koja je zadržavala dah. Netremični pogledi ostalih prelazili su s Melaninog brata na mene.
Ah, Džejmi, pomisli Melani. Mrzela je tužni izraz odrasle osobe na njegovom licu, a ja sam ga verovatno mrzela još više. Ona nije osećala krivicu koju ja jesam, jer sam taj izraz tamo stavila.
Kada bismo samo mogle da ga razveselimo, uzdahnu ona.
Suviše je kasno. Šta možemo sada da uradimo povodom toga?
To pitanje sam postavila retorički, ali uhvatih sebe kako ttažim odgovor, kao i Melani. Nismo pronašle nikakav odgovor u toj kratkoj sekundi koju smo imale na raspolaganju da razmotrimo problem; sigurna sam da se ništa nije ni moglo pronaći. Ali obe smo znale da
ćemo opet nastaviti da tragamo kada završimo ovaj glupi obilazak i budemo imale vremena da razmislimo. Ako poživimo toliko dugo.
- Šta hoćeš, mali? - upita Džeb i ne gledajući u njega.
- Samo se pitam šta radiš - odgovori Džejmi, upinjući se iz sve snage, ali bezuspešno, da zvuči bezbrižno.
Džeb se zaustavio kada je došao do mene i okrenuo se da bi pogledao Džejmija.
- Vodim je u obilazak mesta. Kao što vodim svaku pridošlim.
Opet se začu tihi zvuk negodovanja.
- Mogu li i ja da pođem? - upita Džejmi.
Videh kako Seron grozničavo odmahuje glavom sa šokiranim izrazom na licu. Džeb nije obraćao pažnju na nju.
- Meni ne smeta... ako možeš da paziš na ponašanje.
Džejmi slegnu ramenima. - Nema problema.
Onda sam morala da se pokrenem - da sklopim šake ispred sebe. Tako žarko sam želela da Džejmiju sklonim neurednu kosu s očiju i onda ga zagrlim oko vrata. Nešto što ne bi bilo dobro prihvaćeno, sigurna sam.
- Ajmo - reče Džeb oboma. Poveo nas je nazad istim putem kojim smo došli. Džeb mi je išao s jedne, a Džejmi s druge strane. Džejmi se trudio da zuri u pod, ali je nastavio kriomice da me posmatra - baš kao što ni ja nisam mogla da prestanem kriomice da posmatram njega. Kad god bi nam se pogledi sreli, brzo bismo okrenuli glavu.
Bili smo na oko pola puta do velike pećine kada sam čula tihe korake iza nas. Moja reakcija je bila trenutna i mahinalna. Pobegla sam na jednu stranu tunela, povlačeći Džejmija jednom rukom, tako da sam se postavila između njega i onoga što je dolazilo po mene.
- Hej — pobuni se on, ali nije odgurnuo moju ruku. Džeb je bio jednako brz. Puška je izletela zaslepljujućom
brzinom.
Ijan i doktor podigoše ruke iznad glave.
- I mi možemo da pazimo na svoje ponašanje - reče doktor. Bilo je teško poverovati da je taj čovek nežnog glasa i prijateljskog lica dežurni mučitelj; bio mi je još strašniji zbog toga što mu je spoljašnjost bila tako bezazlena. Možeš biti na oprezu u mraku, u zlokobnoj noći, tada možeš biti spreman. Ali po vedrom, sunčanom danu? Kako da znaš da treba da bežiš kad ne možeš da uočiš odakle opasnost vreba?
Džeb pogleda Ijana ispod oka, i puščana cev se podiže u pravcu njegovog pogleda.
- Neću praviti probleme, Džebe. Paziću na ponašanje, isto kao i Doca.
- Dobro - reče Džeb odsečno, vraćajući pušku. - Samo nemojte da me iskušavate. Odavno nikog nisam upucao, i pomalo mi nedostaje taj divan osećaj.
Zinuh zaprepašćeno. Svi su to čuli i okrenuše se da vide moj užasnuti izraz lica. Doktor se prvi nasmeja, ali čak mu se i Džejmi pridruži nakratko.
- To je šala - došapnu mi Džejmi. Ruka mu odluta od tela, skoro kao da pokušava da dođe do moje, ali je on brzo gurnu
u džep na svom šortsu. I ja pustih da mi ruka dalje zaštitnićki ispružena ispred njega klone uz telo.
-Pa, vreme leti - reče Džeb, još uvek pomalo mrzovoljno.
-Svi morate da idete ukorak sa mnom jer vas neću čekati. - I
on krenu napred krupnim koracima pre no što je i dovršio tu rečenicu.
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 20.Sloboda   

Back to top Go down
 
20.Sloboda
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: