NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 13. Presuda

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 13. Presuda   Sat Jun 26, 2010 7:53 am

Jesu li ovde? - Iskašljale smo te reči - potekle su nam kao voda iz pluća, istisnute. Posle vode, to pitanje beše jedino važno. - Jesu li došli?
U tom mraku bilo je nemoguće pročitati izraz lica strica Džeba. — Ko? - upita on.
— Džejmi, Džared! - Naš šapat odjeknu poput uzvika. -Džared je bio s Džejmijem. Našim bratom! Jesu li ovde? Jesu li došli? Jesi li i njih pronašao?
Jedva da je prošao trenutak.
— Ne. - Njegov odgovor beše grub i u njemu nije bilo sažaljenja, zapravo nikakvih osećanja.
- Ne - prošaputasmo. Nismo ponavljale njegove reči, bunile smo se što smo vraćene u život. Koja je svrha toga? Opet smo zatvorile oči i osluškivale bol u našem telu. Pustile smo da to uguši bol u našem umu.
- Čuj - reče stric Džeb posle kraće pauze. - Ja, ovaj, imam nešto da obavim. Ti se malo odmori, a ja ću se vratiti po tebe.
Nismo čule značenje tih reči, samo zvuke. Naše oči ostadoše sklopljene. Njegovi koraci se udaljiše od nas, tiho škripu-ćući. Nismo mogle da odredimo u kom je pravcu otišao. Niti smo marile.
Njih nije bilo. Nema načina da ih pronađemo, nema nade. Džared i Džejmi su nestali, što dobro znaju da rade, i više ih nikada nećemo videti.
Voda i svežiji noćni vazduh nas osvestiše, što nismo želele. Okrenule smo se potrbuške da bismo opet zarile lice u pesak. Bile smo tako umorne, prešle smo granicu iscrpljenosti i sada smo se nalazile u nekom dubljem, bolnijem stanju. Sigurno možemo da spavamo. Sve što treba da radimo jeste da ne razmišljamo. Mogle bismo to.
I jesmo.
Kad smo se probudile još je bila noć, ali zora je preteći rudela na istočnom horizontu - planine behu oivičene tamnocrvenim oreolom. U ustima smo osećale ukus prašine i isprva smo bile sigurne da smo sanjale strica Džeba. Naravno da jesmo.
U glavi nam je bilo jasnije ovog jutra i brzo smo primetile neobičan oblik blizu našeg desnog obraza - nešto što nije bilo ni stena ni kaktus. Bilo je tvrdo i glatko na dodir. Cušnule smo ga i iznutra je dopro divni zvuk bućkanja vode.
Stric Džeb beše stvaran, i ostavio nam je čuturu.
Pažljivo smo sele, iznenađene što se nismo prelomile napola poput suvog pruta. Zapravo, bilo nam je bolje. Mora da je voda imala vremena da nađe svoj put kroz naše telo. Bol je bio tup i prvi put nakon dužeg vremena opet osetismo glad.
Prsti su nam bili ukočeni i nespretni dok smo odvijale poklopac s vrha čuture. Nije bila puna do vrha, ali bilo je dovoljno vode da nam opet nadme zidove želuca - mora da je bio splasnuo. Popile smo sve; sa štednjom je bilo svršeno.
Ispustile smo metalnu čuturu na pesak, odakle se začuo tup udarac u tišini praskozorja. Sada smo se osećale potpuno budno. Uzdahnule smo, jer nam nesvest beše draža, i pustile da nam glava klone u šake. Sta sad?
- Zašto si mu dao vodu, Džebe? - upita nečiji ljutiti glas u blizini iza naših leđa.
Osvrnusmo se, okrenuvši se na kolenima. Od onoga koji smo ugledale srce nam je preskočilo otkucaj i svest nam se ponovo razdvojila.
Osmoro ljudi stajalo je u polukrugu oko mesta na kojem sam klečala ispod drveta. Nije bilo sumnje da su ljudi, svi oni. Nikada nisam videla lica izobličena u takve grimase - ne kod moje vrste. Ove usne behu iskrivljene od mržnje, povučene iznad stisnutih zuba kao u divljih životinja. Ove vede behu nisko spuštene iznad očiju u kojima je plamtio bes.
Šest muškaraca i dve žene, od kojih su neki bili veoma krupni, većina krupnija od mene. Osetih kako mi krv napušta lice kada sam shvatila zašto drže šake tako čudno - čvrsto stisnute ispred sebe, u svakoj po neki predmet. Držali su oružje. U nekima su bila sečiva - nekoliko kratkih poput onih koje sam držala u kuhinji i nekoliko dužih, a jedan je bio ogroman i preteći. Ovaj nož se ne koristi u kuhinji. Melani me opskrbi nazivom: mačeta.
Ostali su držali motke, neki metalne, a neki drvene. Palice, Prepoznala sam strica Džeba u sredini. U ruci je labavo držao predmet koji nikada nisam videla uživo, osim u Mela-ninim sećanjima, kao što je bio slučaj i s velikim nožem. Bila je to puška.
Videla sam užas, ali Melani je sve ovo gledala sa čuđenjem, u glavi joj se zamutilo od njihovog broja. Osmoro preživelih ljudi. Mislila je da je Džeb sam, ili u najboljem slučaju sa samo još dvoje. To što vidi toliko mnogo pripadnika svoje vrste ispunilo ju je radošću.
Ti si budala, rekoh joj. Pogledaj ih. Vidi ih.
Primorala sam je da to sagleda iz mog ugla: da vidi preteče oblike unutar prljavih farmerka i majica od tankog pamuka, potamnelih od prašine.
Možda su bili ljudi - u smislu koji je ona pridavala toj reči - nekada, ali u ovom trenutku bili su nešto drugo. Bili su varvari, monstrumi. Nadvili su se nad nama, gladni krvi.
U svakom paru očiju ogledala se smrtna presuda.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 13. Presuda   Sat Jun 26, 2010 7:53 am

Melani je sve to uvidela i, premda nevoljno, morade da prizna da sam u pravu. U tom trenutku njeni voljeni ljudi pokazivali su se u najgorem svetlu - poput onih priča iz novina koje smo videle u napuštenoj kolibi. Gledale smo u ubice.
Trebalo je da budemo pametnije; trebalo je juče da umremo.
Zašto bi nas stric Džeb ostavio u životu zbog ovoga?
Zadrhtala sam na tu pomisao. Na brzinu pređoh kroz isto-riju ljudskih zverstava. Nisam imala želudac za njih. Možda bi trebalo da se bolje koncentrišem. Znala sam da postoje razlozi zbog kojih ljudi puštaju svoje neprijatelje da žive, malo duže. Stvari koje žele da dobiju iz njihovih umova ili tela.
Naravno, odmah mi je pala na pamet - jedina tajna koju bi želeli da saznaju od mene. Ona koju nikada, nikada ne smem da im otkrijem. Bez obzira na to šta mi radili. Prvo bih morala da se ubijem.
Nisam dozvolila da Melani vidi tajnu koju sam čuvala. Koristila sam njene vlastite načine odbrane protiv nje i u glavi podigla zid da bih se sakrila iza njega dok sam razmišljala o tom podatku prvi put od usađivanja. Ranije nije bilo razloga da razmišljam o njoj.
Melani nije bila čak ni radoznala s druge strane zida; nije se trudila da prodre kroz njega. Trenutno je imala mnogo većih briga od činjenice da nije jedina koja je nešto tajila.
Da li je bitno što sam krila svoju tajnu od nje? Nisam bila jaka kao Melani; nisam ni sumnjala da bi ona mogla da izdrži mučenje. Koliko bola ja mogu da izdržim pre nego što im dam sve što žele?
Želudac mi se prevrtao. Samoubistvo je odvratna opcija -još gora, jer bi bila i ubistvo. Melani bi bila izložena ili mučenju ili smrti. Sačekaću s tim sve dok ne budem imala apsolutno nikakvog drugog izbora.
Ne, ne mogu. Stric Dzeb nikada ne bi dozvolio da me povrede.
Stric Dzeb ne zna da si ovde, podsetih je. Reči mu!
Zagledah se u lice tog starog čoveka. Gusta, bela brada sprečavala me je da vidim izraz njegovih usana, ali činilo se da njegove oči ne plamte kao kod ostalih. Krajičkom oka sam opazila da nekoliko ljudi skreće pogled s mene na njega. Čekali su da im odgovori na pitanje koje mi je privuklo pažnju na njihovo prisustvo. Stric Džeb je zurio u mene, ne obazirući se na njih.
Ne mogu to da mu kažem, Melani. Neće mi poverovati. A dok pomisle da ih lažem, misliće da sam Tragač. Mora da do sada imaju dovoljno iskustva da znaju da bi jedino Tragač izrekao smišljenu priču da bi se infiltrirao.
Melani je smesta prepoznala istinu u mojim mislima. Sama reć Tragač naterala ju je da ustukne od mržnje, i znala je da će ovi stranci isto tako reagovati.
U svakom slučaju nije važno. Ja sam duša - njima je to dovoljno.
Onaj s mačetom - najkrupniji čovek među prisutnima, crne kose, neobično svetle kože i živahnih plavih očiju - ispusti
zvuk gađenja i pijunu na zemlju. Zakorači napred, polako podižući dugačko sečivo.
Bolje brza nego spora smrt. Bolje da nas ubije ova okrutna ruka nego moja. Bolje da ne umrem kao nasilno stvorenje, odgovorno za prolivanje Melaninine krvi kao i svoje.
- Stani malo, Kajl. - Džebove reči behu spore, gotovo opuštene, ali veliki čovek zastade. Napravi grimasu i okrenu se da se suoči s Melaninim stricem.
- Zašto? Rekao si da si se uverio. To je jedno od njih. Prepoznala sam taj glas - isti onaj koji je pitao Džeba zašto mi je dao vode.
- Pa jeste, svakako da jeste. Ali malo je komplikovano.
- Kako to? - upita neki drugi čovek. Stajao je pored krupnog, crnokosog Kajla i toliko su nalikovali jedan drugom da mora da su bili braća.
- Vidiš, ovo ovde je i moja bratanica.
- Ne, više nije - reče Kajl hladno. On opet pijunu i načini još jedan odlučan pokret u mom pravcu s podignutim se-čivom. Po načinu na koji su mu se ramena nagnula, spremna da zadaju udarac, bilo mi je jasno da ga ovoga puta reči neće zaustaviti. Sklopila sam oči.
Začu se dvostruki zvuk škljocanja metala i začu se uzdah. Oči mi se opet otvoriše.
- Rekao sam da staneš, Kajl. - Glas strica Džeba i dalje beše opušten, ali njegove šake su sada čvrsto stiskale dugu pušku, cevi uperene u Kajlova leđa. Kajl se ukoči na samo nekoliko koraka od mene; njegova mačeta nepomično je visila u vazdu-hu iznad njegovog ramena.
- Džebe - reče njegov brat, užasnut - šta to radiš?
- Odmakni se od devojke, Kajl.
Kajl nam okrenu leđa, besno se okrenuvši ka Džebu. - To nije devojka, Džebe!
Džeb slegnu ramenima; puška je i dalje bila u njegovim rukama, uperena u Kajla.
- Postoje stvari o kojima treba prodiskutovati.
- Možda će doktor moći da nauči nešto od tog stvorenja-predloži grubo jedan ženski glas.
Ja utom ustuknuh, čuvši u tim rečima svoje najveće strahove. Kada me je Džeb maločas nazvao bratanicom, naivno sam
dozvolila sebi da osetim tračak nade - da će se možda neko sažaliti. Bila sam glupa što sam to pomislila čak i na trenutak. Smrt je jedina milost kojoj se mogu nadati od ovih stvorenja.
Pogledala sam ženu koja je progovorila, iznenađena što vidim da je stara koliko i Džeb, možda i starija. Kosa joj beše tamnosiva pre nego bela, i zbog toga ranije nisam primetila njene godine. Lice joj je bilo sve u borama, skupljenim od srdžbe. Ali bilo je nečeg poznatog u crtama lica iza tih bora.
Melani je u svom sećanju povezala to staro i jedno drugo, mlađe lice.
- Tetka Megi? Ti si ovde? Kako to? Da li je Seron - reči su bile potpuno Melanine, ali potekle su iz mojih usta i nisam bila u stanju da ih zaustavim. Naše zajedničko putešestvije po pustinji ju je ojačalo, ili je mene oslabilo. Ili se radi o tome da sam se ja koncentrisala na to s koje strane će uslediti smrtonosni udarac. Ja se pripremam za naše ubistvo, a za nju je to porodično okupljanje.
Melani bi prekinuta u pola svog iznenađenog usklika. Ostarela žena po imenu Megi polete napred brzinom koja nije bila u skladu s njenom krhkom spoljašnjošću. Nije podigla ruku u kojoj je držala crnu polugu. Gledala sam u tu šaku tako da nisam videla njenu slobodnu ruku kojom je zamahnula da me dobro ošamari po licu.
Glava mi polete nazad, a onda napred. Opet me je oša-marila.
- Nećeš nas prevariti, ti parazitu. Znamo kako vi radite. Znamo mi koliko dobro umete da nas imitirate.
Osetila sam ukus krvi u ustima.
Nemoj to više da radiš, izgrdih Melani. Rekla sam ti šta će da pomisle.
Melani je bila suviše šokirana da bi odgovorila.
- Dobro je, Megi - zausti Džeb umirujućim tonom.
- Nemoj ti meni „dobro je, Megi", matora budalo! Vero-vatno je povela celu vojsku na nas. — Odmakla se od mene, procenjujući koliko sam mirna, kao da sam sklupčana zmija, spremna da ujede. Stala je pored svog brata.
- Ja ne vidim nikoga - odvrati Džeb. - Hej! - povika, i ja se trgnuh iznenađeno. Nisam bila jedina. Džeb je mahao
levom rukom iznad glave, dok je desnom i dalje čvrsto stežao pušku. — Ovde smo!
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 13. Presuda   Sat Jun 26, 2010 7:54 am

- Umukni - zareza Megi, munuvši ga u grudi. Iako mi beše dobro poznato da je snažna, Džeb se nije ni pomerio.
- Sama je, Meg. Bila je skoro mrtva kada sam je pronašao
- ni sad baš nije u najboljem stanju. Štonoge ne žrtvuju svoje na takav način. Došli bi po nju mnogo ranije nego što sam ja. Šta god drugo da jeste, sama je.
U glavi mi se javi slika duguljastog insekta s velikim brojem nogu, ali nisam uspela da je povežem.
Priča o tebi, prevede mi Melani. Smestila je sliku te gadne bube pored mog sećanja na svetlu srebrnu dušu. Nisam vide-la sličnost.
Pitam se otkud on zna kako ti izgledaš, odsutno se upita Melani. Moja sećanja na stvarni izgled duše u početku su bila novost za nju.
Nisam imala vremena da se iščudavam zajedno s njom. Džeb je išao prema meni, a ostali su ga sledili u korak. Kajlova ruka nadvila se nad Džebovim ramenom, spremna da ga zadrži ili da ga skloni s puta, nisam mogla da procenim.
Džeb premesti pušku u levu šaku, a desnu ispruži prema meni. Posmatrala sam je nepoverljivo, čekajući da me udari.
- Ajde - nežno me požuri. - Da sam mogao da te nosim tako daleko, sinoć bih te doveo kući. Moraćeš još malo da hodaš.
- Ne! - zabrunda Kajl.
- Vodim je nazad - reče Džeb, i po prvi put se u njegovom glasu oseti grublji ton. Vilica mu se tvrdoglavo ukoči ispod brade.
- Džebe! - usprotivi se Megi.
- Moja je kuća, Megi. Radiću onako kako želim.
- Matora budalo! - opet se brecnu ona.
Džeb se sagnu i zgrabi mi šaku s mesta na kojem je ležala sklupčana u pesnicu naslonjena na butinu. Podiže me na noge. To nije bila okrutnost; prosto se vladao kao da je u žurbi, Pa ipak, zar nije to najgori oblik okrutnosti, produžiti mi život iz razloga koje je on imao?
Nesigurno sam se klatila. Nisam baš najbolje osećala noge
- samo trnce poput uboda igle kada se krv sjurila nazad u njih,
Iza njega je dopirao siktavi zvuk neodobravanja. Dolazio je iz više od jednih usta.
- U redu, ko god da si - obrati mi se, još uvek ljubaznim glasom - hajde da zbrišemo odavde pre nego što postane vruće.
Onaj koji mora da je bio Kajlov brat spusti šaku na Džebovu mišicu.
- Ne možeš tek tako pokazati tom stvorenju gde živimo, Džebe.
- Pretpostavljam da to nije bitno - reče Megi grubo. - Neće imati priliku da širi priče.
Džeb uzdahnu i odmota maramu, potpuno sakrivenu bradom, sa svog vrata.
- Ovo je smešno - promrmlja, ali mi preko očiju zaveza prljavu tkaninu, krutu od osušenog znoja.
Bila sam potpuno mirna dok ju mi je vezivao preko očiju, boreći se protiv osećaja panike koji se pojačao kada više nisam mogla da vidim svoje neprijatelje.
Nisam mogla da vidim, ali znala sam da je Džeb bio taj koji je oslonio jednu šaku na moja leđa i vodio me; niko od ostalih ne bi bio tako nežan.
Krenuli smo napred, prema severu, kako sam mislila. U početku niko nije pričao - čuo se samo zvuk peska koji škripi pod mnogobrojnim stopalima. Tlo je bilo ravno, ali ja sam se stalno saplitala na svojim nesigurnim nogama. Džeb je bio strpljiv; njegova šaka koja me je vodila bila je gotovo kavaljerska.
Osećala sam kako se sunce diže dok smo pešačili. Neki koraci behu brži od ostalih. Kretali su se ispred nas sve dok ih nije postalo teško čuti. Zvučalo je kao da je samo manjina ostala sa mnom i Džebom. Mora da sam delovala kao da mi ne treba mnogo čuvara - bila sam klonula od gladi i teturala sam se pri svakom koraku; vrtelo mi se u glavi.
- Ne planiraš valjda da mu kažeš, zar ne?
Bio je to Megin glas; dopirao je s oko metar udaljenosti iza mene i zvučao je poput optužbe.
- Ima pravo da zna - odgovori Džeb. Prizvuk tvrdoglavosti ponovo se uvukao u njegov glas.
- To što radiš je surovo, Džebedaja.
- Život je surov, Megnolija.
Bilo je teško opređeliti se ko od njih dvoje više uteruje strahl u kosti. Da li Džeb, koji je izgledao krajnje odlučan da me ostavi u životu? Ili Megi, koja je prva predložila doktora - zvanje! koje me je ispunilo instinktivnim, mučnim strahom - ali koja je naizgled više brinula o okrutnosti od svoga brata?
Opet smo hodali u tišini nekoliko sati. Kada su noge počele da me izdaju, Džeb me je spustio na zemlju i primakao čuturicu mojim usnama kao što je učinio i tokom noći.
- Reci mi kad budeš spremna - reče mi Džeb. Glas mu je zvučao ljubazno, iako sam znala da je pogrešno protumačiti ga tako.
Neko nestrpljivo uzdahnu.
- Zašto ovo radiš, Džebe? - upita neki muškarac. Taj glas sam čula ranije; bio je to jedan od braće. - Zbog Doce? Mogao si to da kažeš Kajlu. Nisi morao da uperiš pušku u njega.
- Trebalo bi češće uperiti pušku u Kajla - promrmlja Džeb.
- Samo mi nemoj reči da radiš to iz saosećanja - nastavi muškarac. — Nakon svega što si video...
- Nakon svega što sam video, da nisam naučio da saosećam, onda ne bi mnogo vredelo. Ali ne, nije reč o saosećanju. Da sam imao dovoljno saosećanja za ovo jadno stvorenje, pustio bih je da umre.
Zadrhtala sam na vazduhu vrelom kao u pećnici.
- Zbog čega, onda? - upita Kajlov brat.
Nastupila je duga tišina, a onda Džebova šaka dodirnu moju. Uhvatih je pošto mi je bila potrebna pomoć da se uspravim na noge. Drugu šaku naslonio mi je na leđa i opet sam krenula napred.
- Iz radoznalosti - tihim glasom izgovori Džeb. Niko ne odgovori.
Dok smo hodali, razmotrila sam nekoliko sigurnih činjenica. Prvo, nisam bila jedina duša koju su zarobili. Ovde je već postojala uspostavljena rutina. Taj „Doca" je pokušao da izvuče odgovore od drugih pre mene.
Drugo, pokušavao je bez uspeha. Da je ijedna duša odustala od samoubistva samo da bi se kasnije slomila pod ljudskom torturom, ja im sada ne bih bila potrebna. Moja smrt bi bila milostivo brza.
Čudno, ali ipak nisam mogla da nateram sebe da se nadam brzom kraju ili da pokušam da utičem na takav ishod. To bi bilo lako postići, čak i da ne moram sama to da učinim. Mogla bih jednostavno da im kažem neku laž - da se pretvaram da sam Tragač, da im kažem da su mi kolege upravo sada na tragu, da galamim i pretim. Ili da im kažem istinu - da je Melani nastavila da živi u meni i da me je ona ovamo dovela.
Oni bi u tome videli još jednu laž, i to toliko neodoljivu -ideju da ljudi mogu da nastave da žive i nakon usađivanja — iz njihove perspektive toliko primamljivu da se u nju poveruje, toliko podmuklu, da bi sigurno pre poverovali u to da sam Tragač. Posumnjali bi na zamku, na brzinu bi me se otarasili i pronašli novo skrovište daleko odavde.
Verovatno si u pravu, složi se Melani. To bih ja uradila.
Ali još nisam bila stavljena na muke, tako da je bilo teško prigrliti bilo koji vid samoubistva; instinkt za preživljavanjem začepio mi je usta. Sećanje na moje poslednje viđenje s Utešiteljkom - vreme toliko civilizovano da se činilo da pripada nekoj drugoj planeti — prolete mi kroz glavu. Melani me izaziva da je uklonim, naizgled iz samoubilačkih pobuda,ali to beše samo blef.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 13. Presuda   Sat Jun 26, 2010 7:54 am

Setila sam se kako sam mislila da je teško razmišljati o smrti iz udobne fotelje.
Prethodne noći Melani i ja smo priželjkivale smrt, ali smrt je u to vreme bila opasno blizu. Bilo je drugačije sada kada sam opet bila na nogama.
Ni ja ne želim da umrem, prošaputa Melani. Ali možda nisi u pravu. Možda nas ne drže u životu zbog toga. Ne razumem zbog čega bi... Nije želela ni da zamisli stvari koje bi mogli da nam rade - sigurna sam da bi joj na pamet pale gore stvari nego meni. Šta bi to mogli toliko žarko da žele da saznaju od tebe?
Nikada neću reči. Ni tebi niti ijednom ljudskom biću.
Hrabra izjava. Ali opet, još nisam bila na mukama...
Prošao je još jedan sat - sunce je bilo tačno iznad nas, a njegova vrelina beše poput vatrene krune na mojoj kosi - kada se zvuk promenio. Škripa koraka ispred mene koju sam jedva čula pretvorila se u odjeke. Džebova stopala su i dalje škripala po pesku poput mojih, ali neko ispred nas je kročio na novi teren.
- Pažljivo, sad - upozori me Džeb. - Pazi na glavu.
Oklevala sam, ne znajući od čega se čuvam niti kako da pazim kad ne vidim. Njegova šaka se skloni s mojih leđa i spusti na glavu, govoreči mi da se sagnem. Savila sam se napred Vrat mi beše ukočen.
Opet me je poveo napred i začuh kako naši koraci prave isti odjekujući zvuk. Teren nije bio poput peska, nije bio rastresit poput kamenja. Pod stopalima mi je bilo ravno i čvrsto.
Nije bilo sunca - više nisam osećala kako mi prži kožu ili! gori kosu.
Načinih još jedan korak i novi vazduh me dodirnu po licu. To ne beše povetarac. Bio je ustajao -ja sam zakoračila u njega. Suvi pustinjski vetar je nestao. Vazduh je bio miran i sveži! U njemu se osećao nagoveštaj vlage, nekakve plesnjivosti koju sam mogla i da namirišem i da okusim.
Toliko mnogo pitanja mi je bilo na pameti, kao i Melani. Zelela je da postavi svoja, ali ja sam nastavila da ćutim. Ništa što bi bilo koja od nas rekla sada nije moglo da nam pomogne.
- U redu je, možeš da se ispraviš - reče mi Džeb. Polako podigoh glavu.
Čak i s povezom preko očiju mogla sam da zaključim da nema svetla. Po obodima marame bio je mrkli mrak. Čula sam ostale iza sebe kako nestrpljivo vuku stopala, čekajući da krenemo napred.
- Ovuda - reče Džeb i opet me povede. Naši koraci su odjekivali izbliza - prostor u kojem smo se nalazili mora da je bio veoma mali. Uhvatila sam sebe kako instinktivno saginjem glavu.
Otišli smo nekoliko koraka dalje, a onda zamakli iza oštre krivine koja nas je, kako se činilo, vratila na put kojim smo došli. Tlo je počelo da se spušta naniže. Ugao nagiba se povećavao sa svakim korakom i Džeb mi je pružio svoju grubu šaku da ne bih pala. Ne znam koliko dugo sam posrtala i klizala se po mraku. To tumaranje je verovatno trajalo kraće nego što se činilo, jer svaki minut beše produžen mojim strahom.
Još jednom smo skrenuli, a onda je tlo počelo da se penje naviše. Noge su mi bile toliko ukočene i drvenaste da je Džeb, kako je put postajao strmiji, morao gotovo da me vuče uzbrdo. Vazduh postade plesnjiviji i vlažniji kako smo odmicali, ali tama se nije menjala. Čuli su se jedino zvuci naših koraka i obližnjih odjeka.
Put je postao ravan i počeo da vijuga poput zmije.
Napokon, napokon, pri vrhu i dnu mog poveza pojavila se svetlost. Želela sam da spadne, pošto sam bila suviše uplašena da ga sama strgnem. Činilo mi se da ne bih bila toliko užasnuta kada bih samo mogla da vidim gde sam i s kim sam.
Sa svetlom se javila i buka. Neobična buka, tih, žuborav žamor. Zvučalo je skoro kao vodopad.
Žamor je postajao glasniji kako smo se kretali napred i što smo se više približavali sve je manje zvučao poput vode. Bio je suviše raznolik, visoki i niski tonovi su se mešali i odjekivali. Da nije bio tako neskladan, možda bi zvučao kao neka ružnija verzija muzike koju sam slušala i pevala na Raspevanom Svetu. Tama od poveza odgovarala je tom sećanju, sećanju na slepilo.
Melani je razumela taj nesklad pre mene. Nikad nisam čula taj zvuk zato što nikad ranije nisam bila s ljudima.
To je svađa, shvatila je. Zvuči kao da se mnogo ljudi svađa.
Taj zvuk ju je privukao. Da li to znači da ovde ima još ljudi? I to što ih je bilo čak osam iznenadilo nas je obe. Kakvo je ovo mesto?
Ruke me dodirnuše iza vrata i ja se izmakoh.
- Polako, sad - reče Džeb. Strgao mi je povez s očiju.
Polako sam treptala i senke oko mene poprimiše oblike koje sam mogla da razumem: grubi, neravni zidovi, rupičasta tavanica, izlizan, prašnjav pod. Bili smo negde pod zemljom u nekoj vrsti pećine. Nismo mogli biti previše duboko. Mislim da smo duže hodali uzbrdo nego što smo klizali naniže.
Stenoviti zidovi i tavanica bili su tamne ljubičastosmeđe boje, izbušeni plitkim rupama poput švajcarskog sira. Ivice nižih rupa bile su izlizane, ali krugovi iznad moje glave bili su bolje definisani, njihovi rubovi su izgledali oštro.
Svetlost je dolazila iz okrugle rupe ispred nas, koja se po obliku nije razlikovala od rupa koje su prekrivale pećinu, ali bila je veća. Ovo je bio ulaz, prolaz koji vodi do nekog svetlijeg mesta. Melani je bila nestrpljiva, fascinirana idejom o više ljudi. Zastala sam, iznenada zabrinuta da bi slepilo moglo biti bolje od vida.
Džeb uzdahnu. - Izvini - promrmlja tako tiho da sam sigurno bila jedina koja ga je čula.
Pokušala sam da progutam pljuvačku, ali nisam mogla. I Počelo je da mi se vrti u glavi, ali to je možda bilo od gladi. I Ruke su mi se tresle poput lišća na jakom povetarcu kada me I je Džeb gurnuo kroz veliku rupu.
Tunel je vodio do odaje toliko prostrane da u početku nisam mogla da prihvatim to što su mi oči saopštavale. Tavanica I je bila previše svetla i previše visoka — ličila je na veštačko nebo. Pokušala sam da vidim šta je osvetljava, ali s nje su padali I oštri snopovi svetlosti od kojih su me bolele oči.
Očekivala sam da će žamor postati glasniji, ali odjednom I je u ogromnoj pećini zavladala mrtva tišina.
Pod je bio taman u poređenju sa sjajnom tavanicom koja je I bila vrlo visoko iznad. Mojim očima je trebalo malo vremena I da razaznaju smisao svih tih oblika.
Gomila. Nema druge reči za to - bila je to gomila ljudi koja I je ukočeno i ćutke stajala, i svi su zurili u mene s istim gorućom mržnjom koju sam videla u zoru.
Melani je bila suviše zapanjena da bi radila išta drugo sem I brojala. Deset, petnaest, dvadeset... dvadeset pet, dvadeset šest, I dvadeset sedam...
Nije me zanimalo koliko ih ima. Pokušala sam da joj kažem I koliko je to nevažno. Neće biti potrebno dvadeset njih da me I ubije. Da nas ubije. Pokušala sam da je nateram da vidi koliko I je naš položaj neizvestan, ali ona je na trenutak bila izvan domašaja mojih upozorenja, izgubljena u svetu ljudi za koji nikada nije ni sanjala da ovde postoji.
Jedan muškarac iskorači iz gomile i oči mi prvo preleteše preko njegovih ruku, tražeći oružje koje nose. Šake mu behu stisnute u pesnice, ali u njima nije bilo nikakve druge pretnje.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 13. Presuda   Sat Jun 26, 2010 7:54 am

Moje oči, koje su se privikavale na tu zaslepljujuću svetlost, razaznaše od sunca preplanulu nijansu njegove kože i onda je prepoznaše.
Gušeći se od iznenadne nade od koje mi se zamantalo, podigoh oči prema muškarčevom licu.
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 13. Presuda   

Back to top Go down
 
13. Presuda
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: