18.Dosada

Jednim kratkim izuzetkom, ostatak dana sam provela u potpunoj tišini.
Taj izuzetak se desio nekoliko sati kasnije, kada je Džeb do-neo hranu Džaredu i meni. Dok je ubacivao poslužavnik kroz otvor moje majušne pećine, osmehnuo mi se u znak izvinjenja.
- Hvala ti - prošaputah.
— Nema na čemu — uzvrati on.
Čuh kako Džared gunđa, iznerviran našom malom razmenom reči.
To beše jedini zvuk koji je Džared ispustio tokom celog dana. Bila sam sigurna da je tu ispred, ali nije se čulo ništa glasnije od daha što bi potvrdilo to uverenje.
Bio je to veoma dug dan — veoma zatvorenički i dosadan. Isprobala sam svaki položaj koji mi je pao na pamet, ali nikako nisam uspevala da udobno ispružim celo telo. U krstima je počelo neprestano da me probada.
Melani i ja smo mnogo razmišljale o Džejmiju. Uglavnom smo brinule o tome da smo mu naškodile svojim dolaskom ovamo i da ga sada povređujemo. Šta je jedno dato obećanje u poređenju s tim?
Vreme je izgubilo značenje. Mogao je biti sumrak, a i zora - zakopana ovde pod zemljom, nisam imala nikakav orijentir. Melani i ja ostadosmo bez tema za razgovor. Apatično smo se osvrtale na naša zajednička sećanja, kao kad neko menja televizijske kanale ne zaustavljajući se da išta podrobnije pogleda.
Jednom sam zadremala, ali nisam mogla da zaspim dubokim snom jer mi je bilo toliko neudobno.
Kada se Džeb najzad vratio, došlo mi je da ga poljubim u to naborano lice. Nagnuo se u moju ćeliju, široko se cereči.
-Je l’ vreme za još jednu šetnju? - upita.
Žustro klimnuh glavom.
-Ja ću to obaviti - zareza Džared. - Daj mi pušku. Oklevala sam, čučeći neudobno kraj otvora svoje pećine sve dok Džeb nije klimnuo glavom prema meni.
- Samo napred - reče.
Iskobeljala sam se, ukočena i nestabilna, i prihvatila Dže-bovu ponuđenu ruku da uhvatim ravnotežu. Džared ispusti zvuk gađenja i okrenu glavu u stranu. Toliko je stežao pušku, da su mu zglavci na šaci savijenoj oko puščane cevi pobeleli. Nije mi se dopadalo što je vidim u njegovim rukama. Više mi i je smetala nego kada je bila kod Džeba.
Džared nije pravio ustupke poput Džeba. Besno se izgubio u mračnom tunelu ne čekajući da ga sustignem.
Bilo je teško - nije pravio mnogo buke i nije me vodio, tako da sam morala da hodam s jednom rukom ispruženom ispred lica a s drugom na zidu, nastojeći da ne udarim u stenu. Dva puta sam pala na neravno tlo. Iako mi nije pomagao, jeste čekao dok ne bi čuo da sam opet na nogama kako bi nastavio dalje. U jednom trenutku, dok sam žurila ravnijim delom tunela, suviše sam mu se približila i šaka kojom sam pipala ispred sebe dodirnu ga po leđima, prešavši preko njegovog ramena pre nego što sam uvidela da nisam stigla do narednog zida. Poskočio je napred, uzmakavši pod mojim prstima uz besno siktanje.
- Izvini - šapnuh, osećajući kako mi obrazi gore u tami. Nije odgovorio, ali je ubržao korak pa je postalo još teže
slediti ga.
Bila sam zbunjena kada se neka svetlost konačno pojavila ispred mene. Da li smo krenuli drugim putem? Ovo nije bio beličasti sjaj najveće pećine. Svetlost beše prigušena, bleda i srebrnasta. Ali činilo se da je uska pukotina kroz koju smo morali da prođemo bila ona ista..Tek pošto sam se našla unutar tog ogromnog prostora koji odjekuje, uvidela sam šta je uzrok toj razlici.
Bila je noć; svetlo koje je prigušeno sijalo odozgo bilo je više imitacija mesečeve nego sunčeve svetlosti. Iskoristila sam tu manje zaslepljujuću svetlost da proučim tavanicu i pokušam da dokučim njenu tajnu. Visoko, tako visoko iznad mene, stotinu majušnih meseca slalo je svoju slabu svetlost ka tamnom, udaljenom podu. Ti mali meseci behu rasuti po grupama bez nekog reda, neki na većoj udaljenosti od drugih. Odmahnuh glavom. Iako sam sada mogla da gledam pravo u svetlost, i dalje je nisam razumela.
— Ajde — naredi Džared ljutito s udaljenosti od nekoliko koraka.
Zadrhtala sam i požurila za njim. Zažalih što sam dozvolila da mi pažnja odluta. Bilo mi je jasno koliko ga nervira to što je morao da mi se obrati.
Nisam očekivala pomoć u vidu baterijske lampe kada smo stigli do prostorije s rekama, i nisam je ni dobila. Ona beše osvetljena slabo, kao i velika pećina, sa svega dvadesetak majušnih meseca. Džared stisnu zube i zagleda se u tavanicu dok sam ja oklevajući ulazila u prostoriju s mračnim bazenom. Pretpostavljam da bi, ako bih upala u tu brzu ponornicu i nestala, Džared u tome verovatno video milostivi prst sudbine.
Mislim da bi bio tužan, usprotivi se Melani dok sam ja polako išla ivicom tog crnog kupatila grleći zid. Kad bismo pak..
Sumnjam. Možda bi se prisetio bola koji je osetio kada te je prvi put izgubio, ali bio bi srećan da ja nestanem.
Zato što te ne poznaje, prošaputa Melani, a onda iščeznu kao da se odjednom umorila.
Ukopah se u mestu, iznenađena. Nisam bila sigurna, ali učinilo mi se da mi je Melani upravo udelila kompliment.
— Brže — zareza Džared iz druge prostorije.
Požurila sam koliko god su mi to tama i strah dozvoljavali.
Kada smo se vratile, Džeb nas je čekao pored plave lampe; kraj njegovih stopala stajala su dva kabašta cilindra i dva neravna pravougaonika. Nisam ih ranije primetila. Možda je otišao po njih dok smo bili odsutni.
— Je l' ti večeras spavaš ovde ili ja? - upita Džeb Džareda opuštenim glasom.
Džared pogleda u obrise kraj Džebovih stopala.
-Ja ću - odgovori osorno. treba mi samo jedna vreća za spavanje.
Džeb izvi jednu gustu obrvu.
- To stvorenje nije jedno od nas, Džebe. Prepustio si ovo meni; onda se ne petljaj.
- Nije ni životinja, mali. Ni prema psu se ne bi tako ponašao.
Džared ne odgovori. Zaškrguta zubima.
- Nikad ne bih pomislio da si okrutan čovek - reče Džeb nežno. Ali podiže jedan od cilindara, provuče ruku kroz kaiš i prebaci ga na rame, pa nagura jedan pravougaonik, jastuk, ispod mišice.
- Izvini, dušice - izusti dok je prolazio pored mene, potapšavši me po ramenu.
- Prestani s tim! - zareza Džared.
Džeb sleže ramenima i ode laganim korakom. Pre nego što je nestao iz vida, požurih da nestanem u svojoj ćeliji; sakrila sam se u njen namračniji kutak, sklupčavši se u čvrstu loptu za koju sam se nadala da je dovoljno mala da se ne vidi.

Umesto da tiho i neprimetno vreba ispred tunela, Džared raširi svoju vreću za spavanje tačno ispred ulaza u moj zatvor. Istresao je jastuk nekoliko puta, verovatno nastojeći da mi pokaže kako ga on ima. Legao je na prostirku i prekrstio ruke preko grudi. To je bio jedini deo njega koji sam mogla da vidim kroz rupu - samo njegove prekrštene ruke i polovinu stomaka.
Koža mu je bila one iste tamnozlatne boje koja me je progonila u snovima u poslednjih pola godine. Bilo je veoma neobično imati taj delić sna u stvarnosti na udaljenosti manjoj od metar i po. Nestvarno.
- Nećeš moći da se iskradeš pored mene - upozori me. Glas mu je bio mekši nego pre; pospan. — Ako pokušaš... - zevnu. - Ubiću te.
Nisam odgovorila. To upozorenje sam doživela pomalo kao uvredu. Zašto bih pokušala da se iskradem pored njega? Kuda bih otišla? U ruke divljaka koji me tamo čekaju i svi do jednog žele da pokušam nešto tako glupo? Ili pretpostavimo da nekako luspem da se iskradem pored njih i vratim se u pustinju, koja me je gotovo na smrt ispekla poslednji put kada sam pokušala da je pređem? Pitam se šta on misli, na šta sam ja sve spremna.
Šta misli kakav li to plan kujem da srušim njihov mali svet? Da li zaista izgledam tako opasno? Zar nije očito koliko sam jadno bespomoćna?
Videla sam kad je pao u dublji san jer je počeo da se trza onako kako se Melani sećala da je povremeno činio. Tako nemirno spava samo kada je uzrujan. Posmatrala sam mu prste kako se stežu i opuštaju, i pitala se da li sanja kako su obmotani oko mog vrata.
Dani koji su usledili — možda i čitava nedelja, bilo je nemoguće odrediti - bili su veoma mirni. Džared je bio nalik zidu ćutanja između mene i svega ostalog na svetu, dobrog ili lošeg. Nije bilo nijednog zvuka izuzev mog vlastitog disanja i pokreta; nije bilo drugog prizora izuzev mračne pećine koja me je okruživala, kruga slabe svetlosti, poznatog poslužavnika s istim porcijama, kratkih, kriomičnih pogleda ka Džareda; nije bilo drugog dodira na mojoj koži izuzev dodira šupljih stena; nije bilo drugog ukusa izuzev gorke vode, tvrdog hleba, bezukusne supe, drvenastog korenja, uvek iznova.
Bila je to čudna kombinacija stalnog straha, neprestane fizičke neugodnosti i mučne monotonije. Od to troje, najteže je bilo podneti ubistvenu dosadu. Moj zatvor je bio ćelija u kojoj sam bila lišena svih čula.
Melani i ja smo brinule da ćemo poludeti.
Obe čujemo neki glas u glavi, istakla je. To nikada nije dobar znak.
Zaboravićemo da govorimo, brinula sam. Koliko je vremem prošlo otkako je neko progovorio s nama?
Pre četiri dana zahvalila si se Džebu što nam je doneo hranu, a on ti je rekao „nema na čemu". Pa, barem mislim daje to bilo pre četiri dana. U najmanju ruku, pre četiri duga spavanja. Ona kao da uzdahnu. Prestani da grickaš nokte — bile su mi potrebni godine da se oslobodim te navike.
Ali dugi nokti koji grebu su mi smetali. Stvarno mislim da nema potrebe da dugoročno razmišljamo o lošim navikama.
Džared nije dozvolio Džebu da mi opet donese hrana Umesto toga, neko ju je donosio do kraja hodnika a Džaredje
preuzimao. Dva puta dnevno dobijala sam jedno te isto - hleb, supu i povrće. Ponekad je tu bivalo i nekih dodatnih stvari za Džareda, upakovane hrane poznatih proizvođača koje sam pre-poznavala - red vajns bombone, snikers čokoladice, pop tarts keks. Pokušala sam da zamislim kako li su se ljudi dočepali tih poslastica.
Nisam očekivala da će ih podeliti sa mnom - naravno da ne - ali sam se ponekad pitala da li misli kako se nadam da hoće. Jedna od mojih retkih zabava bila je da ga slušam kako se gosti, jer je on to uvek radio razmetljivo, paradirajući time preda mnom, kao što je radio s jastukom prve noći.
Jednom prilikom je Džared polako otvorio kesu smokija s ukusom sira - hvalisavo kao i uvek snažan miris veštačkog sira u prahu dopro je do moje pećine... ukusan, neodoljiv. Pojeo je jedan polako, puštajući me da čujem svako pojedinačno krckanje.
Želudac mi glasno zareza, i ja se nasmejah samoj sebi. Toliko dugo se nisam smejala; pokušah da se setim poslednjeg puta, i ne uspeh - osim onog čudnog napada jezive histerije u pustinji, koji se zaista i ne računa kao smeh. I pre nego što sam došla ovamo nije postojalo mnogo toga što sam smatrala smešnim.
Ali ovo mi je iz nekog razloga bilo urnebesno - moj želudac koji žudi za jednim malim smokijem opet se nasmejah. Znak ludila, definitivno.
Ne znam kako ga je moja reakcija uvredila, ali ustao je i izgubio se. Nakon dužeg vremena, čula sam ga kako jede smoki, ali mnogo dalje. Provirih kroz rupu i videh da sedi u senci na kraju hodnika leđima okrenut prema meni. Uvukla sam glavu unutra, plašeći se da bi se mogao okrenuti i uhvatiti me kako ga posmatram. Od tada, ostajao je na kraju hodnika što je više mogao. Samo bi se uveče ispružio ispred mog zatvora.
Dva puta dnevno - ili tačnije dva puta tokom noći, pošto me nikada nije izvodio napolje u prisustvu ostalih - vodio me je do prostorije s rekama; to je bio najbolji deo, uprkos strahu, i to beše jedina prilika kada se nisam grbila u neprirodnim položajima na koje me je primoravala moja mala pećina. Svaki put kada sam morala ponovo da se uvučem u nju bio mi je teži od prethodnog.
Tri puta tokom te nedelje, uvek u vreme spavanja, neko bi dolazio da nas obiđe. Prvi put je to bio Kajl.
Probudilo me je Džaredovo iznenadno skakanje na noge. - Izlazi odavde - upozorio ga je, držeći pušku u pripravnosti.
- Samo proveravam - reče Kajl. Njegov glas beše dalek, ali dovoljno glasan i grub da budem sigurna da nije u pitanju njegov brat. — Jednog dana možda ne budeš tu. Jednog dana ćeš možda suviše čvrsto spavati.
Džaredov jedini odgovor beše zapinjanje oroza.
Čula sam Kajlov smeh kako odzvanja za njim dok je odlazio.
Ostala dva puta nisam znala ko je došao. Opet Kajl ili možda Ijan, a možda i neko čije ime ne znam. Znam samo da me je još dva puta probudilo Džaredovo naglo skakanje na noge s puškom uperenom prema nezvanom gostu. Nijedna reč nije razmenjena. Ko god da je samo proveravao nije se trudio da otpočne razgovor. Kada bi otišli, Džared bi se ubrzo vratio na spavanje. Meni je trebalo više vremena da smirim srce.
Četvrti put je bilo nešto novo.
Nisam baš bila potpuno zaspala kada se Džared probudio, pridigavši se na kolena jednim brzim pokretom. Uspravio ses puškom u rukama i psovkom na usnama.
- Polako - promrmlja nečiji glas iz daljine. - Dolazim u miru.
- Šta god da kažeš, ja ne padam na to - zareza Džared.
- Samo želim da razgovaram. - Glas se približi. - Zakopan si ovde dole i propuštaš važne diskusije... nedostaje nam tvoje mišljenje.
- Siguran sam da je tako - uzvrati Džared sarkastično.
- Daj, spusti pušku. Da sam planirao da se borim s tobom, ovoga puta bih došao sa četvoricom.

Nastupi kratka tišina, a kada Džared opet progovori, u glasu mu se oseti prizvuk crnog humora. - Kako ti je brat ovih dana? - upita. Činilo se da Džared uživa u tom pitanju. Opuštalo ga je da zadirkuje svog posetioca. Seo je i naslonio se na zid, zaklonivši dopola ulaz mog zatvora, opušteno ali i daljes puškom na gotovs.
Vrat me zaboleo, kao da je shvatao da su šake koje su gai stezale i ostavile u modricama veoma blizu.
dalje se duri zbog nosa - odgovori Ijan. - Bože moj, nije prvi put da je dobio po njemu. Reči ću mu da si rekao da ti je žao.
- Nije mi žao.
-Znam. Nikome nikada nije žao što je udario Kajla.
Obojica se tiho nasmejaše; osećalo se nekakvo drugarstvo u njihovom veselju, koje je delovalo krajnje neprilično dok je Džared labavo držao pušku uperenu ka Ijanu. Ali ipak, veze nastale na ovom beznadežnom mestu mora da su veoma snažne. Snažnije od krvnih.
Ijan sede na prostirku pored Džareda. Videla sam njegov profil u vidu siluete, crni obris spram plave svetlosti. Primetila sam da ima savršen nos - prav, isklesan, nos kakav sam viđala na slikama poznatih skulptura. Znači li to da ga ostali smatraju podnošljivijim od brata, čiji je nos često bivao slomljen? Ili da bolje izbegava udarce?
- Dobro, Ijane, šta hoćeš? Ne samo izvinjenje za Kajla, pretpostavljam.
- Da li ti je Džeb rekao?
- Ne znam o čemu pričaš.
- Odustali su od potrage. Čak i Tragači.
Džared ne reče ništa, ali mogla sam da osetim iznenadnu napetost u vazduhu oko njega.
- Pažljivo smo motrili na svaku promenu, ali nikada nisu izgledali previše zabrinuto. Potraga nijednom nije skrenula izvan oblasti gde smo ostavili kola, i u proteklih nekoliko dana bilo je jasno da traže telo, a ne preživelu osobu. Onda nam se pre dve večeri ukazala prilika: spasioci su ostavili neko smeće na otvorenom i nekoliko kojota im je poharalo kamp s hranom. Jedan od njih se vraćao kasno, i iznenadio je životinje. Kojoti su napali i odvukli tog Tragača dobrih sto metara u pustinju pre no što su ostali čuli njegovu vrisku i krenuli da ga spasu. Ostali Tragači su, naravno, bili naoružani. Lako su oterali kojote i žrtva nije bila ozbiljno povređena, ali taj događaj im je izgleda odgovorio na sva pitanja koja su imali u vezi s tim šta se desilo ovom našem gostu.
Zapitala sam se kako su mogli da špijuniraju Tragače koji su tragali za mnom da tako mnogo vide. Osetila sam se čudno izloženom usled tog saznanja. Nije mi se dopala ta slika
u glavi: nevidljivi ljudi posmatraju duše koje mrze. Osetih kako mi se ježi koža na vratu.
— Tako da su se spakovali i otišli. Tragači su odustali od potrage. Svi dobrovoljci su otišli kućama. Niko ne traga za njim.
Njegov profil se okrenu ka meni i ja se sagnuh, nadajući se da je suviše mračno da bi mogao da me vidi ovde, i da ću, poput njegovog lica, izgledati samo kao crni obris. - Pretpostavljam da je zvanično proglašeno mrtvim, ako vode evidenciju o tim stvarima kao mi ranije. Džeb govori „rekao sam ti" svakome ko se zadrži dovoljno dugo da ga čuje.
Džared progunđa nešto nepovezano; uspela sam da raza-znam samo Džebovo ime. Onda duboko udahne, izdahnei reče: - U redu, onda. Pretpostavljam da je to to.
— Tako deluje. — Ijan je oklevao na trenutak, a zatim doda-de: — Osim... pa, verovatno nije ništa.
Džared se opet unervozi; nije voleo da mu se skraćuju oba-veštenja. - Nastavi.
— Niko osim Kajla ne pridaje tome mnogo pažnje, ali znas kakav je Kajl.
Džared progunđa u znak saglasnosti.
— Ti imaš najbolji instinkt za te stvari; hteo sam tvoje mišljenje. Zato sam ovde, rizikujem svoj život da bih se infiltrirao u zabranjenu zonu - reče Ijan kiselo, a onda mu glas
opet postade potpuno ozbiljan. - Vidiš, ima jedan... Tragač, uto nema sumnje — koji nosi glok.
Trebao mi je koji sekund da razumem reč koju je upotre-bio. Nije bila deo Melaninog vokabulara. Kada sam shvatila da govori o nekoj vrsti pištolja, od čežnjivog, zavidljivog tona u njegovom glasu pomalo mi pripade muka.
— Kajl je prvi primetio kako se taj jedan izdvaja. Izgledalo je kao da ostalima nije važan, svakako nije od onih koji učestvuju u donošenju odluka. O, predlagao je on dosta toga, sudeći po onome što smo mogli da vidimo, ali izgledalo je da ga niko ne sluša. Voleo bih da smo mogli da čujemo šta je govorio... I
Koža mi se opet naježi od strepnje.
— U svakom slučaju - nastavi Ijan - kada su opozvali potragu, taj nije bio zadovoljan tom odlukom. Znaš kako su ti paraziti uvek tako... tako prijatni? Ovaj je bio čudan... do sada nisam video ništa što toliko podseća na njihovu međusobnu
prepirku. Ne pravu prepirku, zato što niko od ostalih nije uzvratio, ali taj nezadovoljni je definitivno izgledao kao da se prepire s njima. Glavna grupa Tragača ga je ignorisala - svi su otišli.
- A taj nezadovoljni? - upita Džared.
- Ušao je u auto i odvežao se na pola puta do Feniksa. Onda se vratio nazad do Tusona. Onda opet krenuo prema zapadu.
-I dalje traži.
- Ili je veoma zbunjen. Zaustavio se kod one prodavnice u podnožju planine. Razgovarao je s parazitom koji tamo radi, iako su ga već bili ispitali.
- Huh - progunđa Džared. Sada je bio zainteresovan, kon-centrisan na zagonetku.
- A onda je krenuo da se penje ka vrhu; glupo malo stvorenje. Mora da se zapalilo, obučeno u crno od glave do pete.
Grč mi prođe telom; nađoh se odignuta od poda kako se naslanjam uz najdalji zid svoje ćelije. Ruke mi instinktivno poleteše da zaštite lice. Čula sam kako neki siktaj odjekuje malim prostorom i tek pošto je iščežao shvatila sam da je potekao od mene.
- Sta to bi? - upita Ijan šokiranim glasom.
Provirih kroz prste i videh njihova lica kako se naginju kroz rupu prema meni. Ijanovo lice bilo je u mraku, ali je jedan deo Džaredovog bio osvetljen, a njegove crte tvrde poput kamena.
Želela sam da budem mirna, nevidljiva, ali drhavica koju nisam mogla da kontrolišem silovito me je tresla duž kičme.
Džared se odmače i vrati s lampom u rukama.
- Pogledaj mu oči - promuca Ijan. - Preplašeno je.
Sada sam mogla obojici da vidim izraze lica, ali sam gledala samo Džaredov. Njegov netremični pogled beše čvrsto usmeren na mene, zamišljen. Pretpostavljam da je razmišljao o onome što je Ijan rekao, tražeći uzrok mom ponašanju.
Moje telo nije prestajalo da se trese.
Ona nikada neće odustati, zavapi Melani.
Znam, znam, uzvratih vapajem.
Kada se naša odbojnost prema njoj pretvorila u strah? Želudac mi se zaveza u čvor i prevrnu. Zašto ne može da me
jednostavno pusti da budem mrtva, kao što su ostali učinili? Kada stvarno budem mrtva, da li će me i dalje loviti?
- Ko je Tragač u crnom? - Džared iznenada zareza na mene.
Usne mi zadrhtaše, ali ne odgovorih. Ćutanje je sigurnije.
- Znam da možeš da govoriš - zareza Džared. - Pričaš sa Džebom i Džejmijem. A sada ćeš da pričaš i sa mnom.
Uspentrao se kroz ulaz pećine, frknuvši iznenađeno kada je shvatio koliko mora da se skupi da bi uspeo u tome. Niska tavanica ga je primorala da klekne, a to ga nije usrečilo. Beše mi jasno da bi radije stajao iznad mene.
Nisam imala gde da pobegnem. Već sam bila saterana u najdalji ugao. U pećini jedva da je bilo prostora za nas dvoje. Mogla sam da osetim njegov dah na svom obrazu.
- Reci mi šta znaš - naredi.