NMB Reading corner
Dobrodošli na forum NMB Reading corner koji je ogranak New Moon Balkan foruma. Ovde možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.


Forum ogranak New Moon Balkan foruma na kom možete čitati sva ostvarenja Stefani Majer.
 
HomeNMB ForumBlogCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 9.Otkriće

Go down 
AuthorMessage
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: 9.Otkriće   Sat Jun 26, 2010 7:46 am

Brzo sam prošla kroz raskrsnicu s Autoputem br. 10 dok je sunce zalazilo iza mene. Nisam videla skoro ništa osim belih i žutih linija na kolovozu i velikog zelenog znaka koji se povremeno pojavljivao, upućujući dalje na istok. Sada sam bila u žurbi.
Mada, nisam baš bila sigurna zašto sam u žurbi. Da po-begnem od ovoga, valjda. Od bola, od tuge, od žala za izgubljenom ljubavlju za koju nije bilo nade. Znači li to da hoću da pobegnem i od ovog tela? Nisam mogla da se setim nijednog drugog odgovora. Ipak ću pitati Iscelitelja ono što sam nameravala, ali imala sam osećaj da je odluka doneta. Preskakač. Pobegulja. Isprobala sam te reči u svojoj glavi, pokušavajući da se pomirim s njima.
Ako uspem da pronađem način, neću dozvoliti da Mela-ni padne u Tragačeve ruke. To će biti veoma teško. Ne, biće nemoguće.
Pokušaću.
Obećala sam joj to, ali nije me slušala. Još uvek je sanjarila. Predavala se, pomislih, sada kada je bilo prekasno nadati se pomoći.
Pokušavala sam se da se klonim crvenog kanjona u njenoj glavi, ali i ja sam bila tamo. Ma koliko se trudila da vidim kola koja su jurila kraj mene, šatlove koji su jezdili ka svojim lukama, ono malo paučinastih oblaka koji su mi lebdeli iznad glave, nisam uspevala potpuno da se otrgnem njenim snovima.
Upamtila sam Džaredovo lice iz hiljadu različitih uglova. Po-smatrala sam kako Džejmi ulazi u pubertet i naglo raste, i dalje kost i koža. Ruke su mi žudele da ih obojicu zagrle - ne, osećaj je bio snažniji od žudnje, oštar poput noža i silovit. Bio je nepodnošljiv. Morala sam da pobegnem.
Vozila sam gotovo naslepo uskim putem s dve trake. Pustinja je, ako je to ikako moguće, postala još monotonija i mrtvi-ja nego ranije. Ravnija, bezbojnija. Biću u Tusonu mnogo pre večere. Večera. Danas nisam ništa stavila u usta, i želudac mi je zakrčao kad sam to shvatila.
Tragač će me čekati tamo. Želudac mi se utom prevrnuo jer je glad istog trenutka smenila mučnina. Štopalo mi automatski popusti pritisak na gasu.
Pogledala sam u mapu na suvozačkom sedištu. Ubrzo ću stići do malog stajališta u mestu zvanom Pikačo Pik. Možda ću se tu zaustaviti da nešto pojedem. Odložiti susret s Tragačem za nekoliko dragocenih momenata.
Dok sam razmišljala o tom nepoznatom imenu — Pikačo Pik - osetila sam čudnu, prigušenu Melaninu reakciju. Nisam mogla da razaberem o čemu se radi. Je li bila tu ranije? Potražila sam misao, sliku ili miris koji bi odgovarali tom mestu, ali nisam ništa pronašla. Pikačo Pik. Ponovo se javilo to pojačano interesovanje koje je Melani potiskivala. Sta joj znače te reči? Povukla se u daleka sećanja, izbegavajući me.
Postala sam radoznala. Vozila sam malo brže, pitajući se da li će prizor tog mesta izazvati nekakvu reakciju.
Usamljeni planinski vrh — ne masivan po opštim standardima, ali visoko uzdignut iznad niskih, ogoljenih brda bliže meni - počinjao je da se nazire na horizontu. Bio je neobičnog, karakterističnog oblika. Melani je posmatrala kako raste dok smo mu se primicale, pretvarajući se da je ravnodušna.
Zašto se pretvara da joj nije stalo kad je očigledno da jeste? Zabrinula me je snaga koju je ispoljila kada sam pokušala to da otkrijem. Nikako nisam uspevala da žaobiđem onaj zid praznine. Delovao je deblje nego obično, iako sam mislila da je bio skoro nestao.
Probala sam da je ignorišem, ne želeći da razmišljam o tome -o tome da je postajala sve jača. Umesto toga sam posmatrala vrh, prateći pogledom njegov obris spram bledog, usijanog neba. Bilo je nečeg poznatog u vezi s njim. Nečega za šta sam bila sigurna da sam ga prepoznala, iako sam bila uverena da nijedna od nas dve do sada nije bila tu.
Gotovo kao da pokušava da me omete, Melani uroni u jedno živo sećanje na Džareda, iznenadivši me.
Drhtim s jaknom na sebi, naprežući oči da vidim zamućeni sjaj sunca koje zalazi iza gustih igličastih krošnji. Govorim sebi da nije toliko hladno kao što mislim. Moje telo prošto nije naviklo na ovo.
Šake koje mi se iznenada spuštaju na ramena ne plaše me, iako strepim od ovog nepoznatog mesta i nisam čula njegove tihe korake kako mi prilaze. Njihova težina je i suviše poznata.
-Tebi čovek može lako da se prikrade.
Čak i sada, smeh se oseća u njegovom glasu.
- Videla sam da dolaziš čak i pre nego što si načinio prvi korak - odgovaram, ne okrećući se. - Imam oči na potiljku.
Topli prsti mi miluju lice od slepoočnice do brade, ostavljajući plameni trag na mojoj koži.
- Izgledaš kao drijada skrivena ovde u drveću - šapuće mi na uvo. - Jedna od njih. Toliko si lepa da mora da si iz bajke.
-Trebalo bi da zasadiš još drveća oko kolibe. On se smejulji i od tog zvuka mi se oči sklapaju a usne razvlače u vragolast osmeh.
- Nije neophodno - uzvraća on. - Uvek izgledaš tako.
- Reče poslednji muškarac na Zemlji poslednjoj ženi na Zemlji na veče njihovog rastanka.
Osmeh mi nestaje dok to izgovaram. Osmesi danas ne mogu da potraju.
On uzdiše. Njegov dah na mom obrazu topao je u poređe-nju s hladnim šumskim vazduhom.
- Džejmiju se ta misao i ne bi svidela.
- Džejmi je još dečak. Molim te, molim te, čuvaj ga.
- Hajde da se nagodimo - predlaže Džared. - Ti čuvaj sebe, pa ću i ja dati sve od sebe. U suprotnom, dogovor otpada.
To je samo šala, ali ne mogu da je shvatim olako. Jednom kada se budemo rastali, ništa neće biti izvesno. - Bez obzira na to šta se desi - insistiram.
- Ništa se neće desiti. Ne brini. - Te reči su gotovo besmislene. Traćenje energije. Ipak, vredi čuti njegov glas ma šta govorio.
- U redu.
Okreće me k sebi, i spuštam glavu na njegove grudi. Ne znam sa čim da uporedim njegov miris. On je njegov, jedinstven koliko i miris smreke ili pustinjske kiše.
- Ti i ja nećemo izgubiti jedno drugo - obećava mi. - Uvek ću te ponovo pronaći. - Budući da je Džared - Džared, on ne može da bude potpuno ozbiljan duže od jednog ili dva otkucaja srca. - Bez obzira na to koliko dobro se sakriješ. Nenadmašan sam u igri žmurki.
- Hoćeš li izbrojati do deset? neću da virim.
- Prihvatam izazov - mrmljam sebi u bradu, pokušavajući da sakrijem činjenicu da mi se grlo steglo od suza.
- Ne boj se. Bićeš dobro. Jaka si, brza, i pametna - pokušava i samog sebe da ubedi.
Zašto ga napuštam? Šanse da je Šeron još uvek ljudsko biće tako su male.
Ali kada sam videla njeno lice na vestima, bila sam tako sigurna.
Bio je to samo jedna obična pohara, jedna od hiljadu. Kao i uvek kada bismo se osetili dovoljno izolovano, dovoljno bezbed-no, upalili smo TV dok smo praznili ostavu i frižider. Čisto da bismo videle vremensku prognozu; nema mnogo toga zabavnog u smrtno dosadnim izveštajima iz „sveta u kome je sve savršeno" koje ovi paraziti nazivaju vestima. Njena kosa mi je privukla pažnju - odsjaj tamno, gotovo ružičaštocrvene kose kakvu sam videla samo kod jedne osobe.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 9.Otkriće   Sat Jun 26, 2010 7:46 am

Još mogu da vidim izraz njenog lica u trenutku kad je krajičkom oka pogledala u kameru. Bio je to izraz koji govori: pokušavam da budem nevidljiva; nemoj me videti. Hodala je ne baš dovoljno sporo, trudeći se iz petih žila da drži opušten, ravnomeran korak. Očajnički pokušavajući da se štopi s masom.
Nijedan otimač tela ne bi osećao potrebu za tim.
Zašto se Šeron šetka okolo u velikom gradu kao štoje Čika-go? Ima li i drugih? Pokušaj da je pronađem čak i ne deluje kao stvar izbora, ne zaista. Ako poštoji šansa da tamo negde ima još ljudi, moramo da ih pronađemo.
I moram da pođem sama. Šeron će pobeći od svakog drugog osim od mene - pa, pobeći će i od mene, ali možda će zastati na dovoljno dugo da bih joj objasnila. Sigurna sam da znam gde se krije.
- A ti? - pitam ga plačnim glasom. Nisam sigurna da mogu fizički da podnesem ovaj skori rastanak. - Hoćeš li biti bezbedan?
- Ni raj ni pakao ne mogu me odvojiti od tebe, Melani.
Ne dajući mi priliku da dođem do daha, niti da obrišem nove suze, ona me suočava s još jednim sećanjem.
Džejmi mi se ušuškava ispod pazuha - ne može više da stane onako kao nekad. Mora da se skupi, njegovi dugi, vižljasti udovi štrče pod oštrim uglovima. Ruke mu postaju tvrde i žilave, ali u ovom trenutku je dete, uzdrhtalo, gotovo zgrčeno od straha. Džared stavlja stvari u kola. Džejmi ne bi ispoljio ovaj strah daje on tu. Džejmi želi da bude hrabar, da bude kao Džared.
- Bojim se - šapuće.
Ljubim njegovu vranu kosu. Čak i ovde među četinarima koji mirišu na zimzelen i smolu, vazduh se oseća na sunce i prašinu. Imam osećaj kao daje deo mene, da će mi naše razdvajanje po-cepati kožu na mestu gde se trenutno dodirujemo.
- Biće ti dobro sa Džaredom. - Moram da zvučim hrabro, osećala se tako ili ne.
- Znam. Bojim se za tebe. Bojim se da se nećeš vratiti. Kao tata.
Trgla sam se. Kada se tata nije vratio - iako njegovo telo na kraju jeste, pokušavajući da dovede Tragače do nas - bio je to najveći užas i najveći strah i najveći bol koji sam ikad osetila. Šta ako ja to ponovo priredim Džejmiju?
- Vratiću se. Uvek se vratim.
- Bojim se - ponavlja. Moram da budem hrabra.
- Obećavam da će sve biti u redu. Vratiću se. Obećavam. Znaš da neću prekršiti obećanje, Džejmi. Ne kada sam nešto tebi obećala.
Drhtavica popušta. Veruje u moje reči. Ima poverenja u mene.
I još jednim:
Čujem ih na spratu ispod. Pronaći će me, samo je pitanje minuta, ili sekundi. Škrabam reči da prljavom parčetu novinske hartije. Jedva su čitljive, ali ako ih on nađe, razumeće:
Nisam bila dovoljno brza. Volim te volim Džejmija. Nemoj ići kući.
Ne samo da im slamam srca, već im kradem i sklonište. Zamišljam naš mali dom u kanjonu napušten, kao što od sada pa zauvek mora biti. Ili ako ne napušten, onda kao grobnicu. Vidim kako moje telo odvodi Tragače do tamo. Lice mi se smeje kad ih uhvatimo tu...
- Dosta - rekoh naglas, grčeći se od bola. - Dosta! Jasno mi je! Ni ja sada ne mogu da živim bez njih. Jesi li sad srećna? Jer meni ne ostavlja baš mnogo izbora, zar ne? Samo jedan.
— da te se otarasim. Da li želiš Tragača u sebi? Uuh! — Trgnula sam se gadljivo se na samu tu pomisao, kao da sam ja ta koja će je primiti u sebe.
Poštoji i drugi izbor, pomisli Melani tiho.
- Stvarno? - brecnuh se sarkastično. - Pokaži mi. Pogledaj i vidi.
Još uvek sam zurila u planinski vrh. Dominirao je krajolikom, stenovita kula okružena ravnicom obraslom rastinjem. Njena svest, fokusirana na željeno mesto, promeni prizor u mojoj glavi, vodeći me preko obrisa tog vrha, prateći neravni greben koji se račvao na dva uzvišenja.
Jedna blago zakrivljena krivina, zatim oštro skretanje ka se-veru, još jedno oštro skretanje, ali u suprotnom pravcu, zatim duži deo puta koji vijuga nazad ka severu, a onda naglo spuštanje ka jugu koje se završava još jednom krivinom u ravnici.
Ne sever i jug, kako sam te linije uvek viđala u njenim nepovezanim sećanjima, već gore i dole.
Izgled planinskog vrha.
Linije koje su vodile ka Džaredu i Džejmiju. Ovo je bila prva linija, početka tačka. Mogla bih da ih pronađem.
Mogle bismo da ih pronađemo, ispravi me. Ne znaš ceo put. Baš kao i s kolibom, nisam ti dozvolila sve da vidiš.
- Ne razumem. Kuda ona vodi? Kako nas planina vodi? Srce mi je zakucalo brže dok sam razmišljala o tome: Džared je blizu. Džejmi, nadohvat ruke.
Pokazala mi je odgovor.
- To su samo linije. A stric Džeb je samo jedan stari luđak. Luda, kao i ostatak moje porodice s očeve strane. - Pokušavam da istrgnem knjigu iz Džaredovih ruku, ali on kao da to i ne pri-mećuje.
- Luđak, kao Šeronina mama? - uzvraća, još uvek zagledajući tragove crne hemijske koji ruže poleđinu starog albuma sa slikama. To je jedina stvar koju nisam izgubila u svoj toj jurnjavi i bežanju. Čak i škrabotina koju je ćaknuti stric Džeb ostavio na njemu prilikom svoje prethodne posete sada ima sentimentalnu vrednost.
- Poruka primljena. Ako je Šeron živa, to je zbog toga što je njena majka, ćaknuta tetka Megi, mogla da se takmiči s ćaknutim stricem Džebom za titulu „Najluđeg među Najluđim od Strajderovih". Moj otac je tek u maloj meri nasledio ludilo Straj-derovih - nije imao tajno skrovište u dvorištu iza kuće, niti išta slično. Ostatak porodice, njegova sestra i braća, tetka Megi, stričevi Džeb i Gaj, bili su najprivrženiji zagovornici teorije zavere. Stric Gaj je umro pre nego što su ostali nestali za vreme invazije, u saobraćajnoj nesreči toliko uobičajenoj da čak ni Megi i Džeb nisu u tome videli neku spletku.
Moj otac ih je od milja oduvekzvao Krejzijevi. „Mislim daje vreme da posetimo Krejzijeve", tata bi objavio, a mama bi gunđala, zbog čega su takve objave bile retke.
Prilikom jednog od tih retkih odlazaka do Čikaga, Šeron me je krišom uvela u „skrovištance" njene mame. Upecale smo seta žena je svuda bila postavila zamke. Šeron je bila dobro izgr-đena, i premda sam se zakleta na ćutanje, imala sam osećaj da će tetka Megi sagraditi novo skrovište.
Ali sećam se gde se prvo nalazilo. Zamišljam Šeron sada tamo, kako živi životom Ane Frank usred neprijateljskog grada. Moramo daje pronađemo i odvedemo je kući.
Džared me prekida u prisećanju. - Upravo su luđaci ona vrsta ljudi koja bi preživela. Ljudi koji su viđali Velikog Brata i kada ga nije bilo. Ljudi koji su sumnjali na ostatak čovečanstva pre nego štoje ostatak čovečanstva postao opasan. Ljudi koji su imali spremna skrovišta - Džared se ceri, još uvek proučavajući linije. Njegov glas zatim postaje ozbiljniji. - Ljudi poput mog oca. Da su se on i moja braća sakrili umesto što su se borili... pa, još bi bili ovde.
Back to top Go down
View user profile
Silvermist
Moderator
Moderator
avatar

Posts : 117
Join date : 2010-06-26

PostSubject: Re: 9.Otkriće   Sat Jun 26, 2010 7:46 am

Moj glas postaje nežniji kad čujem bol u njegovom. - U redu, slažem se s tom teorijom. Ali ove linije ne znače ništa.
- Reči mi ponovo šta je rekao kada ih je nacrtao. Uzdišem. - Raspravljali su se - stric Džeb i moj tata. Stric
Džeb je pokušavao da ga ubedi kako nešto nije u redu, govoreči mu da ne veruje nikome. Tata se samo nasmejao na to. Džeb je zgrabio album s ivice štola i počeo... gotovo da urezuje te linije na poleđini hemijskom.Tata je pobesneo, rekavši da će se moja mama naljutiti. Džeb je rekao: „Lindina mama vas je sve pozvala da dođete u posetu, zar ne? Nije li to pomalo čudno, tako iznebuha? Malo se uzrujala kad je čula da samo Linda dolazi? Da budem iskren, Treve, mislim da Linda uopšte neće mariti nizašta kad se vrati. O, možda će se tako ponašati, ali moći ćeš da uočiš razliku." To nije imalo smisla tada, ali njegove reči su mnogo uznemirile mog tatu. Naredio je stricu Džebu da napusti kuću. Džeb isprva nije hteo da ode. Nastavio je da nas upozorava da ne čekamo dok ne bude prekasno. Zgrabio me je za rame i privukao k sebi. „Ne daj da te uhvate, dušice", prošaputao je. „Prati linije. Počni od početka i prati linije. Stric Džeb će čuvati jedno bezbedno mesto za tebe." Tada ga je tata izgurao na vrata.
Džared klima odsutno, još uvek proučavajući crtež. - Početak... početak... to mora da nešto znači.
- Zar mora? To su samo žvrljotine, Džarede. Nije to mapa -te linije nisu čak ni povezane.
- Mada, ima nešto u vezi s ovom prvom. Nešto poznato. Mogu se zakleti da sam je već negde video.
Uzdišem. - Možda je rekao tetki Megi. Možda je ona dobila bolja uputstva.
- Možda - uzvraća on, i nastavlja da zuri u žvrljotine strica Džeba.
Povela me je unazad kroz vreme, u jedno mnogo, mnogo starije sećanje — sećanje na koje je odavno zaboravila. Iznenadilo me je saznanje da je tek nedavno uspela da poveže ova seća-nja, staro i novo. Nakon što sam se ja pojavila. Iz tog razloga su linije izmakle njenoj pažljivoj kontroli uprkos činjenici da su bile jedna od njenih najvećih tajni - zbog hitnosti njenog otkrića.
U ovom ranom, zamagljenom sećanju, Melani sedi u očevom krilu s tim istim otvorenim albumom - koji tada nije bio tako pohaban - u rukama. Šake su joj bile sićušne, prsti kratki. Bilo je veoma čudno setiti se detinjeg doba u ovom telu.
Bili su na prvoj strani.
- Sećaš li se gde je ovo? - tata pita, pokazujući na staru po-sivelu sliku na vrhu strane. Papir deluje tanje nego kod ostalih fotografija, kao da se pohabao, tanjeći se sve više i više i više, otkako je neki pra-pra-pradeda načinio fotografiju.
-To je mesto odakle mi Strajderovi potičemo-odgovaram, ponavljajući ono što su me naučili.
- Tako je. To je stari ranč Strajderovih. Bila si jednom tamo, ali kladim se da se ne sećaš. Mislim da si imala osamnaest me-seci. - Tata se smeje. - To je bila zemlja Strajderovih od samog početka...
Zatim je usledilo sećanje na samu sliku. Sliku koju je po-smatrala hiljadu puta a da pri tom nikada nije videla šta je na njoj. Bila je crno-bela, izbledela do sivila. Mala rustična drvena kuća, daleko na drugom kraju pustopoljine; u prvom planu drvena ograda; nekoliko konjskih obličja između ograde i kuće. A onda, iza svega toga, oštar, poznati obris...
Duž belog ruba fotografije stajale su reči, natpis nažvrljan olovkom:
Ranč Strajderovih, 1904, u jutarnjoj senci...
- Pikačo Pik - rekoh tiho.
On je sigurno shvatio, čak i ako nikad nisu pronašli Šeron. Znam da je Džared povežao konce. Pametniji je od mene, i ima tu sliku; verovatno je uočio odgovor pre mene. Mogao bi da bude tako blizu...
Ta misao ju je toliko ispunila žudnjom i uzbuđenjem da je zid praznine u mojoj glavi potpuno nestao.
Sada sam videla celo putovanje, videla sam nju, Džareda i Džejmija kako obazrivo putuju zemljom, uvek noću, u svom ukradenom vozilu koje ne upada u oči. Trajalo je nedeljama. Videla sam gde ih je ostavila u jednom zabranu od drveća izvan grada, toliko različitom od gole pustinje na koju su bili navikli. Hladna šuma u kojoj će se Džared i Džejmi kriti i čekati činila se nekako bezbednijom - jer su grane bile guste i pružale dobro skrovište, za razliku od vretenastog pustinjskog žbunja - ali i opasnijom zbog svojih nepoznatih mirisa i zvukova.
Zatim razdvajanje, sećanje toliko bolno da smo ga ubrzale, trzajući se. Onda je na red došla napuštena zgrada u kojoj se ona krila, posmatrajući kuću preko puta ne bi li uvrebala svoju priliku. Nadala se da će tamo, skrivena iza zidova ili u tajnom podrumu, naći Šeron.
Nije trebalo da ti dopustim da vidiš to, pomisli Melani. Slabost njenog tihog glasa odavala je njen umor. Nalet sećanja, ubeđivanje i borba su je iscrpli. Reči ćeš im gde da je pronađu. Ubićeš i nju.
- Da - razmišljala sam naglas. — Moram da obavim svoju dužnost.
Zašto?, promrmlja, gotovo pospano. Kako će to tebe učiniti srećnom?
Nisam želela da se raspravljam s njom, pa sam oćutala.
Planina se uzdizala sve više pred nama. Uskoro ćemo biti u njenom podnožju. Ugledala sam jedno malo stajalište s prodavnicom i restoranom brze hrane sa čije se jedne strane nalazio prazan, betonski prostor - mesto za kuće na točkovima. Sada ih je tu bilo samo nekoliko, pošto je vrućina nadolazećeg leta činila boravak neugodnim.
Šta sad? Zapitala sam se. Da svratim na kasni ručak ili ranu večeru? Da napunim rezervoar i nastavim ka Tusonu kako bih otkrila svoja nova saznanja Tragaču?
Ta misao beše toliko odbojna da mi se vilica stegla od iznenadnog uvijanja mog praznog želuca. Automatski sam nalegla na kočnicu, zaustavljajući se uz škripu točkova nasred kolovo-zne trake. Imala sam sreće; nije bilo kola koja bi me udarila otpozadi. Nije bilo vozača koji bi se zaustavili i ponudili mi pomoć i iskazali zabrinutost. Za sada, autoput je bio prazan.
Sunce je peklo asfalt, tako da je on treperio, mestimično ne-stajući u jari.
Ovo nije trebalo da me natera da se osećam kao izdajnik, ideja da nastavim da postupam po svojoj ispravnoj i valjanoj nameri. U mom prvom jeziku, istinskom jeziku duša kojim se govorilo samo na našoj matičnoj planeti, nije poštojala reč za izdaju ili izdajnika. Čak ni lojalnost—jer bez postojanja suprotnosti, taj koncept nije imao nikakvo značenje.
Pa ipak, osećala sam neizrečivu grižu savesti pri samoj pomisli na Tragača. Bilo bi pogrešno da joj kažem ono što znam. Pogrešno, zašto? Žustro sam uzvratila na sopstvenu misao. Ako se budem zaustavila ovde i slušala zavodljive predloge svog domaćina, zaista ću postati izdajnik. Što je nemoguće. Ja sam duša.
Ali i pored toga znala sam šta želim, jače i življe od bilo čega što sam ikada želela u svih osam života koje sam proži-vela. Slika Džaredovog lica mi je iskrsavala pred očima svaki put kad bih trepula spram sunca - ovoga puta se nije radilo o Melaninom sećanju, već o mom sećanju na njeno sećanje. Sada mi nije ništa nametala. Jedva da sam mogla da je osetim u svojoj glavi dok je čekala - zamišljala sam kako zadržava dah, kao da je to moguće — da donesem svoju odluku.
Nisam mogla da se odvojim od želja ovog tela. To sam bila ja više nego što sam ikada nameravala da budem. Da li ja želim nešto, ili ono to želi? Da li je ta razlika sada uopšte bitna?

Odblesak sunca od jednih udaljenih kola u mom retrovizoru privuče mi pažnju.
Premestila sam štopalo na gas, krećući polako ka maloj prodavnici u senci vrha. Postojala je zaista samo jedna stvar koju sam mogla da uradim.
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: 9.Otkriće   

Back to top Go down
 
9.Otkriće
Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
NMB Reading corner :: Knjige :: The Host-
Jump to: