NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 16. Dodeljivanje

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 16. Dodeljivanje   Sat Jun 26, 2010 7:59 am

Obod stenovitog izlaza beše uglačan, ali sam izgrebala dlanove i cevanice dok sam se iskobeljala kroz njega. Ovako ukočenu, zabolelo me je kada sam se ispravila i dah mi zastade. U glavi mi se zavrtelo kada je krv potekla nadole.
Tragala sam samo za jednim — gde je Džared, da bih mogla da se postavim između njega i njegovih napadača.
Svi stajahu skamenjeni, zureći u mene. Džared je bio naslonjen na zid, šaka stisnutih u pesnice, nisko spuštenih. Ispred njega, Kajl se previjao, držeći se za stomak. Ijan i nepoznati čovek stajali su sa strane na oko metar iza njega, zinuvši od šoka. Iskoristila sam njihovu pometenost. U dva dugačka, nesigurna koraka, stadoh između Kajla i Džareda.
Kajl je prvi reagovao. Bila sam na manje od pola metra od njega, i njegova prva reakcija bila je da me odgurne. Njegova šaka me udari u rame i odbaci ka podu. Pre no što padoh, nešto me uhvati za ručni zglob i vrati na noge.
Cim je shvatio šta je uradio, Džared pusti moj zglob kao da mi koža luči kiselinu.
- Vraćaj se unutra! - zaurla na mene. On me odgurnu, ali to odgurivanje ne beše snažno poput Kajlovog. Zateturala sam se pola metra unazad ka rupi na zidu.
Ta rupa je bila jedan crni krug u uskom hodniku. Izvan tog malog zatvora, veća pećina je izgledala potpuno isto, samo duža i veća, poput cevi, a ne poput mehura. Mala lampa - koja je radila pomoću nečega, ne znam čega - osvetljavala je hodnik
slabom svetlošću sa zemlje. Bacala je čudne senke po licima ljudi, pretvarajući ih u namrštene čudovišne maske.
Opet zakoračih prema njima, okrećući leđa Džaredu.
-Ja sam ta koju želite - rekoh direktno Kajlu. - Njega ostavite na miru.
Niko ne reče ništa celu jednu dugu sekundu.
- Podmuklo stvorenje - konačno promrmlja Ijan, očiju razrogačenih od straha.
- Rekao sam da se vratiš unutra - prosikta Džared iza mene. Okrenuh se napola, ne ispuštajući Kajla iz vida. - Nije tvoja dužnost da me štitiš na vlastitu štetu.
Džared napravi grimasu, podižući jednu ruku da bi me gurnuo nazad prema ćeliji.
Izmakoh mu se; taj pokret me približi onima koji su želeli da me ubiju.
Ijan me zgrabi za ruke i savi mi ih iza leda. Instinktivno sam se opirala, ali je on bio veoma snažan. Prejako mi je savio zglobove i ja zinuh od bola.
- Skidaj ruke s nje! - povika Džared, jurnuvši napred. Kajl ga uhvati i okrenu rvačkim zahvatom, gurajući mu
vrat napred. Drugi čovek zgrabi jednu od Dinredovih ruku koje su mlatarale.
- Nemojte ga povrediti! - skiknuh. Izvijala sam se da se oslobodim ruku koje su me zarobile.
Džaredov slobodni lakat zari se u Kajlov stomak. Kajl iz-dahnu i stisak mu oslabi. Džared se izmigolji iz ruku svojih napadača i onda opet nasrnu, pesnicom po Kajlovom nosu. Tamnocrvena krv poprska zid i lampu.
- Dokrajči ga, Ijane! - povika Kajl. Sagnuo je glavu i za-leteo se u Džareda, bacajući ga prema onom drugom čoveku.
- Ne! - povikasmo Džared i ja u isti glas.
Ijan mi pusti ruke, i šake mu se sklopiše oko mog vrata, gušeći me. Zarila sam svoje beskorisne, kratke nokte u njegove šake. On me stegnu još jače, podižući me uvis.
Bolelo je - te daviteljske šake, taj iznenadni nalet panike u mojim plućima. Bila je to prava agonija. Uvijala sam se, više pokušavajući da izbegnem bol nego te ubilačke šake.
Klik, klik.
Samo sam jednom ranije čula taj zvuk, ali sam ga prepoznala. Kao i svi ostali. Svi se skameniše, Ijan sa šakama čvrsto stisnutim oko mog vrata.
- Kajl, Ijane, Brente - nazad! - zaurla Džeb.
Niko se nije mrdnuo — samo su moje šake i dalje grebale, i stopala se njihala u vazduhu.
Džared se iznenada provuče ispod Kajlove nepokretne ruke i polete prema meni. Videh njegovu pesnicu kako leti prema mom licu i sklopih oči.
Začu se jedno glasno tres, na samo koji centimetar iza moje glave. Ijan zaurla od bola, i ja padoh na pod. Sručila sam se kraj njegovih nogu, boreći se za vazduh. Džared se povuče nakon što je uputio ljutiti pogled u mom pravcu i ode da stane pored Džeba.
- Momci, vi ste ovde gosti i nemojte to da zaboravite - zareza Džeb. - Rekao sam vam da ne idete da tražite malu. I ona je moj gost, trenutno, i ne gledam blagonaklono na to da iko od mojih gostiju ubija druge goste.
- Džebe — zastenja Ijan iznad mene, glasa prigušenog šakom koju je držao preko usta. - Džebe. Ovo je suludo.
- Sta planiraš? — upita Kajl. Lice mu beše umrljano krvlju, predstavljalo je nasilnički i jeziv prizor. Ali u njegovom glasu nije bilo traga bolu, samo kontrolisanom i tinjajućem besu. -Imamo pravo da znamo. Moramo da odlučimo je li ovo mesto bezbedno, ili je vreme da produžimo dalje. I zato... koliko dugo ćeš držati ovo stvorenje kao svog ljubimca? Sta ćeš da uradiš s njim kada prestaneš da glumiš boga? Svi mi zaslužujemo da znamo odgovore na ova pitanja.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 16. Dodeljivanje   Sat Jun 26, 2010 7:59 am

Kajlove neobične reči odzvanjahu iza pulsa koji mi je tupo udarao u glavi. Da me drži kao kućnog ljubimca? Džeb me je nazvao svojim gostom... Je li to drugi naziv za zatvorenika? Da li je moguće da postoji dvoje ljudi koji ne zahtevaju ni moju smrt niti priznanje iznuđeno mučenjem? Ako je tako, onda je to zaista ravno čudu.
- Nemam odgovor na tvoja pitanja, Kajl - odgovori Džeb. — Nije na meni da odlučim.
Sumnjam da bi ih ijedan drugi odgovor koji bi im Džeb dao zbunio više od ovoga. Sva četvorica, Kajl, Ijan, onaj koga nisam poznavala, pa čak i Džared, zurili su u njega šokirani.
Još uvek sam čučala boreći se za vazduh kraj Ijanovih stopala, priželjkujući da postoji neki način da se neprimećena uspentram nazad u svoju rupu.
-Nije na tebi? - najzad ponovi Kajl i dalje u neverici. - Na kome je onda? Ako misliš da staviš na glasanje, onda je to već obavljeno. Ijan, Brent i ja smo zvanični izvršioci odluke donete na tom glasanju.
Džeb odmahnu glavom - krutim pokretom koji mu ni na trenutak nije odvratio pažnju sa čoveka ispred sebe. - Nije podložno glasanju. Ovo je još uvek moja kuća.
- Na kome je onda da odluči? — povika Kajl.
Džebove oči konačno skrenuše - prema jednom drugom licu, pa se vratiše na Kajla.
- To je Džaredova odluka.
Svi su, uključujući mene, skrenuli pogled i stali da zure u Džareda.
On je piljio u Džeba razjapljene vilice, zapanjen kao i mi ostali, a onda mu zubi škljocnuše uz glasan škrgut. Prostrelio me je pogledom čiste mržnje.
- Džared? - upita Kajl, opet se okrećući ka Džebu. - To nema nikakvog smisla. - Sada nije mogao da se kontroliše, gotovo je pijuckao od besa. - On je pristrasniji od bilo koga drugog! Zašto? Kako on može da bude razuman povodom toga?
- Džebe, je ne... — promrmlja Džared.
- Ti si odgovoran za nju, Džarede — reče Džeb odlučnim glasom. - Ja ću ti pomagati, naravno, ako bude još ovakvih problema, kao i u tome da je držim na oku i tome slično. Ali kad je reč o donošenju odluka, to je u potpunosti na tebi. -Podigao je ruku kada je Kajl pokušao opet da se pobuni. - Po-smatraj to ovako, Kajl. Da je neko tokom odlaska u poharu pronašao tvoju Džodi i doveo je ovamo, da li bi želeo da Doca ili ja ili glasanje odlučuje šta ćemo uraditi s njom?
- Džodi je mrtva - prosikta Kajl, dok mu je krv prskala s usnama. Pogledao me je besno, s gotovo istim izrazom lica kao i Džared nešto ranije.
- Pa, kada bi njeno telo dolutalo ovamo, to bi i dalje bilo na tebi. Da li bi želeo da bude drugačije?
-Većina...
- Moja kuća, moja pravila - prekinu ga Džeb grubo. - Bez dalje rasprave na tu temu. Bez daljeg glasanja. I bez daljih pokušaja ubistva. Vas trojica prenesite ostalima: ovako će da bude od sada. Novo pravilo.
—Još jedno? — promrmlja Ijan sebi u bradu.
Džeb ga je ignorisao. — Ako se, koliko god šanse za to bile male, ovako nešto opet desi, onaj kome telo pripada ima pravo da donese odluku. — Džeb gurnu puščanu cev prema Kajlu, pa je cimnu koji centimetar ka hodniku iza sebe. - Izlazite odavde. Ne želim da vas ponovo vidim nigde u blizini ovog mesta. Obavestite ostale da je zabranjeno ulaziti u ovaj prolaz. Niko nema razloga da bude ovde izuzev Džareda, i ako uhvatim nekog da se šunja ovuda, prvo ću da pucam. Je l’ to jasno? Sada brišite. - Opet je gestikulirao puškom u Kajlovom pravcu.
Zapanjilo me je što su tri ubice smesta otišle niz hodnik, ne zastavši čak ni da meni ili Džebu upute neku grimasu za rastanak.
Duboko sam želela da verujem da je puška u Džebovimj rukama blef.
Otkako sam ga prvi put ugledala, Džeb je spolja delovao ljubazno na svaki način. Nijednom me nije nasilnički dotakao; čak me nije ni posmatrao s vidljivim neprijateljstvom. Sada se činilo da je on jedan od dvojice ljudi ovde koji ne žele da me povrede. Džared se možda jeste borio da me spase, ali bilo je jasno da se snažno koleba oko te odluke. Osećala sam da može da promeni mišljenje svakog trenutka. Po njegovom izrazu lica beše jasno da jedan deo njega želi da svrši s tim - naročito sada kada je Džeb ovu odluku svalio na njega. Dok sam ja izvodila ovu analizu, Džared je besno zurio u mene s gađenjem koje se videlo u svakoj crti njegovog lica.
Ipak, koliko god želela da poverujem da Džeb blefira, dok I sam gledala kako tri čoveka nestaju u tami ispred mene, beše očigledno da za to nema šanse. Ispod spoljašnjosti koju pokazuje, Džeb mora da je isto tako opasan i okrutan kao ostali. Da nije upotrebio tu pušku u prošlosti - upotrebio da ubije, ne samo da preti - niko ga ne bi tako poslušao.
Očajnička vremena, prošaputa Melani. Ne možemo da priuštimo sebi da budemo blagi u svetu koji ste vi stvorili. Mi srna begunci, ugrožena vrsta. Svaki izbor je pitanje života ili smrti. I
Pssst. Nemam vremena za raspravu. Moram da se usredsredim.
Džared je sada stajao okrenut ka Džebu s jednom rukom ispruženom ispred sebe, dlanom okrenutim nagore i labavo savijenim prstima. Sada kada su ostali otišli, njihova tela zauzeše opušteniji stav. Džeb se čak i osmehivao ispod svoje guste brade, kao da je uživao u tome da drži nekoga na nišanu. Čudan čovek.
-Molim te, nemoj ovo da svaljuješ na mene, Džebe - molio je Džared. - Kajl ima pravo u jednom - ja ne mogu da donesem racionalnu odluku.
- Niko nije rekao da moraš da odlučiš istog sekunda. Ona neće nikuda otići. - Džeb me pogleda i dalje se osmehujući. Oko koje beše bliže meni - koje Džared nije mogao da vidi - brzo se zatvori i opet otvori. Namignuo mi je. - Ne nakon svih nedaća koje je preživela da bi došla dovde. Imaš dovoljno vremena da razmisliš.
-Nemam o čemu da razmišljam. Melani je mrtva. Ali ja ne mogu... ne mogu... Džebe, ne mogu jednostavno da... - Džared kao da nije mogao da dovrši rečenicu.
Reci mu.
Nisam spremna da umrem ove iste sekunde.
- Onda i ne razmišljaj o tome - reče mu Džeb. - Možda ćeš kasnije ponešto shvatiti. Daj sebi malo vremena.
- Šta ćemo da radimo s tim stvorenjem? Ne možemo ga držati na oku po ceo dan i noć.
Džeb odmahnu glavom. - To je upravo ono što ćemo morati da radimo neko vreme. Stvari će se stišati. Čak ni Kajlov ubilački bes ne može da traje duže od nekoliko nedelja.
- Nekoliko nedelja?. Ne možemo da priuštimo sebi da se igramo stražara nekoliko nedelja. Imamo mi druge stvari...
- Znam, znam - uzdahnu Džeb. - Smisliću nešto.
- A to je samo polovina problema. - Džared me ponovo pogleda; vena na čelu mu je pulsirala. - Gde ćemo da ga držimo? Nije baš da imamo blok sa zatvorskim ćelijama.
Džeb mi se osmehnu. - Ti nam nećeš zadavati problema, žarne?
Nemo sam zurila u njega.
- Džebe - promrmlja Džared, uznemiren.
-Ah, ne brini o njoj. Kao prvo, pazićemo na nju. Kao drugo, nikada ne bi uspela da pronađe put odavde - lutala je unaokolo izgubljena dok nije naišla na nekoga. Što nas dovodi do trećeg: nije ona tako glupa. - Podigao je jednu gustu, belu obrvu prema meni.
- Nećeš ići unaokolo i tražiti Kajla i ostale, zar ne? Mislim da im nisi posebno draga.
Ja sam samo zurila, nepoverljiva prema njegovom ugodnom, pričljivom tonu.
- Voleo bih da ne razgovaraš s tim stvorenjem na takav način - promrmlja Džared.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 16. Dodeljivanje   Sat Jun 26, 2010 7:59 am

- Ja sam odgojen u jednom učtivijem vremenu, mali. To je jače od mene. - Džeb spusti jednu šaku na Džaredovo rame i nežno ga potapša. - Čuj, imao si burnu noć. Pusti mene da stražarim sledeću smenu ovde. Odspavaj malo.
Džared kao da htede da se usprotivi, ali onda me opet pogleda i lice mu poprimi tvrđi izraz.
- Kako god ti kažeš, Džebe. I... ne znam... neću da prihvatim odgovornost za tu stvar. Ubij je ako misliš da je tako najbolje.
Stresoh se.
Džared se namršti na tu moju reakciju, a onda naglo okrenu leđa i krenu istim putem kojim su i ostali otišli. Džeb gaje posmatrao kako odlazi. Dok mu je pažnja bila žaokupljena, ja se odšunjah nazad u svoju rupu.
Čula sam kako se Džeb polako smešta na tlo pored otvora. Uzdahnu i ispruži se, i nekoliko zglobova mu zakrcka. Posle nekoliko minuta, počeo je tiho da zvižduće. Beše to neka vesela melodija.
Sklupčala sam se preko svojih savijenih kolena, naslonivši leđa uz najudaljeniji deo male ćelije. Počela je da me hvata drhtavica, prvo u krstima, a onda duž kičme. Ruke su mi se tresle, a zubi tiho cvokotali, uprkos sparini.
- Ne bi bilo zgoreg leći i malo odspavati - reče Džeb, da li meni ili samom sebi, nisam bila sigurna. - Sutra će biti težak dan.
Drhtavica je prošla posle nekog vremena - možda posle pola sata. Nakon što su otišli, osećala sam se iscrpljeno. Odlučila sam da prihvatim Džebov savet. Iako se pod činio neudobnijim nego pre, zaspala sam za nekoliko sekundi.
Probudio me je miris hrane. Ovoga puta jesam bila ošamuće-na i dezorijentisana kada sam otvorila oči. Od instinktivnog osećaja panike ruke su ponovo počele da mi se tresu pre nego što sam u potpunosti došla k sebi.
Isti onaj poslužavnik nalazio se na tlu pored mene, s identičnim sadržajem. Mogla sam da vidim i čujem Džeba. Sedeo je ispred pećine, okrenut profilom i gledao pravo ispred sebe, niz dug, okrugao hodnik i tiho zviždukao.
Potaknuta svojom žestokom žeđi, ispravila sam se i zgrabila otvorenu flašu s vodom.
- Bro jutro - reče Džeb, klimajući glavom u mom pravcu. Ukočila sam se s rukom na flaši sve dok nije okrenuo glavu
i opet počeo da zvižduće.
Tek sada, kada nisam bila tako očajnički žedna, primetila sam čudan, neprijatan ukus koji je voda imala. Odgovarao je oštrom mirisu vazduha, ali je bio neznatno jači. Taj opori ukus mi je neizbežno ostao u ustima.
Brzo sam jela, ovoga puta ostavljajući supu za kraj. Danas je moj želudac malo srećnije reagovao, bolje prihvatajući hranu. Jedva da je zagrgoljio.
Ipak, moje telo je imalo i druge potrebe sada kada su ove najglasnije bile zadovoljene. Osvrnuh se po svojoj mračnoj, skučenoj rupi. Nije bilo mnogo vidljivih opcija. Ali jedva sam suzdržavala strah pri pomisli da progovorim i da nešto zatražim čak i od čudnog mada prijateljski nastrojenog Džeba.
Klatila sam se napred nazad, premišljajući se. Kukovi su me boleli jer su bili savijeni prema zakrivljenom obliku pećine.
- Ahm - nakašlja se Džeb.
Opet je gledao u mene, lica tamnijeg ispod bele brade nego obično.
- Zaglavljena si tu već neko vreme - reče. - Moraš li... napolje?
Klimnuh glavom.
meni bi prijala šetnja. - Glas mu beše veseo. Skočio je na noge s iznenađujućom gipkošću.
Dopuzala sam do ivice svoje rupe, zureći u njega oprezno.
— Pokazaću ti naše malo kupatilo - nastavi. - E sad, trebalo bi da znaš da ćemo morati da prođemo preko... neke vrste glavnog trga, da tako kažem. Ne brini. Mislim da su do sada svi shvatili poruku. - Nesvesno je pogladio puščanu cev.
Pokušala sam da progutam. Bešika mi je bila toliko puna da me je neprestano bolela i taj bol je bilo nemoguće ignorisa-ti. Ali baš da paradiram kroz košnicu besnih ubica? Zar nije jednostavno mogao da mi donese koru?
Odmerio je paniku u mojim očima - posmatrao je kako sam se automatski povukla dublje u rupu zamišljeno napućio usne. Onda se okrenuo i krenuo duž mračnog hodnika. - Sledi me — doviknu, i ne osvrnuvši se da vidi da li sam ga poslušala,
Pred očima mi je izronila jedna živa slika Kajla kako me pronalazi ovde samu i bila sam iza Džeba za manje od sekunde, ispentravši se nespretno kroz otvor, a onda hramajući duž hodnika na svojim ukočenim nogama što sam brže mogla da bih ga stigla. Bilo je i užasno i divno stajati opet uspravno - bol beše oštar, ali olakšanje je bilo veće.
Bila sam tik iza njega kada smo stigli do kraja hodnika; tama se pomaljala kroz veliki, ovalni izlaz. Oklevala sam, osvrćući se za malom lampom koju je ostavio na podu. To je bilo jedino svetlo u mračnoj pećini. Da li treba da je ponesem?
Čuo je da sam se zaustavila i okrenuo se da me pogleda preko ramena. Klimnuh glavom prema svetlu, a onda pogledah u njega.
- Ostavi je. Poznajem put. - Pružio mi je slobodnu šaku, - Ja ću te voditi.
Zurila sam u tu šaku neko vreme, a onda, osetivši preku potrebu u bešici, polako sam spustila šaku na njegov dlan, jedva ga dodirujući - kao što bih dodirnula zmiju kada bih, iz nekog razloga, bila prinuđena da je dodirnem.
Džeb me je vodio kroz tamu sigurnim i brzim koracima. Nakon dugačkog tunela usledio je niz zapanjujućih skretanja u suprotnim smerovima. Kada smo zamakli iza još jedne krivine u obliku slova V, znala sam da me beznadežno voda unaokolo. Bila sam sigurna da Džeb to radi namerno, i da je zbog toga ostavio lampu. Ne bi želeo da previše saznam o tome kako da pronađem put iz ovog lavirinta.
Interesovalo me je kako je ovo mesto nastalo, kako ga je Džeb pronašao i kako su ostali završili ovde. Ali držala sam usta čvrsto zatvorena. Činilo mi se da je ćutanje trenutno najbolja opcija. Čemu sam se nadala, ni sama ne znam. Da ću po-živeti još nekoliko dana? Pukom okončanju bola? Još nečemu? Sve što sam znala bilo je da nisam spremna da umrem, kao što sam već bila rekla Melani; moj instinkt za preživljavanjem bio je razvijen kao i kod svakog prosečnog ljudskog bića.
Skrenuli smo iza još jednog ugla i ugledali prvi nagoveštaj svetlosti. Pred nama, velika, uska pukotina beše obašjana svetlošću iz druge prostorije. Ova svetlost nije bila veštačka poput lampe u mojoj pećini. Bila je suviše bela, suviše čista.
Nismo mogli da prođemo kroz usku pukotinu u steni jedno pored drugog. Džeb krenu prvi, vukući me za sobom. Čim sam prošla opet bila u stanju da vidim - izvukla sam šaku iz Džebovog blagog stiska. Reagovao je samo tako što je svoju tek oslobođenu šaku vratio nazad na pušku.
Obreli smo se u jednom kraćem tunelu i snažnija svetlost je prodirala kroz neravni lučni prolaz. Zidovi su bili od iste rupičaste stene ljubičaste boje.
Sada sam mogla da čujem glasove. Bili su tihi, manje uzbuđeni nego prošli put kada sam čula žamor gomile ljudi. Danas nas niko ne očekuje. Mogu samo da zamislim kakva će biti reakcija na moje pojavljivanje s Džebom. Dlanovi su mi bili hladni i vlažni; disala sam kratkim udisajima. Približila sam se Džebu što sam bliže mogla, a da ga pri tom ne dodirnem.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 16. Dodeljivanje   Sat Jun 26, 2010 8:00 am

- Polako - promrmlja on, ne okrećući se. - Oni se tebe boje više nego ti njih.
U to sam sumnjala. Čak i ako je to nekim čudom istina, strah se u ljudskom srcu pretvara u mržnju i nasilje.
- Neću dozvoliti nikome da te povredi - promrmlja Džeb kada je stigao do zasvođenog otvora. - U svakom slučaju, mogla bi i da se navikneš na to.
Htela sam da pitam šta to znači, ali on zakorači u sledeću prostoriju. Provukoh se za njim, žaostajući ne više od pola koraka, skrivajući se iza njegovog tela koliko god je to bilo moguće. Jedina stvar koja mi beše teža od toga da zakoračim napred u tu prostoriju bila je pomisao da žaostanem za Džebom i da me tu uhvate samu.
Na ulazu nas dočeka iznenadna tišina.
Opet smo bili u ogromnoj, svetloj pećini, u onoj u koju su me prvo doveli. Koliko je prošlo od tada? Nisam imala nikakvu predstavu. Tavanica je i dalje bila suviše svetla za mene da bih shvatila kako je tačno osvetljena. Nisam to ranije primetila, ali zidovi nisu bili celoviti - na desetine rupa nepravilnog oblika vodilo je do susednih tunela. Neki od otvora behu ogromni, a neki jedva dovoljno visoki da se čovek kroz njih provuče poguren; neki su bili prirodne pukotine, a ostali, ako ne potpuno delo ljudskih ruku, onda barem prošireni njihovim radom.
Nekoliko ljudi zurilo je u nas iz senki u tim pukotinama, skamenivši se u mestu u trenutku dok su ulazili ili izlazili. Veći broj ljudi bio je tu na otvorenom, zaustavivši se usred onoga što su radili, a što naš ulazak beše prekinuo. Jedna žena je ostala sagnuta, pokušavajući da dohvati svoje pertle. Ruke jednog muškarca ostadoše nepomično da vise u vazduhu, podignute da bi prikažao nešto o čemu je pričao svojim prijateljima. Jedan čovek se zateturao, izgubivši ravnotežu zbog naglog zaustavljanja. Stopalo mu je snažno lupilo o tlo dok je pokušavao da održi ravnotežu; tupi pad tog stopala beše jedini zvuk u tom ogromnom prostoru. Odjeknuo je čitavom prostorijom.
Bilo je sasvim pogrešno s moje strane što sam osećala zahvalnost zbog tog užasnog oružja u Džebovim rukama... ali jesam. Znala sam da bi nas verovatno napali da nije bilo njega. Ove ljude ništa ne bi sprečilo da povrede Džeba, ako bi to značilo da će me se dokopati. Mada, mogli bi nas napasti i pored puške. Džeb može da upuca samo jednog po jednog.
Slika u mojoj glavi postade toliko jeziva da nisam mogla da je podnesem. Pokušala sam da usmerim pažnju na svoje neposredno okruženje, što je bilo dovoljno loše.
Džeb zastade na trenutak, držeći pušku u visini pasa, uperenu prema okolini. Zurio je po celoj prostoriji, kao da razme-njuje oštar pogled sa svakom osobom u njoj. Ovde ih je bilo manje od dvadeset tako da nije dugo potrajalo. Kada se zadovoljio svojim proučavanjem, krenuo je prema levom zidu pećine. Sledila sam ga, idući u njegovoj senci, dok mi je krvi bubnjala u ušima.
Nije prošao sredinom pećine; umesto toga držao se blizu I zakrivljenog zida. Pitala sam se zbog čega ide tuda, sve dok
nisam primetila veliki kvadrat tamnije zemlje koji je zauzimao središnji deo poda - veoma veliki prostor. Niko nije stajao na tom tamnijem zemljištu. Bila sam previše prestrašena da bih ! uradila išta drugo sem primetila tu anomaliju; nisam čak ni pretpostavljala šta je razlog tome.
Bilo je manjih pokreta dok smo išli ivicom te tihe prostorije, Žena koja beše sagnuta se ispravila, okrećući se u struku da osmotri. Čovek koji je nešto pokazivao prekrsti ruke na grudima. Sve oči se suziše i sva lica stegnuše u izraze besa. Ipak, niko nije krenuo prema nama niti je progovorio. Sta god da suKajl i ostali rekli ovim ljudima u vezi sa svojim sukobom sa Džebom, činilo se da je postiglo efekat kojem se Džeb nadao.
Dok smo prolazili kroz taj šumarak ljudskih figura, poznala sam Šeron i Megi koje su nas posmatrale iz jednog prostranog ulaza. Lica im behu bezizražajna, oči hladne. Nisu gledale u mene, samo u Džeba. On ih je ignorisao.
Činilo se kao da su prošle godine kada smo konačno stigli do suprotnog dela te pećine. Džeb krenu prema jednom izlazu srednje veličine, koji je delovao mračno u poređenju sa svetlošću ove prostorije. Osetih kako mi se koža na glavi ježi od pogleda uperenih u moja leđa, ali nisam se usudila da se osvrnem. Ljudi su još uvek ćutali, ali brinulo me je ono što bi moglo da usledi. Bilo je olakšanje skliznuti u tamu novog prolaza. Džebova šaka me dodirnu po laktu da mi pokaže put i ja ne ustuknuh od nje. Žamor glasova za nama nije se pojačao.
- Ovo je prošlo bolje nego što sam očekivao - promrmlja Džeb dok me je vodio kroz pećinu. Njegove reči me iznenadiše i beše mi drago što ne znam šta je mislio da će se dogoditi.
Tlo pod mojim stopalima se spuštalo. Zahvaljujući nekakvoj prigušenoj svetlosti ispred nas nisam bila potpuno slepa.
- Kladim se da nikad nisi videla nešto kao što je ovo moje mesto. - Džebov glas sada beše jači, opet onaj pričljivi ton kojim se ranije koristio. - Stvarno je posebno, zar ne?
Zaćuta nakratko za slučaj da ću možda odgovoriti, a onda nastavi.
- Pronašao sam ovo mesto tamo negde sedamdesetih. U stvari, ono je pronašlo mene. Propao sam kroz krov one velike prostorije - verovatno je trebalo da poginem od pada, ali previše sam čvrst za svoje dobro. Trebalo mi je neko vreme da
pronađem izlaz. Dok sam uspeo da ga nađem, bio sam već toliko gladan da sam mogao da jedem kamenje.
- U to vreme sam ostao jedini na rancu, tako da nisam imao kome da ga pokažem. Istražio sam svaki ćošak i pukotinu i uvideo mogućnosti. Odlučio sam da bi možda trebalo da ga sačuvam kao keca u rukavu, za svaki slučaj. Takvi smo ti mi Strajderi - volimo da budemo spremni.
Prođosmo pored one prigušene svetlosti - dopirala je iz rupe u tavanici veličine pesnice i bacala je mali krug svetlosti na podu. Kada je ostala iza nas, ugledala sam drugu svetlu tačku ispred nas.
- Verovatno te zanima odakle sve ovo ovde. - Još jedan pauza, kraća nego prethodna.
- Znam da je mene zanimalo. Malo sam istraživao. Ovo su kanali kojima je tekla lava - možeš da zamisliš? Ovo je nekada bio vulkan. Pa, računam da još uvek jeste vulkan. Ne potpuno ugašen, kao što ćeš ubrzo videti. Sve pećine i rupe su mehuri vazduha koji je ostao zarobljen u lavi koja se hladila. Uložio sam dosta truda sređujući ga tokom proteklih decenija. Nešto od toga je bilo lako - za povezivanje kanala trebalo je samo malo zasukati rukave. Za ostale delove bilo je potrebno više mašte. Jesi li videla tavanicu u velikoj prostoriji? Trebale su mi godine da to uradim kako valja.
Htela sam da ga pitam kako, ali nisam mogla da nateram sebe da progovorim. Ćutanje je sigurnije.
Tlo je počelo da se spušta pod strmijim uglom. Teren je bio nalik neravnim stepenicama, ali delovao je dovoljno bez-bedno. Džeb me je sa sigurnošću poveo njim dole. Što smo se više spuštali ispod zemlje, to su se toplota i vlažnost povećavali.
Ukočila sam se kada sam opet čula žamor glasova, ovoga puta ispred sebe. Džeb me nežno potapša po šaci.
- Dopašće ti se ovaj deo; svima bude omiljeni - obeća on. Širok lučni ulaz svetlucao je od pokretnog svetla. Bilo je iste
boje kao i svetlo u velikoj prostoriji, čisto i belo, ali je svetlucalo neobično poigravajući. Kao i sve drugo u ovoj pećini što nisam mogla da razumem, to svetlo me je prestrašilo.
- Evo nas - uzviknu Džeb oduševljeno, provlačeći me kroz lučni prolaz. - Šta misliš?
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 16. Dodeljivanje   

Back to top Go down
 
16. Dodeljivanje
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: